МЕДИЈСКА СЕЗОНА ЛОВА НА СРПСКИ НАРОД: Запад је темељније извео "нацификацију" Србије, него што је извршио денацификацију Немачке

СЕПТЕМБРА 1992. тадашњој Савезној Републици Југославији, одлуком Генералне скупштине ОУН, под притиском САД, и применом система "празне столице", фактички је онемогућено - земљи оснивачу - да износи своје ставове пред ОУН.

Савет безбедности: Увођењем санкција СР Југославији срозан је ауторитет Уједињених нација, Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

Сталне чланице Савета безбедности ОУН нису ни помишљале на стављање вета на ту одлуку, у име "великог сагласја великих" (Русија, после пада СССР, и Кина нису још имале довољну "тежину" у међународним односима, а за САД, Велику Британију и Француску то није ни била тема). Против су били: Кенија, Свазиленд, Танзанија, Замбија, Зимбабве и, наравно, СР Југославија (46 земаља је било или уздржано, или одсутно).

У арени ОУН дешавало се управо оно што се дешавало у многим медијима широм света: српска страна није имала право да говори. Тиме је дезавуисано једно од основних правила како новинарства, тако и легалности: audiatur et altera pars, а ОУН су срозале легитимитет.

Тиме што је тадашњој Савезној Републици Југославији онемогућено да износи своје ставове на високом светском форуму отворена је "медијска сезона лова" на припаднике српског народа. Онај ко је искључен из "заједнице народа", резоновало се у делу западних медија, и заслужио је такву судбину.

УНПРОФОР у Сарајеву у току рата, Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

Да су савезничке силе победнице након Другог светског рата биле тако јединствене у Нирнбергу, током суђења нацистичким злочинцима и њиховим сателитима, нема никакве сумње да би истинска денацификација Немачке била далеко темељније урађена. Овако су савезничке силе темељније извеле медијску "нацификацију" Србије, него што су извршиле денацификацију Немачке.

У ПРОЦЕСУ медијске "нацификације" српског народа, догађај "високе амплитуде" који је послужио као сигнал да се mainstream media определе да дефинитивно и бесповратно упореде српски народ са нацистима, збио се почетком августа 1992. године када је амерички таблоид "Њуздеј" (Newsday) објавио сторију о "логорима смрти" које, како је наглашено, Срби држе у Босни и Херцеговини. Потом, када је та сензационалистичка прича обишла свет и била више него успешно пласирана, "Њујорк тајмс", незванично "водећи лист слободног света", у чланку Yesterday`s Man, 3. августа 1992, почиње називати тадашњег политичког лидера Србије "нижеразредним Хитлером": "Да ли то нацисти транспортују Јевреје 1942. године? Не, Срби транспортују босанске муслимане 1992. године - поглед на најгору расну и религиозну бестијалност коју је Европа видела после Другог светског рата!

Невил Чемберлен, његова земља и читав свет схватили су цену игнорисања Хитлерове агресије против далеких земаља."

КОМПАРАЦИЈА је била недвосмислена, указивала је на везу: Срби = нацисти. Медијски рат је могао да отпочне свом жестином, са свим дотад познатим и непознатим методама, поступцима и техникама, омогућеним савременим информационо-комуникационим средствима. Прича је почела најпре у таблоиду да би, ако политички не крене све како су аутори и уредници замислили, могло лако да се оправда чињеницом да тзв. жута штампа често прави грешке. Такав приступ се најчешће назива "пробним балоном", у смислу да се одређеним, свесно пласираним сторијама у штампи и електронским медијима сондира реакција политичких јавности и јавних мњења у националним и интернационалним размерама.

Поред тога, таблоиди су најчитаније новине, још од њиховог етаблирања у информационо-комуникациони систем најпре Велике Британије, а потом и већине земаља Запада.

* * * * * * * *

ПУЛИЦЕРОВА НАГРАДА ЗА ФАБРИКОВАЊЕ ЛАЖНЕ ВЕСТИ

АУТОР сторије о логорима био је Рој Гатман (Gutman), дугогодишњи акредитовани извештач из тадашње СФР Југославије, најпре за британске а потом и за америчке медије, у складу са посебним интересима одређених англо-америчких кругова, познатих по еуфемизму - special relations.

ЗА СВОЈЕ СТОРИЈЕ из Босне Рој Гатман је добио Пулицерову награду 1993. У томе има извесне симболике: и Пулицер је био типичан пример "жутог новинарства" које фабрикује непроверене вести. Но, то није сметало да Гатман десетак година касније буде senior felow у Америчком институту за мир. Нити да од велике новинарске звезде таблоида "Њуздеј", десетак година доцније, постане велика новинарска звезда престижног "Њузвика".

Да ли због тога што је америчка администрација почетком деведесетих огласила да "Србија угрожава националну сигурност" САД, или из неутољиве жеље за сопственом афирмацијом, након извештавања о паду Берлинског зида и квазикомунистичких режима у Пољској, Источној Немачкој и Чехословачкој, Рој Гатман поново долази у некадашњу Југославију, где је већ био акредитован за британску новинску агенцију Ројтер још раних седамдесетих година 20. века. Овом приликом "открива" концентрационе логоре у Босни, које, наравно, држе Срби.

Рој Гатман је за лажну причу добио Пулицерову награду , Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

ПОРЕД многих награда овај новинар постаје сарадник Америчког института за мир, основаног у време тадашњег председника Роналда Регана. Институтом руководи борд директора (исти број републиканаца и демократа) кога поставља председник, а одобрава Сенат САД. Гатмана, као "престижног предавача" на многим америчким универзитетима промовише и "Фридом форум", потпуно посвећен промоцији људских права. Почетком друге деценије новог миленијума Гатман је уредник спољне рубрике McClatchy Newspapers из Вашингтона.

Управо у време звезданих тренутака Роја Гатмана, 1993, уредник "Њуздеја" који је покривао ОУН био је Џошуа Фридман, члан борда директора америчког Комитета за заштиту новинара.

Сама Гатманова таблоидна сторија била је пуна недвосмислених тврдњи, иако он лично није увек извештавао "са лица места", како би се могло закључити из потоњег наслова његове бомбастичне књиге "Сведок геноцида": "Српски освајачи држе два концентрациона логора у којима је ликвидирано или умрло од глади више од 1.000 цивила, док ће више хиљада остати ту све док не умру ... 1.350 људи је побијено и мучено у околини Брчког од 15. маја до средине јуна." Пар дана касније угледни "Њујорк тајмс", наглашава: "Српски злочини представљају паралелу са нацистичком Немачком."

Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

У КЊИЗИ која је послужила као матрица за ТВ серијал Би-Би-Сија "Смрт Југославије", аутори Лора Силбер, новинарски "инстант-експерт" за Балкан и Ален Литл, веле: - Тада, 9. јула, новинар Рој Гатман, из њујоршких новина "Њуздеј" добио је позив од једног муслиманског лидера кога је срео у Бањалуци претходне године. "Молим те, настој да дођеш овде", преклињао је човек. "Доста је убистава. Они спроводе муслимане кроз Бањалуку у колима за стоку. Прошле ноћи било је двадесет и пет вагона за стоку препуњених женама, старцима и децом. Били су тако преплашени. Њихове руке могле су се видети кроз отворе. Нама није било дозвољено да приђемо ближе. Можеш ли замислити то? Као кад су Јевреји слани у Аушвиц. У име хуманости, молим те, дођи."

Пратећи пожељни "угао" приче, амерички лист "Ју-Ес-Еј тудеј" (USA Today) вели: "Сцене које призивају сећања на логоре смрти у Другом светском рату: изгладнели затвореници, бараке и бодљикава жица."

* * * * * * * *

СТОРИЈА О ЛОГОРИМА ИЗ ТАБЛОИДА СЕЛИ СЕ НА ТВ МЕДИЈЕ

МЕДИЈСКА КАМПАЊА о концлогорима спроведена је током летњих одмора. Организатори пласмана те "информације" сматрали су да ће највећи ефекат и фактор изненађења бити уколико се пробуди савест људи широм света који уживају, опуштено, на сунцу диљем планете, док се стравични догађаји, по узору на нацистичке, одвијају у срцу (цивилизоване) Европе. Такође, сматрало се да српска страна у Босни неће имати ни средстава ни могућности да на такве медијске нападе благовремено одговори.

„Њујорк тајмс“ је ппредњачио у „нацификацији“ Срба, Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

Убрзо, после успеха сторије о конц-логорима у таблоиду "Њуздеј", требало је исто то поновити у електронским медијима. И то је урађено. Новинарка британске Ај-Ти-Ен ТВ по имену Пени Маршал пошла је у Босну и Херцеговину трагом Гатманове сторије. Са њом су била и двојица колега: Јан Вилијамс и новинар британског листа "Гардијан" Едвард Валијами. Посетили су избеглички центар у Трнопољу. Будући да оно што су видели тамо није било у складу са оним о чему је, по налогу уредништва, требало известити британску и светску јавност, одлучили су да направе својеврсни медијски перформанс: екипа новинара је ушла у обичном жицом ограђено двориште намењено за одлагање и чување грађевинских алатки и материјала. Новинарка Пени Маршал је чак напоменула да се "боји тих људи", мислећи на муслиманске избеглице, и да зато улази у жицом ограђен простор. Дакле, група људи које је она желела да сними и интервјуише била је изван тог простора који је ограђен жицом. Било је очигледно да је стовариште, намењено за грађевински материјал и алат, опасано обичном жицом, налик оној која се у Србији употребљава за кокошарник и сличне намене. Једино је сам врх те ограде имао два реда бодљикаве жице са очигледном намером да спречи крадљивце.

Новинарка Пени Маршал је сторије о концлогорима из таблоида преселила на телевизију, Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

БРИТАНСКИ новинари, увидевши да немају сензационалну причу о концлогорима коју су тражили, одлучују се на "спасоносни" медијски трик: позивају најмршавијег човека у групи избеглица, без намере да га представе (ко је и које националности) и траже да скине кошуљу. Видевши да је реч о изузетно мршавом човеку, и од осталих људи у групи траже да буду голи до појаса. Скраћивањем угла камере, ТВ слика је стварала утисак да се група избеглица налази унутар бодљикавом жицом ограђеног простора. У фокусу камере, наравно, био је већ поменути најмршавији човек. И медијски ефекат је постигнут: камера је изазвала сећања на Аушвиц.

С ознаком "врло хитно" сторија Ај-Ти-Ен ТВ преплавила је медије Запада. Преко ноћи се заказују ванредне седнице влада по Европи и свету, политичари прекидају већ започете годишње одморе, и почиње се дискутовати о "новом нацизму" у "срцу Европе".

* * * * * * * *

ЦИЉ ЈЕ БИО УМАЊИВАЊЕ НАЦИСТИЧКИХ ЗЛОЧИНА

ПОМЕНУТИ БРИТАНСКИ новинари су били снимани. Екипа локалне српске ТВ снимила је цео догађај с намером да покаже сопственој јавности размере интернационалног интересовања за трагична збивања у Босни и Херцеговини, некад сматраном "бастионом југословенства".

На тим снимцима јасно се види и чује да је човек који је послужио као преводилац, стојећи иза жице рекао новинарки Пени Маршал: "Ово није затвор. Ово је избеглички камп." На питање новинарке да ли се с њима поступа коректно, "преводилац" је потврдно одговорио.

Но, то није приказано на тај начин у сторији Ај-Ти-Ен ТВ.

На слици се јасно види да је група муслимана са спољне стране складишта ограђеног жицом, Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

И тако је организована и пласирана прича у електронским медијима. Лаж је продрла тамо где су центри глобализма хтели. Потом ће Комисија за истраживање ратних злочина ОУН чији је лидер постао амерички муслиман Шериф Басјуни, у свом извештају лета 1994. поменути "бодљикаву жицу" као симбол нечовечног поступања Срба са својим заробљеницима. Тај извештај се прецизно одредио да је термин "концентрациони логор" оправдан када је у питању Трнопоље.

Како, широм света, новинари и политичари који нису у прилици да буду на лицу места да не верују ономе што заступа званична комисија једне такве, верује се, угледне међународне организације као што је ОУН?

МЕЂУТИМ, у својим сторијама Ај-Ти-Ен њуз, критичног 7. и 8. августа 1992. нигде није ни поменуо синтагму "концентрациони логори". Не, управо је начин организовања ТВ слике конотирао такву поруку.

То није могло остати незапажено. Истину ће, поред осталих, казати Томас Дајхман, немачки новинар, грађевински инжењер по струци: " ... Велика је разлика између виђења места која је снимио Ај-Ти-Ен као логора, и виђења тих места као концентрационих логора.

Лоренс Иглбергер подлегао је захтевима за „медијски линч“ Срба, Фото Профимедија, Танјуг, Асошијетед прес, ЕПА, Јутјуб, Принтскрин, Твитер, Википедија, Фејсбук, Документација “Новости” и “Борбе”

Избеглички и транзитни логор у Трнопољу био је свакако суморан, а заробљенички и центар за испитивање у Омарској био је још суморнији. Али ниједан од њих не носи поређење са концентрационим логорима у којима су нацисти искасапили милионе Јевреја и осталих. Све што сугерише поређење између Трнопоља и, рецимо, Аушвица, не само да би опасно изокренуло истину о босанском конфликту - грађанском рату. То би такође нанело озбиљну неправду жртвама нацистичког Холокауста, умањивањем скале највећег злочина века."

Кад је дезинформација "постала историја", за шта је данас довољно неколико месеци, "у јануару 1993, у ноћним вестима на Би-Би-Сију, Пени Маршал изјављује да оно што је видела нема никакве сличности с нацистичким логорима у Другом светском рату". Била је то тачна информација, тачна али безначајна.

ПОСАО је обављен. То без дезинформације не би ишло. Чувена прича о средствима и циљу. Људи на Западу никад нису веровали да се над том дилемом треба озбиљно замислити.
Сви медијски ефекти и део политичких циљева били су остварени. На Конференцији о БиХ у Лондону чак је и заменик америчког државног секретара Лоренс Иглбергер подлегао захтевима за "медијски линч" Срба. Он кога су, због залагања за развој бољих билатералних односа и бизниса између САД и Србије, некада звали "Лоренс од Србије", по угледу на чувеног британског "јунака" из Хеџаса о коме је снимљен и истоимени велики филмски хит - "Лоренс од Арабије" - заузео је антисрпске позиције.

Пред крај 1992. и почетком 1993. године, такође у време одмора, односно божићних и новогодишњих празника у хришћанском свету, настало је право "такмичење" ко ће измислити грозоморнију причу и пласирати је као тачну информацију.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације