СРБИ УШЛИ У НОВУ ДРЖАВУ БЕЗ ФОРМУЛИСАНОГ ЦИЉА: Политички изазови за стабилизовање нове Југословенске заједнице

Академик Милорад Екмечић

14. 12. 2023. у 07:00

ИСТОРИЈА српског народа у југословенској држави 1918-1941. дели се у више периода, који се, по унутрашњој политичкој струтури, разликују један од другога, као да не припадају прошлости истог друштва:

СРБИ УШЛИ У НОВУ ДРЖАВУ БЕЗ ФОРМУЛИСАНОГ ЦИЉА: Политички изазови за стабилизовање нове Југословенске заједнице

Проглашење Краљевине СХС 1. децембра 1918. године, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

- од 1918. до 1921. године је период ишчекивања новог устава, који је морао да учврсти демократске темеље парламентарне монархије;

- од 1921. до почетка 1929. тече процес католичког отпора заједничкој држави, што доводи до трагичног сукоба у југословенском парламенту и погибије водећих људи хрватског националног покрета. Краљевска диктатура покушава да стабилизује основе на којима почива држава;

- од 1929. до 1939. године је период узајамног приближавања српске и хрватске политике, остварење хрватске политичке аутономије. Водећа хрватска национална странка се тада представља као демократска снага парламентарне демократије, као што су исту еволуцију доживеле странке које се у католичким европским земљама називају „Хришћанско-демократским странкама”, - од 1939, до рата 1941. године је време кадаје Католичка црква (од 1936.) отказала искључиву потпору Хрватској сељачкој странци и њеном програму претварања југословенског унитарног јединства у федеративно јединство и захтева потпуно издвајање католика из заједничке државе. Црквена политика и идеологија 1936-1941. постала је историјска колевка хрватског фашизма, а заједно с тиме и општег радикализовања хрватског националног питања у југословенској држави, до њеног слома 1992. године. [...]

ЈУГОСЛОВЕНСКА ДРЖАВА  је у социјалном погледу била стабилизована аграрна земља.

Неколико година после рата 1918, привреда је имала бољу трговачку размену и општи привредни раст од било које суседне земље. Аграрном реформом је на национализованим имањима и слободним земљиштима Војводине, Косова и Македоније ојачана природа српског друштва као заједнице малих парцелних сељака. На пролеће 1919. обнављају се сељачки немири и самовољно одузимање делова велепоседа. Посебним одредбама били су укинути феудални односи на Косову, у Босни и Херцеговини, а касније и „колонатски односи” у Далмацији. Колонизацијом је добровољцима даван посед од 3 до 5 хектара земље. Одузети су поседи члановима хабзбуршке династије и делом цркви. У Барањи су најпространији велепоседи припадали надвојводи Фридриху (62.570 хектара), бискупу печујском (14.750). Због опасности од аграрних немира и уништења велепоседа, сељачко отимање земље је заустављено у августу 1919, али је септембра 1920. и то смањено одредбом да сељак добија поседе у четворогодишњи закуп. Аграрна реформа и колонизација се окончавају до 1926. године.

Валутарном реформом 1920. уведен је српски динар као платежно средство у југословенској држави, по размени бивших аустроугарских круна четири према један. Део политичара и још већи број каснијих историчара су то оцењивали као пљачкање бивших хабзбуршких покрајина, али је наука ипак то оповргла. Амерички историчар Џон Лампи (Lampe) објаснио је да је хабзбуршка круна према немачкој марки своју вредност свела на једну петину. Хрватски финансијери су одговорили одрицањем да свој новац улажу у заједничку југословенску централну банку („Народна банка Срба, Хрвата и Словенаца” 1920).

* * * * * * * * *

Бољшевичка политика „извоза револуције“

У ПОЛИТИЧКОМ И СИЦИЈАЛНОМ погледу, југословенска држава је била суочена са изазовима, истим или сличним као у већини европских држава и друштава после окончања рата 1918. У политичком погледу је главна опасност долазила од могућности обнове Хабзбуршког царства и сепаратизма у  Хрватској, Македонији и на Косову, У социјалном погледу је то страх од проширења руске револуције на европски континент у целини.

Амерички историчар Арно Мајер (Мауег) у великом истраживачком делу о Версајском миру сматрао је да је мир склапан у намери да се онемогући револуција, као што је Бечки конгрес 1815. урадио са Француском револуцијом, а успут и онемогућио српску и бугарску револуцију. Посебно је година 1920, због великих штрајкова у неколико европских земаља, била преломна. Руски 6ољшевици су сматрали да је Балкан приоритетно подручје у предвиђању ширења пожара социјалног преврата. Поред економских предуслова за те побуне, постоји и политика „извоза револуције” руских бољшевика, као много подстицајнији чинилац.

Оснивачки конгрес Комунистичке партије 1919. у Вуковару, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

Одговор привилегованих класа је било уобичајено прокламовање привремене, или сталне диктатуре. Већина европских држава је доживела слом политичког система и увођење диктатуре. По типологији се оне деле на фашистичке и краљевске диктатуре. Само је у Румунији и Грчкој постојао покушај да и православни народи добију фашистички облик диктатуре. Ни такви покушаји нису до краја успели. Потребно је разликовати тип медитеранских фашистичких режима и немачки тип. Први су били типови „једнопартијске демократије”, каквим су се перјем сами китили, а други је држава основана на начелима расне искључивости. Поред њих, у току рата, односно после 1940. постоје и „католичке диктатуре” у Хрватској, Француској и Словачкој, диктатуре које су уређене на дословној примени идеолошких начела Католичке цркве („католичка моралка”, како су то сами звали).

КРАЉ ПЕТАР ПРВИ је абдицирао у корист свог другог сина Александра 1919. Био је једини српски владар који је умро у свом кревету, природном смрћу. Избори за Уставотворну скупштину 1920. показали су изненађујућу снагу новоформиране Комунистичке партије Југославије. Била је формирана најпре 1919, а коначно оснивачким конгресом у Вуковару 1920. године. На изборима за Уставотворну скупштину 1920. победила је у општинама Београд, Загреб, Ниш, Скопље и Осијек. У великој револуционарној ревности нови општинари у македонском главном граду одмах су општинску зграду офарбали црвеном бојом. У парламенту је та странка имала 59 посланика. Одмах после партије, организују се и синдикалне организације. У Загребу је у октобру 1919. створена омладинска комунистичка организација (Савез комунистичке омладине Југославије). По универзитетима су постојали студентски марксистички клубови.

Идеологију и политичку праксу су југословенски комунисти црпели из омладинских покрета пре 1914. који се називају „Млада Босна“, „Млада Хрватска” или „Јungslawen” како их је звао гувернер Босне и Херцеговине, генерал Поћорек. Програм странке од 1920. предвиђао јс избијањe југословснскс револуције и стварање совјетске републике Југославије, а облик власти би била „диктатура пролетаријата”.  Први историјски препознатљив корен југословенског комунизма је са собом унео и тумачење социјалне револуције као личног терора.

НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ И КОМУНИСТИ

НАЦИОНАЛНО питање у Југославији, у њеним првим годинама, било је дечја болест југословенског комунизма. И кад се одмакне од те колевке из које је 1919. изашао на светлост дана, то ће остати болест од које се није могао излечити. Кад је историја 1945. то питање ставила у руке да га реше по својим мерилима историјске правде, комунисти су се показали као гробари те југословенске државе, са којом од почетка нису знали шта да ваљано ураде. Страх од социјалних немира је ипак била блажа опасност за нову југословенску државу. Праве тешкоће су се осећале од сепаратистичких покрета два католичка народа и националних мањина.

* * * * * * * * *

Католичка црква колевка хрватског фашизма

КАДА СЕ СТВАРАЛА уједињена југословенска држава, онда се показује да главне српске политичке странке нису у стању да њену државност изграде вођене истим ентузијазмом, којим су се пре светског рата 1914. борили за њу. Цела српска интелигенција се показала недораслом да разуме и нађе историјски лек за католички сепаратизам...Врло брзо, пре него што је рат 1918. завршен, видело се да са католичке стране стоје само еманциповани и високообразовани појединци, са својим малобројним политичким групама. Борба за југословенску будућност је одпочетка изгледала као насиље једне националне стране против већине на другој страни која ту државу није желела.

Последица тога је било преношење духа депресије са католичког дела државе на друштвену елиту на српској страни. Уместо да друштво само оствари, преко мреже друштвених организација, цивилног друштва, као што се тај мозаик неполитичких организација назива, сви очекују да држава и администрација воде и остваре уједињење југословенских народа у једној држави.

Краљ Александар, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

ЖАЛЕЋИ ШТО СРБИ у новој држави нису организовали националну и културну акцију „приватну иницијативу, како се говорило, филозоф Перо Слијепчевић је написао:

„Схватајући модерну државу сувише једнострано, ми у њој нисмо гледали једну културну заједницу са разноврсним осећањима, тежњама и интересима, него један чисто управни проблем, који се решава чврстом организацијом државних власти... У томе, врло велику улогу игра и та чињеница да је српски народ изашао из ратова 1912-1918. десеткован и преморен. У тим борбама изгинуо је цвет нације. Оно што је остало, било је психички и ментално исцрпљено. Срећни да су се једном вратили својим кућама, људи су се забавили својим домаћим бригама, па годинама нису показивали интересовање за јавне послове...

Моћна потпора Хрватима у њиховим културним напорима одувек је била Католичка црква.

Она је већ по својим схватањима и по свом позиву и међу Хрватима, као и свугде, тежила да добије у своје руке васпитање омладине и што већи утицај на народну душу... У односу према нама Србима и држави, она је Хрватима увек служила и сад служи за самосталност.”

Ту је филозофију о разлици улоге цркве и српској и хрватској историји најбоље изразио један хрватски политичар после слома југословенске државе: „Срби граде своју православну цркву, а католичка црква гради наш хрватски народ*. Тај историјски процес се осећао у свим областима јавног живота.

ПОСЛЕ ПРОГЛАШЕЊА јединствене југословенске државе 1918, ниједна политичка странка, као ни цела српска култура, нису формулисали циљ  који би тај народ требало да следи.

Перо Слијепчевић и Владимир Гаћиновић , Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

Није изграђена српска национална доктрина, као што је био случај са првом доктрином на Темишварском сабору 1790, и другом са Гарашаниновим „Начертанијем“ 1844. У томе је највише заказала водећа српска странка, Народна радикална партија. Она је изгубила оно свеобухватно вођство целог друштва које је изградила до 1918. и остварила југословенско уједињење.

Највише што је било постигнуто одмах посде проглашења југословенског уједињења, било је уједињење Српске православне цркве. Пре 1918, она је била разједињена на неколико делова у краљевинама Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, у хабзбуршкој држави око патријаршије у Сремским Карловцима ,  као и другог средишта Буковинско-далматинске митрополије у Черновицама. Уз одређене финансијске надокнаде Васељенској патријаршији, добијена је сагласност за уједињење српске цркве у једну патријаршију.

* * * * * * * * *

Историјски промашај водеће српске партије

УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ под патријархом Димитријем Павловићем обављено је у септембру 1920. У истом смислује уследило и преношење седишта патријаршије из Сремских Карловаца у Београд, привремено у зграду Београдске митрополије, уз стално очекивање трајног смештаја. Та црква је покривала све бивше православне области, са Македонијом од 1912. у српској држави и сачињавала је 48% укупног народа државе. Хрватски и словеначки католици су представљали 37%. Није пошло за руком влади да седиште муслимана (реис-ел улеме) пребаци из Сарајева у Београд. [...]

Политичке странке у српском народу које су га водиле до победе 1918. више нису могле да обнове ни своју бројчану снагу, нити убедљивост својих програма, као што је био случај до уједињења. Главни разлог за то је историјски промашај водеће српске Народне радикалне странке, да оствари свој главни циљ  који је програмски неговала за две претходне деценије, да етвори јединствени српскохрватски народ. Кад је стала на ту тркачку стазу 1918, отрезнила се у бунилу да су њени савезници само сличне српске странке, које су се или отцепиле од ње, или копирале њене методе и циљеве. Та је странка проширила своја упоришта у Босни и Херцеговини, Македонији и успела да прогута истоимену странку у Војводини.

Браћа Радић – Антун и Стјепан , Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

Посебно после смрти Николе Пашића 1926, странка више није имала великих људи из народне базе који ће преобразити врх и методе. За све време постојања до новог расула 1941, била је импресионирана успесима Хрватске сељачке странке браће Радића.

Формирана 1904, из секције за село првог хрватског еухаристичког конгреса у Загребу 1900. та је странка до уједињења 1918. била инфериорна. Отпор уједињењу  југословенске државе од 1917. до 1925. надувао је њена једра и претворио је у водећу политичку организацију југословенске државе.

СТЈЕПАН РАДИЋ је покушао да покрене побуну хрватског народа 1919, уз сарадњу италијанске владе и њених скривених установа. После тога је стварао савез са круговима око генерала Саркотића у Аустрији. Тежио је да Хрватску претвори у сељачку самосталну републику.

Све српске политичке организације су погрешно оцењивале да је аграрни програм те странке био витални сок који је од ње створио главну политичку снагу.Тоје више била аграрна реторика, него неки кохерентан програм. Странка је постала основни инструмент прерастања хрватског националног покрета, од дотадашњег елитног типа  у његов масовни тип. То се није могло урадити пре проглашења демократског устава, који је дао могућност да се национална идеологија, без обзира на политичку формулацију њених историјских циљева, представи као главна обавеза свих католичких верника.

Никола Пашић и краљ Александар, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

Антун Радић, брат Стјепанов и једно време идеолог странке, сам је оцењивао пре 1914. да се католици у Босни и Херцеговини не осећају делом опште хрватске нације, без обзира на то што их је дух верске нетолеранције одвајао од православне и муслиманске браће. Сам Стјепан Радић је нешто слично пре тога говорио и за Славонију. У једном делу о босанским муслиманима 1910. Антун Ханги вели да се католици не осећају Хрватима. Католичка црква је била главни корисник успеха странке браће Радића, иако је покушавала да њен утицај сузбије у народу покретањем једне Пучке сељачке странке, или још покорније подтежачким називом.

Краљ Петар, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија ...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Коментари (0)

ЗА НАШУ ЗЕМЉУ УВЕК ИМАМ МОТИВАЦИЈУ: Алекса Аврамовић блиста после пласмана на Евробаскет