ПОЛИТИЧКА И ЛИЧНА ХРАБРОСТ "ОЦА СРПСКОГ ЈЕЗИКА": Најбољи агитатор, пропагандиста и лобиста у нашој историји

проф. др Драган Симеуновић

21. 09. 2023. у 07:00

КАО И СВИ велики људи у бурним временима, и Вук Стефановић Караџић је имао своје, понекад врло развијене политичке погледе и идеје, а усвајао је, а не само бележио и туђе.

ПОЛИТИЧКА И ЛИЧНА ХРАБРОСТ ОЦА СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Најбољи агитатор, пропагандиста и лобиста у нашој историји

ВУК је имао храбрости да се супростави књазу Милошу , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

О томе нам понајвише сведоче његови записи, али и белешке других и разна другoврсна грађа о њему.

У својим делима Вук је описао политичке институције у Србији свога времена, разне политичке појаве и процесе, поготову Српску револуцију (коју је тачно третирао као процес), разноврсне политичке актере, почев од владара и њиховог окружења до политизоване бирократије и неформалне опозиције, све познате политичке циљеве који су прокламовани у Србији у његовом добу, разноврсне методе владања, затим насиље, и то не само завојевача већ и српских власти, као и бројне друге садржаје српске и туђе политике.

У политичку праксу се укључивао на разноврсне начине и одрана, учествујући већ као седамнаестогодишњак у Првом српском устанку. Потом је био и судија, председник суда (што је у то време била политичка функција), бавио се успешно стварањем закона и још успешније тајном дипломатијом. Ван Србије је без конкуренције био у том времену најбољи српски политички агитатор, пропагандиста и лобиста.

Био је дуго горљиви заговорник идеје о просвећеном владару, чиме је био на Доситејевом трагу, али независно од њега. Док је Доситеј, тежећи истом циљу, хтео да просвети Карађорђа, Вук је то хтео да учини са Милошем. Са том намером је и хтео да га описмени и да пре свега за његову употребу напише неколико књига као што се то радило у Европи у претходном веку. Заправо, и Вук и Доситеј су преузели из политичке мисли и праксе Западне и Централне Европе просветитељску визију умног и просвећеног владаоца.

СВЕСТАН ВЕЛИКОГ политичког значаја имања сопствене историје по један народ, борио се да настави Рајићево историографско дело, тамо где је Јован Рајић стао. Један народ са озбиљним државотворним амбицијама морао је да има своју писану историју.

Обраћао је велику пажњу на борбу за власт, коју је сматрао главним узроком пропасти Првог српског устанка, и уопште на сваку врсту политичких конфликата. Био је фасциниран феноменом власти и њеном могућношћу брзе измене људи на горе.

Обновио је идеолошку средњовековну праксу писања житија као биографија сународника заслужних за различита друштвено, војно и политички корисна прегнућа, с тим што је у њих поред политичких угледника убрајао и обичан свет, попут гуслара. Писање житија о невладајућим био је веома либералан политички чин за Србију онога времена.

Његово знаменито писмо књазу Милошу из 1832. г није само доказ личне политичке храбрости, већ и најбоља политичка критика тог осионог владара . То писмо, и поред све своје учтивости на почетку и крају садржаја, била је последња лекција неуспелог књажевог учитеља свом неуспелом ђаку.

Вук је био свестан великог политичког значаја његовог писма оценивши га у писму Копитару као "грубо, али истинито и знатно".

Исто тако, био је свестан да је због тог писма могао изгубити главу. Како и не би кад је у њему написао Милошу да "с владањем Ваше Светлости нико тамо (у Србији, прим. ДС) није задовољан, ама баш нико, осим Ваша два сина:"

* * * * * * *

ВЛАДАР КОЈИ НЕ ЗНА ШТА ЈЕ "ГРЕОТА И СРАМОТА"

СВЕ ДОК га Милош није наљутио, а његова околина повредила, Вук је био више него тактичан у својим исказима о владару Србије и његовој свити. Није узалуд уредник "Српских новина" Милан Ђ. Милићевић за њега написао да као "писац нигде и ни у чему неће да изађе са својим мненијем". Но, кад је решио да критикује Милоша због његове неправичности, самовоље и свирепости које је испољавао као владар, Вук је то учинио тако како то није нико пре, и још задуго после њега. Зато је то писмо у земљи Сербији у којој је Милош био неспорни господар живота и смрти доживљено као врста истинског политичког чуда и масовно умножавано као политичка посланица.

Доситеј је имао посебан утицај на Вука , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Tekst potpisa

Одиста, и било је чудо саопштити, макар и у писму, осионом и на сабљи лаком владару да "он нити зна шта је греота, нити шта је срамота, нити и најмање савести у срцу своме има: најкраће рећи, да се он може назвати правим тиранином и највећим безакоником". Ипак, ако се поред смелости аутора, која одмах упада у очи, размотре и неке друге димензије овог Вуковог геста, види се да је Вук био обдарен и изразитом политичком разборитошћу, пошто је писмо, посматрано у целости, било интонирано као својеврстан добронамеран савет Милошу, који је требао да побољша и учврсти његово владање. Тиме што у немилости пише савете кнезу Вук подсећа на Макијавелија, али за разлику од Макијавелија Вук није био заточен, те његов покушај да Милошу критиком отвори очи у погледу грешака које чини, изгледа не само више искрен, већ и разложан, будући да би сваки упућени савет самодршцу без критике која пече али и натерује на размишљање био тек пуко празнословије.

ТО ЈЕ БИО И ЈЕДАН од разлога због чега му је Милош касније не само опростио, већ и купио имање на поклон. Ласкаво титулисање Милошу и тон бриге присутни у писму обезбеђивали су будући спас.

Ипак, до тога није дошло одмах, нити се брз опроштај могао очекивати од осионог самодршца какав је био Милош. У годинама које ће доћи након тог писма Вук потпору за свој рад тражи и налази углавном ван Србије, између осталог и у Црној Гори.

Колико је књаз Милош био киван на Вука показује и пажња коју је посвећивао не само свакој Вуковој личној, а нарочито могуће политичкој активности, него и Вуковом просветном утицају кога је настојао затрти. У томе је ишао тако далеко да је чак, као владар владару, написао протестно писмо Његошу само због тога што је изостављен "тврди знак" у обрасцу пасоша који је штампан 1836. у Црногорској штампарији. Тиме се Милош, подстакнут и мржњом митрополита Стратимировића према Вуку, директно мешао у унутрашње ствари једне друге земље и Његош му је, иако Вуков пријатељ и присталица његових језичких реформи, морао одговорити као државник и дипломата. Политичко и лично непријатељство са кнезом Милошем пало је Вуку у зао час.Против њега је била не само српска црквена врхушка, већ и руски црквени кругови који су са згражавањем гледали на Вукове покушаје реформи.

* * * * * * *

АНАЛИЗА ПРВИХ ПОЛИТИЧКИХ МОЋНИКА У СРБИЈИ

ПРЕД НАВАЛОМ Милошевог беса и његовим бесом охрабрених конзервативних црквених кругова, чак су и одани Вукови пријатељи попут Његоша морали из политичких разлога устукнути. Његош је пре тога веома подржавао и на речима и на делу Вука, чак и "изнад мере" како је процењивао Милош мислећи на Његошев гест према Вуку у Бечу када је средином 1833. дао Вуку свједоџбу да је његов превод Новога завјета на српски језик "чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније народа српскога".

Од млађаног, тек хиротонисаног владике то је било више него храбро, тим пре што су му погледи митрополита Стратимировића на Вуков ангажман морали бити познати. Но, кад је Милош у своме писму пребацио Његошу да дозвољава Вуку да у Црној Гори шири отров своје "секте" која "одводи од православија и преводи к римокатоличанству", Његош је проценио да није у политичком интересу Црне Горе да се због Вука сукоби са државним врхом Србије и Српске православне, као и Руске православне цркве. Стога је Милошу одговорио на писмо о Вуку тек у јануару 1837. у коме га у дипломатском тону обавештава да би се веома радовао уколико би се међу Славоносрбима установило јединствено правило за штампање. Милошево искуство и политика су учинили своје. Вук је изгубио Његоша као политичара и владику који га је подржавао, иако га је задржао као пријатеља. Цена сукоба са Милошем је била скупља него што је он претпостављао. Његош је чак касније искрено написао Вуку да не може поновити своју подршку у погледу прихватања Вуковог превода Новог завјета, али да би "веома рад био да се није ополчила српска јерархија".

Књаз Милош је био киван на Вука , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

ОВО ПИСМО, које је Вуку проузроковало толике личне и политичке невоље треба ипак посматрати пре свега као изванредну анализу политичких прилика, процеса и појава у Србији тога доба. Наиме, оно, као мало који од других Вукових списа садржи и изванредне анализе успостављања слоја професионалних политичких управљача у Србији. Поред владара и његових доглавника и младо српско чиновништво је све више стицало политичку и економску моћ путем привилегованог трговања. Цена богаћења бирократије је била потпуна, безусловна послушност владару, због чега Милош и говори понекад о чиновницима као "робовима", али је то далеко надилазила могућа повремена велика материјална корист базирана на корупцији због које је и Вук сматрао да она неминовно води успостављању наследних чиновничких положаја. Оне који су хтели радити као чиновници некоруптивно није чекало богатство већ неизвесност и мала плата.

Портрет Вука из 1816. године, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

У Србији у којој је царевао апсолутизам владао је само један. Отуда ни бирократија, иако се богатила и имала разне привилегије није била сасвим доживљавана од владаоца као део власти. Чиновницима су називани тек они са највишим положајем. Вук прецизно наводи ко се од државних службеника не сматра чиновником: Писари и секретари не броје се међу чиновнике, као ни учитељи, а доказ за то је, између осталог и то што могу бити физички кажњавани: за то се и бију, као и остали простаци.

* * * * * * *

ГУБИТКОМ КЊАЖЕВИХ СИМПАТИЈА ГУБИЛА СЕ И ГЛАВА

ВУК ЈЕ УВИЂАО да постоји формална и реална власт. Чак и у условима апсолутизма са Милошем су владали они који су му били блиски, имали формално неку функцију или не.

Они су били реална власт у Србији. Ту појаву је, као типичну за наш политички миље, Вук изложио оштрој критици у свом спису Особита грађа за Српску историју нашега времена, а посебно у поглављу које је насловио "Људи који су око Милоша". По Вуку, сваки самовољни владар кога не контролишу представници народа, а као такав и Милош Обреновић, ствара неку врсту тренутне "помоћне" власти, састављене од аморфне масе површно одабраних, тачније од оних који су владаоцу тренутно по вољи, те је отуда таква власт није хијерархизована по звању или знању, већ према степену владаочеве наклоности према некоме, па чак и као конструкт одраза његовог тренутног расположења, дакле као потпуни израз његове воље односно самовоље. Такву структуру власти одликује нестабилност и несигурност свакога ко је "нешто" у таквој власти, сем разуме се, владара. Но такав примитивни механизам функционише добро управо услед страха који постоји код свих који су у власти да своју позицију не изгубе, јер у случају губитка владаочевих симпатија не губи се само положај, већ неретко и имање, па и глава.

Вук је описао политичке институције у Србији свог времена, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

АНАЛИЗА ТОГ феномена омогућује Вуку да задре и у психологију политичког понашања.

Његови описи тешког подношења губитка власти су више него зналачка понирања у психу нагло осиљеног, па нагло развлашћеног српског примитивног, а политизираног сељака.

Бахатост која је сматрана одликом тадашњег доминанатног српског политичког стила, уступала је након губитка власти место претераном очајању. Вук наводи више примера за то, између осталог и онај када је извесни Сима Урошевић, родом из Баната, изгубивши место Милошевог првог секретара, здрав и читав пао у постељу и цркао на пречац од жалости за пређашњом својом славом и чести.

Владика Раде је подржавао Вука Караџића, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Тиме Милош уједно показује да је славољубље својствено не само врховном носиоцу власти, већ и његовом окружењу, те да се оно својим карактером само бирало колико и њих Милош. Карактерно условљена спремност Милошевог окружења на спровођење његове самовоље је омогућавала ту самовољу више од ичега. Она је била та која је била њена основа и њен замајац, а не пука снага Милошеве воље, како је то површном посматрачу изгледало. Ни у овом случају Вук није тежио монокаузалним објашњењима. Највећи доказ за своју тврдњу о вишеузрочности тадашњег српског апсолутизма и важности подршке за њено постојање биће по њему то што је Милош изгубио лако власт онда када је изгубио ту врсту подршке за самовољу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
НОВО РУСКО ОРУЖЈЕ НА ФРОНТУ У УКРАЈИНИ: Изазива застрашујућу штету, а има само један циљ

НОВО РУСКО ОРУЖЈЕ НА ФРОНТУ У УКРАЈИНИ: Изазива застрашујућу штету, а има само један циљ

РУСИЈА је недавно почела да производи термобаричне беспилотне летелице које ће се користити уз беспилотне летелице-мамце у Украјини, а које су у стању да нанесу озбиљну штету цивилима, открила је истрага Асошиејтед преса (АП).

16. 11. 2024. у 20:23

Коментари (0)

ПОГРЕШНО УПИСАН ЖУТИ КАРТОН: Капитена ватрених су покушали суспендовати, а онда је уследио преокрет