БРАЗИЛ, ЕНГЛЕСКА И НЕМАЧКА НА КОЛЕНИМА ПРЕД ЈУГОСЛАВИЈОМ: Између два рата, док су се функционери свађали, фудбал је цветао

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ Другог светског рата 1939. БСК је тријумфално освојио пету титулу у Лиги са рекордних дванаест клубова.

Капитени на бечком "Партеру" пред утакмицу са Немачком : Ђорђе Вујадиновић и Паул Јанс , Фото Музеј Београда, Архив Фудбалског савеза Србије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија", из књиге "Теорија и историја фудбала"...

Тим је играо углавном у саставу: Антун Пухар (Срђан Мркушић), Ђорђе Стојиљковић, Ернест Дубац, Петар Манола (Бруно Кнежевић), Првослав Драгићевић, Густав Лехнер, Светислав Глишовић, Ђорђе Вујадиновић, Светислав Ваљаревић, Војин Божовић, Добривоје Зечевић (Јан Подхрадски), са новим мађарским тренером Стеваном Месарошом, вероватно по изворном имену Иштван.

Да по народној вук буде сит и овце на броју, 1940. поново је направљена реорганизација, овог пута у две лиге, Хрватско-словеначка и Српска лига. Из сваке лиге по три клуба борила су се за титулу државног првака. У потпуном распаду система првак је постао ХШК "Грађански", испред БСК, са бодом мање, али и много бољом гол-разликом.

На свакој утакмица репрезентације коју је водио Бошко Симоновић постигнут је гол , Фото Музеј Београда, Архив Фудбалског савеза Србије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија", из књиге "Теорија и историја фудбала"...

Комплетан тим БСК понекад је наступао за репрезентацију Краљевине Југославије. Његови играчи су то доказали и на Шампионату 1930. у Уругвају. Последње првенство, када је Други светски рат већ почео, 1. септембра 1939, нападом Немачке на Пољску, дало је историјску прилику Хрватима да заједно са Словенцима из Корушке формирају сопствену лигу. Они су дубоко веровали да ће у новим временима дуго играти ногомет са својим идолима из Аустрије, Мађарске и Немачке. Жеља им је била услишена већ 1941. и трајала је све до завршетка Другог светског рата.

У периоду између два светска рата репрезентација Краљевине СХС и касније Југославије је од 1920. и прве утакмице на Олимпијским играма у Анверсу (Белгија) до последње пријатељске 23. марта 1941. у Београду против Мађарске - 1:1, стрелац Светислав Ваљаревић (прешао из ХШК "Конкордија" у БСК), одиграла 109 мечева, победила 41 и изгубила 51 сусрет, уз 17 нерешених резултата, са количником 224:256 постигнутих и примљених голова. Највише репрезентација саставио је архитекта Бошко Симоновић - 43.
Велики заљубљеник у фудбал арх. Бошко Симоновић (Шид, 12. фебруар 1898 - 5. август 1965, Београд) није напречац изабран за савезног капитена репрезентације Краљевине Југославије. Фудбал је играо у СК "Српски мач", затим у БСК, у коме је био голман, а после 1923. постао је успешан фудбалски судија. Престао је да суди због тежег прелома ноге који је оставио трајне последице, али се од игре никада није удаљио. Студије архитектуре је започео у Загребу, а завршио 1923. у Београду. Није се претерано бавио цењеном струком. Више година био је уредник листа "Спортиста", органа Београдског лоптачког подсавеза, а новембра 1936. покренуо је "Спортски дневник", први дневни фудбалски лист у држави. Због тешке финансијске ситуације, ова новина је је излазила само неколико месеци. Тих и ненаметљив, арх. Бошко Симоновић је пет пута биран за савезног капитена (1930-1932, 1933-1934, 1935, 1939, 1940) и увек је имао велику подршку др Михаила Андрејевића, важног званичника ФИФА.

* * * * * * * * *

ПРВИ ПОРАЗ У ИСТОРИЈИ "ГОРДОГ АЛБИОНА"

ЗА своје време арх. Симоновић, у улози селектора-тренера, имао је само нападачку тактику, без обзира на снагу и умеће противника, квалитет терена и временске услове.

Његова омиљена петорка, изразитих нападача на шампионату у Монтевидеу, били су Александар Тирнанић, Благоје Моша Марјановић, Иван Ивица Бек, Ђорђе Вујадиновић и Бранислав Бане Секулић. Остали играчи нису били пуки епизодисти већ праве водоноше.

Није се завршила ниједна утакмица а да тим који је саставио арх. Бошко не постигне гол.

Нико никада, на једној званичној утакмици, није против репрезентације Бразила постигао осам голова. Догодило се то 3. јуна 1934. у Београду на игралишту БСК, доцније по ослобођењу названог ЈНА, пред 12.000 гледалаца. Тим Краљевине Југославије у саставу:

Уобичајена слика пред утамице БСК уочи Другог светског рата , Фото Музеј Београда, Архив Фудбалског савеза Србије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија", из књиге "Теорија и историја фудбала"...

Бартол Чулић (Хајдук), Иван Белошевић (ХШК Конкордија), Јозо Матошић (НК Хајдук), Милорад Арсенијевић (БСК), Иван Стевовић (БСК), Иван Гајер (ХАШК), Густав Лехнер (ШК Славија - Осијек), Александар Тирнанић (БСК), Ђорђе Вујадиновић (БСК), Благоје Моша Марјановић (БСК), Александар Томашевић (БАСК), од 46. минута Иван Петрак (ХАШК), Светислав Глишовић (БСК), победио је тим Бразила - 8:4. Три гола постигао је велемајстор фудбалског умећа Благоје Моша Марјановић, Светислав Глишовић два, а по један Иван Стевовић, Александар Тирнанић и Иван Петрак. Стрелац два гола за госте био је чувени центарфор Леонидаш, а по један Валдемар и Армандињо.

Новинари тог времена нису посебно ценили селектора арх. Симоновића?! Неоправдано су му наденули надимак Дунст (у слободоумном преводу дунстер, незналица), али он је све примао благонаклоно. Као озбиљан човек, предан свом послу, био је сигуран у себе и играче које је одабирао. Никада није улазио у конфликт. Једноставно, на неутемељене критике изречене опаким речима, није узвраћао. Селектори су вечито били кварљива роба, а многи витези српског спортског новинарства остајали су на својим местима у мислима како да разликују лопту од коцке као геометријско тело, што није био само изум тадашњих времена већ се протегло и у нови миленијум!

На стотој јубиларној утакмици, репрезентација Краљевине Југославије је 18. маја 1939. у Београду, на игралишту БСК, победила до тада на континенту непобеђену репрезентацију Енглеске - 2:1. Тим селектора арх. Бошка Симоновића играо је у саставу: Љубомир Ловрић (СК Југославија), Звонимир Пожега (СК Војводина), Ернест Дубац (БСК), Петар Манола (БСК), Првослав Драгићевић (БСК), Густав Лехнер (БСК), Светислав Глишовић (БСК), Ђорђе Вујадиновић (БСК), Александар Петровић (СК Југославија), Фране Матошић (БСК), Никола Перлић (СК Југославија). Голове су постигли Светислав Глишовић и Никола Перлић, док је стрелац за госте био Џејмс Брум (енг. James Broome). У тиму са Острва били су чувени фудбалери тог времена, млади Стенли Метјус и Томас Лејтон, али су, у тим временима, српски новинари упорно презиме овог фудбалера писали Лаутон!

* * * * * * * * *

БРУКА ТРЕЋЕГ РАЈХА НА БЕЧКОМ "ПРАТЕРУ"

КНЕЗ ПАВЛЕ Карађорђевић, намесник круне Краљевине Југославије, водио је помирљиву политику према Немачкој и Трећем рајху. Једнога дана, на Брду код Крања, у својој зимској резиденцији, дао је благослов, или је морао да прихвати предлог Берлона, да се одигра пријатељска утакмица два државна тима. Немци су намерно изабрали Беч, пошто су 12. марта 1938. анектирали Аустрију, у такозваном Рату цвећа (Blumenkrig), и знајући њихову нетрпељивост према Србима, на неки начин, макар у спортском смислу, приредили манифестацију у знак аријевске надмоћи.

Утакмица је одиграна 14. априла 1940, на чувеном стадиону "Пратер", пред 60.000 гледалаца који су све акције свог тима поздрављали високо подигнутом руком са испруженим прстима изнад срца, као поздрав вољеном фиреру. Меч је судио Ђенеросо Датило из Италије. На крају, све се завршило тужно за репрезентацију Трећег рајха, у чијим редовима су била чак четворица најбољих аустријских играча.

Победио је тим Краљевине Југославије - 2:1, головима Светислава Глишовића и Фрање Велфла (Загреб, 18. мај 1918 - 8. јул 1987). Тим Краљевине Југославије играо је у саставу:

На стадиону СК „Југославија“ пред избијање рата , Фото Музеј Београда, Архив Фудбалског савеза Србије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија", из књиге "Теорија и историја фудбала"...

Фрањо Глазер (ХШК Грађански), Ђорђе Стојиљковић (БСК), Јозо Матошић (НК Хајдук), Петар Манола (БСК), Првослав Драгићевић (БСК), Густав Лехнер (БСК), Светислав Глишовић (БСК), Светислав Ваљаревић (БСК), Фрањо Велфл (ХШК Грађански), Ђорђе Вујадиновић (БСК), Милорад Николић (БСК).

Утакмицом у Бечу против репрезентације Немачке и победом од 2:1, на чувеном стадиону "Пратер", завршено је и селектовање најбољег међу српским тренерима, архитекте Бошка Симоновића. Никада није добио ниједну награду, али као најдража успомена, од које се никада није раздвајао, била је велика сребрна табакера на чијој је унутрашњој страни био угравиран потпис Жила Римеа.

* * * * * * * * *

БСК СЕ ЛАЖНО ПРЕДСТАВЉАО КАО РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА У ЕГИПТУ

РИВАЛСТВО које ће после Другог светског рата настати између фудбалских клубова "Црвена звезда" и "Партизан", то је, до њиховог оснивања 1945, већ владало између БСК и СК "Југославија". Спортски клуб "Велика Србија", одмах после Првог светског рата преименован је у СК "Југославија". Основан је да би био бољи од БСК. Уосталом, како је тада писао лист "Политика", СК "Велика Србија" је настао из спортске освете. Свака утакмица двају клубова била је дерби.

У међусобним сусретима БСК је био неупоредиво успешнији од СК "Југославија".

Историчари фудбала Драган Крстић и Драган Антић утврдили су да су вечити ривали одиграли 151 дерби утакмицу, од којих је 81 припала "БСК", а 43 СК "Југославија". Гол-разлика је била 342:243 у корист плавог тима.

Руководство „БСК“ испред стадиона на Топчидерском брду, Фото Музеј Београда, Архив Фудбалског савеза Србије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија", из књиге "Теорија и историја фудбала"...

И за време окупације, током Другог великог рата, игране су утакмице двају клубова, али из разумљивих разлога не постоји прецизна евиденција свих резултата. Поред тога, име "Југославија" није могло да опстане, па је прекрштено у "Спорт клуб 1913", по години оснивања СК "Велика Србија". Његови фудбалери су преко ноћи добили црвено-беле дресове, јер су стари, само црвени, означавали боју комуниста и, самим тим, били непожељни.

У својој речитој књизи "Вечити дерби", објављеној 1963, бард српског фудбалског новинарства Љубомир Љубиша Вукадиновић (Трстеник, крај Крушевца, 31. јануар 1912 - 1. март 1973, Београд) записао је: "Није се смело тврдити да црвено-бели имају много да захвале сусретима са својим ривалом што су успели да сачувају своју популарност и поред тога што нису успели да створе још један тако добар тим као што су га имали у свом златном добу. Дуго година је БСК доминирао у београдском фудбалу, па ипак његов комшија сачувао је своје навијаче на окупу. Сачувао их је због тога што је односио победе над `БСК`. Јер, победа над плавима брисала је све раније неуспехе."

Велика трвења, изван фудбалског терена настала су заправо када је Југославенски ногометни савез - ЈНС из Загреба званично премештен у Београд. У Спорт клубу "Југославија" су били за овакву одлуку, али у исто време плашили су се моћи БСК и новоименованих чланова у Југословенском фудбалском савезу - ЈФС. Сматрали су да је веза између плавих и Савеза била толико блиска да су једно време њихове канцеларије биле буквално врата до врата.

Бошко Симоновић на једној утакмици на Топчидерском брду, Фото Музеј Београда, Архив Фудбалског савеза Србије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија", из књиге "Теорија и историја фудбала"...

Увређени функционери СК "Југославија" избегавали су контакте с људима из ЈФС, једноставно нису имали утицај, а навијачи црвених су сваки неуспех у првенству објашњавали тиме како имају два противника истовремено који заједничким снагама раде против њиховог клуба. Тешили су се да титуле губе, али чувају образ. Како је "БСК" користио Савез за своје интересе? Године 1934. избила је "египатска афера" која је, можда, потврдила тезу СК "Југославија". Наиме, БСК је искористио утицај и организовао турнеју по Египту. И све би било у најбољем реду да се тамо представљао као клупски тим, али он је то чинио као државна репрезентација. То је учињено, по речима вођства пута, међу којима је био и др Михаило Андрејевић, да би од домаћина клуб добио више пара. Специјални извештач са ове турнеје био је Љубомир Љубиша Вукадиновић, млади новинар, који отуда није јавио ову пожељну вест, да је БСК играо под именом репрезентације, што је било тачно. Такозвану египатску аферу открили су, а ко би други, него загребачки тисак који је пренео писање извесног француског листа чији је извештач из Каира био некакав функционер египатског савеза.

Када је београдска штампа све открила, вођство Савеза, претежно чланова БСК, правдало се да је то била забуна, јер клуб и репрезентација наступају у истим плавим дресовима, што није била истина. Велика бура подигла се када се у читаву причу умешало Министарство за физичко васпитање народа - МФВН. Настале су нове компликације.

Управни одбор ЈФС поднео је колективну оставку, а по хитном поступку именован је нови.

Ова мера није имала ослонац у законским прописима, па је министар ставио ван снаге одлуку и вођење послова ЈФС поверио петнаесторици спортских радника. Нови комесаријат није био дугог века. Министарство и његови неуки чиновници упустили су се у борбу с најјачом спортском организацијом у држави, а то је био БСК. Неколико месеци касније, 5. јануара 1935, после састанка са старим и новим члановима Управног обора ЈФС, све је враћено у првобитно стање. Да би се без репова наставио рад, сазвана је 24. фебруара 1935. ванредна Скупштина ЈФС. Направљен је компромис и челници СК "Југославија" више нису имали примедаба, али су разочарали велики број својих навијача.

ЕМОТИВНИ ТРАНСФЕРИ

ПРЕЛАСЦИ фудбалера-играча у противнички табор и у тим временима нису били непознаница. Додуше, не као много деценија касније, где је новац био најважнија ставка уговора. Ти трансфери обично су имали емотивну подлогу. Можда и због лакшег и бољег посла (радног места), али и због породичних услуга. Наравно да је прелазак у клуб главног конкурента изазивао буру међу навијачима, подстакнутим гомилом кафанских прича. Није било новинара, тог времена, чија је машта могла да произведе толико ексклузивних текстова. Једно је било сигурно: новинарство је била озбиљна професија!

ЧИТАЈ КАКО ЈЕ НАПИСАНО

УЗ СВА ДУЖНА поштовања према фудбалској игри и њенима актерима, англосаксонска реч дарби (derby) добила је име по знаменитом британском државнику, лорду Едварду Смиту Стенлију, грофу од Дарбија (Edward Smith Stanley earl of Derby), власнику тркачких коња који је 1779. организовао прву значајну трку пунокрвних трогодих грла. По овом лорду, наредна трка 1780. добила је име Дарби, а касније су је Енглези преузели за сваку важну фудбалску утакмицу. Код Срба се ова реч погрешно ишчитава и, уместо дарби, фонетски се усталила као дерби, или по знаменитом Вуку Стефановићу Караџићу: Читај како је написано, пиши као што говориш!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације