ТВОРАЦ НОВЕ ВОЈНЕ ДОКТРИНЕ ПОЗНАВАО СРПСКОГ ВОЈНИКА У ДУШУ: Крајем 19. века српска војска је устројена по европским стандардима

ПРЕВЕЛИКА густина бурних историјских догађаја учинила је да табле са називима улица и тргова у српским градовима буду мењане и више пута за једног људског века.

Димитрије Цинцар-Марковић реформатор српске војске, Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

У том метежу, међутим, Србија је неке од својих величина, али и странаца са великим заслугама за наше друштво и уопште за свет, заборавила. Омиљени јунаци општинских и градских комисија за именовање улица - војници - нису изузетак, а међу историјским неправдама овог типа одскаче пример генерала Димитрија Цинцар-Марковића, војсковође, војног реформатора и председника владе убијеног у Мајском преврату 1903. године.

"Срећни добитници" парчета асфалта у српском сећању су многи мајстори бојног поља, домаћи и страни генерали, хероји, а ту су и читаве војне јединице, углавном партизанске, или, чак, цела Црвена армија. Логично, четворица војвода из Првог светског рата у главном граду су добила по булевар, односно, у случају Степе Степановића, изузетно дугачку улицу.

Србија памти великане Великог рата, међутим, не и онога ко је омогућио да земља у тој глобалној катастрофи не буде у кратком року потучена. Реч је о генералу Цинцар-Марковићу.

РОЂЕН 1849. године у Шапцу, командовао је армијским јединицама различитих формата и бројности у рату и миру, све до читаве српске војске. Као практичар и као теоретичар - предавао је историју ратне вештине и стратегију на Војној академији - дао је суштински допринос тријумфу у балканским ратовима, али и највећим победама у Првом светском рату. Био је предодређен да командује српском војском у случају рата, али га је зауставио - куршум српског официра. По други пут је страдао у нашем колективном памћењу: готово да га и не помињемо - зато је, међутим, недавно са високог места било залагања да се у земљу врате посмртни остаци вође његових убица, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.

Краљ Милан после абдикације подржавао је реорганизацију војске, Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Димитрије Цинцар-Марковић изучио је Артиљеријску школу 1870. године, а као државни питомац боравио је 1872. и 1873. у Прусији, где је служио у коњици. То је сигурно било значајно искуство, јер су Пруси у то време имали најбољу војску: тек што су у рату посрамили дотад водећу континенталну силу, Француску.

УБРЗО је дошло и "ватрено крштење": у Првом српско-турском рату 1876. добио је више одликовања за храброст. У Другом српско-турском рату, у зиму 1877/1878, био је шеф штаба Моравске дивизије. Уследио је неславни Српско-бугарски рат 1885, у којем се, међутим, мајор Цинцар-Марковић добро показао: командовао је 11. пуком, који је успешно започео битку на Сливници, али се потом војничка срећа окренула на бугарску страну.

Генералова удовица је, много касније, за лист "Политика" говорила како је, после паничног повлачења пред Бугарима, стигло наређење да се 11. пук десеткује - стрељањем. Онда је наводно Цинцар-Марковић изашао пред пук и поручио краљу Милану да стреља прво њега, спасивши своје људе. Без обзира на то супротстављање, код краља Милана је брзо напредовао кроз чинове и кроз војну хијерархију.

Димитрије Цинцар-Марковић био је главни носилац велике војне реформе која је почела 1897. године, када је унапређен у чин генерала, и која је српску војску устројила по савременим европским стандардима организације оружаних снага. Иза овог пројекта стајао је краљ Милан, који је по овлашћењу сина, краља Александра - владара Србије - постао командант новоустановљене Активне војске. По његовом налогу извршена је темељна промена начина војне организације, финансирања и функционисања војске. У великој мери био је то увод у низ славних победа током ослободилачких ратова 1912-1918.

* * * * * * *

ДЕФАНЗИВНА ТАКТИКА СА ПРАВОВРЕМЕНИМ ПРОТИВУДАРИМА

ВЕЛИКА реформа обухватала је и обезбеђење буџетских средстава, набавку савременог наоружања и опреме, изградњу касарни и гарнизонских објеката, као и повећање официрског кадра и побољшање његовог материјалног статуса.

Саставни део реформе била је и промена доктрине српске војске и њено прилагођавање политичким околностима, државним циљевима, али и новој организацији армије и савременим принципима ратовања. Генерал Цинцар-Марковић управо на овом пољу показао је изузетан војнички таленат, далековидост, као и познавање душе српског војника. То је и један од његових највећих професионалних успеха, који је у нашој средини готово заборављен, осим међу познаваоцима - генераловим данашњим колегама са Војне академије.

Војни логор у српско-турском рату 1876. године, Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Крајем 19. века у Европи су на снази биле две глобалне војне доктрине, које су догматски примењиване у већини армија мањих држава. Француска доктрина подразумевала је фронталну борбу са енергичним пробојима у непријатељске снаге, док се пруска заснивала на широком опседању противника у виду потковице и на продорима по боковима, на местима где нису концентрисане главне непријатељске снаге.

Опште очекивање било је да и српска војска примени један од ова два модела ратовања и да према њему устроји војничке процедуре. Први који је дигао глас против голог копирања страних решења био је генерал Цинцар-Марковић. Он је приметио да нашој војсци због више фактора ниједна од њих не одговара. Снажно се зато заложио да се стране одбаце, а да Српска војска направи сопствену доктрину базирану на сопственим искуствима, захтевима рељефа, техничким могућностима и менталитету.

"ФРАНЦУСКА доктрина нама не одговара, јер је она развијена за ратовање у равници и на великим површинама", указивао је краљу Милану и официрима генерал Цинцар-Марковић. "Код нас не би ваљала ни пруска, која подразумева сложене маневре великих размера. И једна и друга траже развучено бојиште, дуге линије фронта и велики размак између војника и њихових командира. Наш планински терен и нарав војника траже мање јединице, гушће постављене и са командиром који је увек уз своје војнике. Српски ратник у победоносном јуришу је незаустављив, али и брзоплет и паничар у поразу и одступању.

Зато му у близини треба официр, да га, кад треба, на време заустави, осоколи га и изда му праву команду."

Концепт нове српске војне доктрине, у најкраћем, заснивао се на претходним ратовима и анализи дотадашњих победа и пораза, почев од Првог српског устанка, па до катастрофалног Српско-бугарског рата 1885. године. Искусни генерал исправно је приметио да су Срби своје победе углавном задобијали у дефанзивној улози, као и да им офанзиве нису нарочито ишле од руке. Окосницу нове доктрине српске војске, како је он видео, требало је да чини одбрамбена моћ, која би ефикасно могла да се претвори у офанзивну.

Иако се већ указивао тренутак коначног ослобођења Балкана од турске окупације, Цинцар-Марковић је нагласак стављао на одбрану земље.

На резултате оваквог виђења устројства ратовања српске војске није се дуго чекало: захваљујући овој концепцији Србија се 1914. успешно носила са вишеструко јачим непријатељем. Колубарска битка уџбенички је пример победе освојене у повлачењу - што је реткост у ратној повести - дефанзивном тактиком и противударом, који је беспрекорно извео војвода Живојин Мишић. Основе Цинцар-Марковићеве доктрине промењене су тек двадесетих година прошлог века, када су у принципе ратовања интегрисана искуства из Првог светског рата.

ПОРОДИЦА ВЕЗАНА ЗА ОБРЕНОВИЋЕ

ДИМИТРИЈЕ Цинцар-Марковић потиче из чувене породице блиско везане за Обреновиће, пореклом из Доње Белице код Охрида. Иако је бројање крвних зрнаца беспредметно, историчари су писали да је породица српског, а не цинцарског порекла, а да се тако презива јер потиче из цинцарског краја.

* * * * * * *

КРАЉ МИЛАН СЕ ОКРУЖУЈЕ СПОСОБНИМ ЉУДИМА

КРАЈЕМ 19. века у Србији је била сазрела свест о неопходности јачања војне моћи земље, јер се веровало да ратови за слободу сународника од туђинске власти не могу бити далеко.

Неки ранији државници, попут Илије Гарашанина, сматрали су својевремено да српска војска треба да буде наоружана мало боље од башибозука, али тај став није делио краљ Милан, који је савремену стајаћу српску војску и установио, због чега је морао да се суочи и са грађанским ратом (Тимочком буном). Његов наследник и син краљ Александар од младости се радо дружио са официрима, сањао је снове о ослобађању Срба од туђинске власти, а у пратњи Живојина Мишића и малобројне свите предузео је и храбро путовање на Хиландар, и поред неслагања турског султана, пробудивши уснуле наде народа у Македонији.

Живојин Мишић је на Колубари применио тактику генерала Цинцар-Марковића , Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Краљ Милан је крајем 1897. године постављен за команданта активне војске, коју је, за кратко време, успео да - препороди. Ојачао је састав пешадијских пукова, подмладио старешински кадар, организовао дотад невиђе маневре, градио велике војне објекте, набавио савремено оружје... Српска војска је пре реформе под Милановом палицом, била међу реткима у Европи без савремених пушака "репетирки", и њена пешадија, која је морала после сваког хица да убацује метак у цев, трпела би велике губитке у окршају са било којим савремено наоружаним непријатељем. Кад су стигли и нови топови, а краљ-отац намеравао да их набави још, одступио је са функције допола обављена посла, иначе би се Србија још брже наоружала - толико је Милан у тај посао био уложио себе.

НАЧЕЛНИК штаба краља Милана у време војне реформе био је генерал Димитрије Цинцар-Марковић, који је, како пише Слободан Јовановић, "уживао глас теоријски најспремнијег ђенералштабног официра". Јовановић примећује да је краљ Милан "гонио антидинастичаре и радикале", али и да "из тога не треба извести да је тражио улизице; напротив, он је волео да се окружи људима од вредности".

Управо је генерал Цинцар-Марковић руководио великим јесењим маневрима у околини Ниша 1899. године. Српска пешадија почињала је да личи на европске.

Димитрије Цинцар Марковић као капетан 1876.године , Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Краљ Милан је у лето последње године 19. века одлучио да се не враћа у Србију, згрожен веридбом свог сина с некадашњом дворском дамом, удовицом Драгом Машин. Разлика у годинама била је мања него између новоизабраног француског председника и његове супруге, али, времена су другачија. Србија се хватала за главу због тога што чини млади краљ.

Војска је у отпору краљевој женидби Драгом Машин била истрајнија чак и од цркве (коју је водио рођак и кум Цинцар-Марковића, митрополит Инокентије), међу незадовољницима нашао се се и генерал Цинцар-Марковић, али се убрзо поколебао и стао уз краља. Удовица Цинцар-Марковића говорила је новинарима да се он до краја одупирао краљевој женидби, што Слободан Јовановић не сматра вероватним, с обзиром на то да генерал због тога није пензионисан, као други. На пример, као генералштабни пуковник Александар Машин, који ће касније наредити убиство Димитрија Цинцар-Марковића на кућном прагу.

Краљ Александар је 1902. чика Мити, како га је од детињства звао, тада команданту Активне војске и сенатору, понудио место председника министарског савета (Владе).

Цинцар-Марковић се са Живојином Мишићем (према војводином сведочењу) опкладио у ручак да неће прихватити положај, али је, после три дана интензивних разговора са краљем, на крају то, ипак, прихватио.

* * * * * * *

ЂЕНЕРАЛСКА ВЛАДА ПРОСВЕЋЕНОГ АПСОЛУТИЗМА

МЕЂУ историчарима постоји хипотеза да је услов Димитрија Цинцар-Марковића да преузме премијерско место био да краљ пристане на развод са краљицом Драгом. Удовица Марија Цинцар-Марковић, девојачко Маргетић, унука последњег секретара дубровачког кнеза, касније ће сведочити да је генерал иницирао мирно удаљење краљице, која би отпутовала у аустријску бању Франценсбад, данас Франтишкове Лазње у Чешкој, и више се, попут краљице Наталије, не би враћала у Србију. Путовање је, наводно, било планирано - за недељу дана после преврата.

Александар Обреновић са монасима и ађутантима на Хиландару , Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Др Сузана Рајић, професорка Филозофског факултета у Београду, у својој књизи о последњем владару из лозе Обреновића пише да је при доношењу одлуке о саставу кабинета краљ интензивно размишљао о влади на чијем ће челу бити "добар војник", недоступан политичким интригама које распаљују "котеријске страсти". О Цинцар-Марковићевој влади говорило се као о влади просвећеног апсолутизма. Већ 14. децембра 1902. влада је почела да говори о потреби сузбијања "разуздане" штампе. Краљ и краљица су нападани непрекидним алузијама и претњама, а народ је позиван на буну. Полиција је забрањивала такве написе, а радикалске судије су редовно ослобађале оптужене. "Мали журнал" је писао да је Србији потребна револуција као у Француској... "Дневни лист" је најављивао да ће "зликовачка власничка крв упрскати улице, а мозак ће им се просипати по калдрми".

Тако је, отприлике, и било.

Краљ Милан и престолонаследник Александар 1888. године , Фото Документација „Новости“, Архив „Борбе“, Музеј Србије, Музеј Београда, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија

Слободан Јовановић, који није познавао Цинцар-Марковића, већ је о њему највероватније доста слушао од свога оца, писао је, са временском дистанцом мањом од три деценије у односу на догађаје, овако: - Влада Цинцар-Марковића називана је у штампи "ђенералска влада"... Чланови владе били су "људи малог политичког значаја и обичних административних способности. Једина личност која се из тог безбојног друштва издвајала био је сам Цинцар-Марковић. Он је међу официрима уживао велики глас са своје стручне спреме, и сматран је као напред одређени генералисим у случају рата: нешто од оног поверења војске које је Радомир Путник стекао тек у балканском рату, Димитрије Цинцар-Марковић уживао је још за време мира. Имао је самосвести до охолости; висок и крупан, издалека налик на краља Милана, са мргодним челом и обореним брковима пољског ратника, он је гледао преко рамена на цео свет - и имао је на великим свечаностима један став господства и јунаштва који је будио успомене на наше старе "велможе". Његови ближи знанци причали су о његовој лењости, тромости, неодређености: био је пун великих планова - сразмерних његовој сујети - које је заваљен у наслоњачу, са цигаретом у руци, непрестано ваљао у глави, и који су се све више претварали у маглу.

Јовановић констатује да је са Цинцар-Марковићевом владом настао преокрет у унутрашњој и у спољашњој политици. Непосредни повод за пад претходне владе дао је руски двор, који је, под изговором царичине слабости, отказао пријем нашем краљевском пару. Али иако је краљ Александар био у души љут на Русе, Цинцар-Марковићева влада у једном саопштењу које је издала о својој спољној политици, показивала се, преко очекивања, русофилска.

СПОСОБАН ЗА ДИКТАТУРУ И АВАНТУРЕ

СЛОБОДАН Јовановић о Цинцар-Марковићу још пише: "Захваљујући својој даровитости, он је брзо и без већих напора избио на високе положаје; то је, с једне стране, окуражило његово самољубље - с друге стране, размлитавило његову енергију: више је сањарио о великим делима, него што је на њих био гоњен унутрашњом потребом...

По свом славољубљу и осионом држању изгледао је способан за покушаје диктатуре; по својој тромости, неодлучности, врдању, а нарочито по својој прошлости, истина, брзог, али потпуно исправног напредовања, он није изгледао много склон за авантуре."

Препоручујемо

Друштво

0 2

ПОЛИТИЧКА И ЛИЧНА ХРАБРОСТ "ОЦА СРПСКОГ ЈЕЗИКА": Најбољи агитатор, пропагандиста и лобиста у нашој историји

21. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

"НОВОСТИ" ОТКРИВАЈУ: Вук Караџић први српски политиколог

20. 09. 2023. у 12:33

Друштво

0 1

ЗАШТИТА ИЗ МОСКВЕ НИЈЕ СТИГЛА: Страх нове власти од формирања Сељачког народног блока

16. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ЦРНОГОРЦИ ЛИНЧУЈУ НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА: Суђење Драгољубу Јовановићу једно од највећих неправди у Брозовој Југославији

15. 09. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације