ПОЛИТИЧКИ ФРАК ОГРНУТ СЕЉАЧКОМ ТОРБОМ: Расцепи у странкама и стварање удружења за одбрану Југославије

ГЛАВНА политичка слабост југословенске државе између два светска рата није била нестабилност српских политичких странака, отуђеност њиховог вођства од бирачке масе, него недостатак разних друштвених удружења изван политичких странака и државне администрације...

Краљ Алекандар, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

Политичке странке у српском народу које су га водиле до победе 1918. више нису могле да обнове ни своју бројчану снагу, нити убедљивост својих програма, као што је био случај до уједињења... Од Народне радикалне странке су се одвајале неке вође и фракције. Стојан Протић је покушавао без успеха да подигне крила Независној радикалној странци. Од 1926. од те странке је остала структура коју нико није могао да препороди.

Постојао је Главни одбор, немоћан да зауставља фракције и отцепљења (Млади радикали, Српска радикална странка и Независна радикална странка). То шаренило је доказ расцепа између чланства странке и њеног иктелектуалног вођства. У српском народу је увек било мање столица него способних људи да седну на њих.

До проглашења диктатуре 1929. значајну улогу је играла и Демократска странка, која је настала окупљањем присталица пет разних других странака које нису могле преживети велики светски рат или су биле војске са више генерала него редова. Једно време је сматрана другом странком у српском народу, иако је поникла из жеље круга утицајних интелектуалаца и политичара да буде југословенска, а не српска странка.

НИЈЕ БЕЗНАЧАЈНО да је своје идеолошко начело добила из групе око листа "Народ" у Босни и Херцеговини, јер су неки од његових уредника пре 1914. били под утицајем покрета италијанских националиста. У организационом одбору је био и историчар Владимир Ћоровић. Бранислав Глигоријевић је (1970, у историји ове странке) требало да размрси клупко у коме је најзначајнију улогу играо Светозар Прибићевић. Из Србије су долазили људи, пре 1914. познати у српском четничком покрету. Мираз који су они унели у странку се брзо потрошио, после оснивачког конгреса у Сарајеву 15-16. фебруара 1919. Постојали су покушаји да се у вођство странке уведу католици и муслимани, али су ти цветови угасли у самом пролећу окупљања.

На челу странке је био професор Љуба Давидовић, а поред њега је и револуционар пре 1914. Светозар Прибићевић, као и Милорад Драшковић, кога је комунистички атентатор сачекао у шетњи кроз парк у Делницама и убио. Прибићевићу је била тесна превратничка реторика, па 1924. напушта ову странку, али је у тој одлуци било онолико нејасноћа колико су се слободни зидари трудили да их не обелодане. Праву идеологију Демократска странка није никад изградила и то је разлог њеног малог историјског учинка. Најпре је покушала да постане варјача којом ће се умесити тесто унитарне југословенске нације, у време кад им се чинило да се три племена у троименом народу уједињавају, а не разилазе. Странка је остајала доследна првобитном убеђењу да се сепаратистике тежње у држави могу превазићи демократизовањем, па је брзо напуштала свој унитарни концепт. Била је противник диктатуре 1929. године.

* * * * * * * * *

Збуњеност српских политичких партија

ЗЕМЉОРАДНИЧКА СТРАНКА се окупља 1920. око спајања ранијих сељачких групација Главног задружног савеза Србије Михаила Аврамовића и Сељачког савеза Босне и Херцеговине. Постојала је дубља традиција окупљања српских сељака у покрет задругарства, од кога се заиста осећало побољшање положаја малих сељака на тржишту.

Узор су биле сличне немачке организације. Овој странци приступају сељачке групе из Србије и Далмације. Циљ им је био стварање сељачке задружне државе. Од 1923. вођство странке преузима од Аврамовића окретни политичар и предратни дипломата, Јован Јовановић Пижон. Уласком у странку Групе за социјалну и културну акцију Драгољуба Јовановића, ствара се лево крило Земљорадничке странке, које ће одиграти значајнију улогу у наредном развоју него странка сама. Посебно је та лева оријентација имала присталица у Босни и Херцеговини, али и ту искључиво код српских сељака Босанске Крајине. Малог значаја је била и Демократска републиканска странка, која се формира 1920, под вођством Јована Жујовића и Јакова (Јаше) Продановића. Социјалистичка странка је формирана 1921, спајањем социјалдемократских странака Србије и са простора бивше Хабзбуршке монархије. До 1928. води је предратни вођа социјалдемократске странке у Хрватској, који је оставио леп траг као министар у влади задужен за аграрну реформу и колонизацију. Од 1928. странку преузима Живко Топаловић, један од оснивача Комунистичке партије и челни потписник манифеста опозиције у комунистичком покрету.

Јован Јовановић Пижон са Николом Пашићем, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

Расцепом у Демократској странци, из ње се издваја Светозар Прибићевић и ствара Самосталну демократску странку. Ова странка је била наследник српских странака из Хрватске од пре 1914, али је немирни вођа лутао од радикалног унитаризма у почетку, ка федерализму и покушаја стварања неких мостова са Хрватском сељачком странком браће Радић. Једно време је Светозар Прибићевић био човек од поверења краља Александра, а после његовог прогласа диктатуре 1929. прешао је у иностранство. [...]

ПОСЛЕДИЦА ОВАКВОГ стања је збуњеност српских политичких странака, њихова немоћ пред сепаратистичким покретима и католичким, муслиманским и покретима националних мањина, па се сва решења у изградњи југословенске државе препуштају државној администрацији и програмима непоузданих политичких партија. После уједињења 1918. у одређеним областима јављају се групе које се називају Народна гарда, које служе за сузбијање отпора по црногорским селима после уједињења 1918. Црногорски сепаратизам се смирио до 1925, када је проглашена и амнестија према групи људи који су 1919. покушавали да, уз помоћ италијанске војске, изазову устанак. Иако су сепаратисти ("зеленаши") признавали да су Црногорци Срби, чак и бољи него они остали, тај дух сепаратизма се држао. Од 1923. постоје покушаји да се створи једна странка федералиста (Црногорска странка). Она се формира 1925, а њен главни идеолог и главни активиста Секула Дрљевић је и сам писао о Црногорцима као Србима, како је приказао Димитрије - Димо Вујовић (1981). Већ је била проклијала идеја о посебној црногорској нацији, а она је управо у деценијама почетка XX века по први пут у историји, у интелигенцији нашла своје друштвено гнездо. То је подстицано и чињеницом даје високообразовани слој становништва главно запослење тражио у државној администрацији. "Чиновничка интелигенција" је субститут средње класе, која "вечном гувернадурству" даје нови смер.

Краљ Александар и Љуба Давидовић, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

СТАРЕ БОЉКЕ

ЛЕВО крило Земљорадничке странке, под вођством Драгољуба Јовановића, које се претвара у странку после конгреса у Чачку 1928, патило је од старих бољки српске демократије. И ту су вође радије објављивале учене књиге, него што би биле у стању да запале своје сељаке.

Нико није толико ценио значај књиге, као неписмени српски сељак који је није читао.

Веровао је да ће у њој открити оно што на страначким зборовима није видео. Карикатуристи су српске страначке земљораднике сликали како преко фракова носе сељачке торбе.

* * * * * * * * *

Плодови приватне иницијативе за заштиту државе

У ВРЕМЕ ЈАЧАЊА утицаја Хрватске сељачке странке после њених покушаја да у сарадњи са италијанском војском изазове немире у Хрватској (1919), Срби су по селима бивше Војне крајине стварали "сељачка вијећа", као пандан "народним вијећима" градских средњих класа. Морало би се закључити да стварање установа "Цивилног друштва" зависи од развијености друштва и снаге средњих слојева. Сељачком друштву то не одговара, па су овакве установе по српским селима биле променљиве, иако су постојале. После 1918. стварају се у српској средини различита удружења, чији је циљ одбрана успостављене југословенске државе.

Са таквим организацијама које су сматране плодовима "приватне иницијативе" за одбрану државе биле су везане различите четничке организације. Оне су биле наставак сличних организација које су у српској историји постојале од 1904, а у балканским ратовима и Првом светском рату 1912-1918, су одиграле улогу помоћних војних јединица, на добровољној основи. Већ 1921. ствара се прво такво окупљање у Удружењу четника за слободу и част отаџбине. Оно је имало двоструки задатак - да окупи припаднике старих четничких јединица, али да у новој држави помогне у стабилизовању политичких прилика.

Драгољуб Јовановић, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

Они су, на првом месту, били скуп ветерана, који је отворио врата новим члановима који раније нису припадали том покрету.

Године 1924. образују се још две такве организације, Удружење српских четника за Краља и Отаџбину, Удружење српских четника "Петар Мркоњић". Та удружења су имала сличну, али не и истоветну унутрашњу структуру. Водила су их руководства из државне престонице, а ти главни одбори бирани су на годишњим скупштинама на Ђурђевдан. У сваком месту су се могла образовати удружења, уколико је било најмање десет чланова. Поред старих четника, од 1922. примају се у чланство и "нови четници". У пријавници за чланство сваки четник се обавезивао на послушност команди и на достојанствено држање. Четници су о свом трошку набављали униформе сивомаслинасте боје, са јагњећом шубаром. Имали су црне или тробојне заставе и амблем мртвачке главе. Иако су постојала четничка удружења и међу Хрватима и Словенцима, те организације су ипак биле предоминантно српске.

Поред четничких, постојао је и низ других сличних организација. "Срнао" (Српска национална омладина) имала је 270 организација и 300.000 чланова у целој земљи, а почела се стварати након 1923. Постојала је тенденција да се месни одбори стварају и од муслиманских чланова, обично под називом "Осман Ђикић". Њихов задатак је био да код муслиманских чланова развијају српску националну свест...

Јаша Продановић, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

ЧЕТНИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ су 1929. имале једно Упутство о четничком ратовању, које је одобрио и генералштаб југословенске војске. Оно је обновљено 1938. У току априла и маја 1941. генералштаб је поверио задатак Кости Пећанцу да ствара четничке одреде. Ипак се мора закључити да мирнодопске организације српских четника нису створиле четнички покрет у току рата после 1941. Тај утицај је био посредан и даљински, због свести да је постојао опробан модел герилског рата. Пунили су и националне и комунистичке одреде.

Сличну улогу је вршила и "Орјуна" (Организација југословенских националиста). Први корен је имала у организацији "Југословенске напредне националистичке омладине" из марта 1921. у Сплиту. Иницијативу је дала Демократска странка, па је "Орјуна" најпре сматрана њеном омладинском секцијом. Њен је циљ био да се оружјем супротставља свим организацијама сепаратистичке природе, као и покушајима стварања упоришта социјалне револуције. Формално су се заклињали и на отпор италијанским претензијама на јадранској обали. По новом статуту из маја 1922, та формално омладинска организација прихватила је име "Орјуна". Њено вођство је до 1928. било у Сплиту, а од тада се сели у Београд. Тај покрет 1923. имао је 200 организација са 100.000 чланова у целој земљи. Они су организовали и "акционе чете" под оружјем, а најбоље организоване јединице су биле у Словенији. Циљ организације је био стварање једне југословенске нације, стварање "Велике Југославије" у коју би ушла и Бугарска, као и цела територија од Сегедина до Солуна. Постоји мишљење о томе да је омладинска организација из које је настала "Орјуна" била копија сличних организација италијанског фашизма оног времена, а неке њихове акције против комуниста и сепаратиста су биле готово идентичне ономе што припада фашистичким јуришницима. Те две стране су ипак крвни непријатељи, најпре у самом граду Сплиту.

Краљ Александар и војвода Степа Степановић 1923.године , Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

Организација Народне одбране из 1926. била је продужетак истиоменог покрета од 1908. Под вођством Степе Степановића она је као свој главни задатак сматрала културно одгајање свести југословенског јединства. Организацијом је руководио један Средишњи одбор са војводом Степом као доживотним председником и Иваном Рибаром као првим потпредседником. Њен задатак је био да културним радом "јача националну свест нашег народа у духу потпуног народног и државног јединства". Њена главна делатност се одвијала после краљевске диктатуре 1929. године.

Ђорђе Вајферт је био на челу југословенских масона , Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

УЛОГА МАСОНА У РАЗВОЈУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

У РАЗВОЈУ југословенске државе и српског народа у њој између два светска рата, значајну улогу је играо и покрет слободних зидара. Он је у новој држави наставио плодоносан рад од пре 1914... Водеће језгро је било у рукама београдских предузетника и адвоката. Идеја о уједињењу југословенских ложа дошла је из Загреба, можда и због тога што су две хрватске ложе биле подељене у односу на југословенско јединство. Договори о уједињењу су обављени у фебруару 1919. у Загребу. Коначно је 8. јуна 1919. основана велика ложа "Југославија" од две ложе из Загреба, једне из Осијека и три из Београда. За великог мештра је изабран предузетник и угледни фабрикант, Ђорђе Вајферт. Коначно је у тај круг ушло 30 ложа, по 7 из Београда и Хрватске, 2 из Далмације и по једна из Новог Сада и Скопља...

МАЛО је остало писаних трагова за ову историју, јер се приликом одлуке о самоуспављивању 1940. водило рачуна о томе да највреднији папири остану изван домашаја полиције. У питањима утицаја југословенских масона на политички живот у држави значајније је не прецењивати њихов утицај, него га потценити. Он је, без сумње, био позамашан, али они никада ништа нису сами могли решити. Њихов задатак је био неговање демократије и веза са утицајним људима и групама и професионалним слојевима - као што су београдски универзитетски професори. У својој Конституцији на првом месту су истакли да "масони Југославије љубе своју Отаџбину"... Они сматрају својом заповедном дужношћу да "бране њену слободу, самосталност и неповредивост њене целине, сарађујући на постизању унутрашњег реда и мира..." Утицали су на мирење партија и смањења интензитета сепаратистичких покушаја, којима су били непријатељи. У том погледу се одметала загребачка ложа "Либертас", коју су сматрали дивљом. Била је у вези са немачком ложом Zu den drei Welt kugeln. У њу је од 1917. улазио круг каснијег вођства хрватских усташа Славко Кватерник, син му Еуген, др Будак и др Пук.

Препоручујемо

Друштво

0 0

КАКО СЕ СРБИЈА УЧИЛА ДЕМОКРАТИЈИ: Прилози за историју парламентарних избора - корени политичких подела

21. 11. 2023. у 07:00

Друштво

2 10

НЕЛЕГИТИМНО И НЕЛЕГАЛНО ОТЦЕПЉЕЊЕ НАТО ДРЖАВЕ: Признавањем Косова стварају се услови за остварење арбанашког сна о великој албанији

18. 11. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

КОНТИНУИТЕТ СРПСКИХ НАРОДНИХ ОБЕЛЕЖЈА: Национални идентитет становништва северозападне Боке

03. 11. 2023. у 07:00

Друштво

0 4

ВЕКОВНА ОДБРАНА САМОБИТНОСТИ: Бока Которска као регија кроз историју

27. 10. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације