МРЖЊА ОСЛОБОДИЛАЦА ПРЕМА БЕОГРАДСКОЈ ЧАРШИЈИ: Србија на револуционарном удару због политичких и националних противречности

ВАНИНСТИТУЦИОНАЛНИ облици репресије или такозвана дивља чишћења оптужених за сарадњу са окупатором, уз незаобилазне елементе политичке и личне освете, нису били ретка појава у послератној Европи.

Народ поздравља црвеноармејце на Теразијама, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија" и "Фејсбук"

Овај феномен је нарочито био изражен на територијама карактеристичним по масовној колаборацији у току рата и друштвеној поларизацији, али нису без значаја ни фактори менталитета и политичке културе. У Француској се број вансудских ликвидација процењује на близу 10.000, од тога је око 2.400 убијено пре искрцавања, 5.000 у време искрцавања и тек око 1.600 лица непосредно по ослобођењу. После ослобођења било је укупно око 3.000 смртних казни од чега 1.600 вансудских (претежно у партизанском упоришту Мидију).

Судови су до фебруара 1945. изрекли око 2.853 смртне казне, али је од њих свега 767 извршено, а војни судови су донели још 757 смртних казни. У Белгији је такође "етос одмазде" био јак, па је до августа 1945. године 2.117 лица осуђено на смрт, али је казна извршена "само" у 242 случаја. У Италији су антифашисти били нешто мање жустри, иако се званична бројка од 1.732 лица "убијена и нестала" сматра сувише ниском. Такође, хиљаде Италијана су страдале у фоибама (крашке јаме) у пограничном подручју од југословенских комунистичких власти као жртве чистки које су, осим идолошко-класно, биле и национално мотивисане.

У случају народних демократија, поред политичких и личних мотива, терор је имао изражену идеолошко-револуционарну боју. Комунисти су га инструментализовали у сврху елиминације противника револуције и стабилизовања нове власти. У Пољској, где је колаборација била заиста слаба, ипак је око 2.000 људи осуђено од такозваних подземних судова још током рата, али су потом на хиљаде припадника Армије Крајове (АК) и сами постали мета Црвене армије и специјалних јединица СМЕРШ, као шпијуни и колаборационисти.

Чехословачка је била углавном поштеђена оваквих појава, док су се у Мађарској и Румунији одвијале спорадично. Међутим, већу виолентност изгледа да су испољили бугарски комунисти. Процене су да је између 18.000 и 40.000 људи пало као жртва оваквог чишћења до лета 1945, углавном локалних угледника, градоначелника, учитеља, свештеника, трговаца и других. Поред овог, хиљаде су упослене у радним логорима широм Бугарске.

Коча Поповић, Тито и Владимир Дедијер, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија" и "Фејсбук"

Југославија, а посебно Србија, као земља изражених друштвених, политичких и националних противречности, масовне колаборације, али и снажног покрета отпора није била имуна на реваншизам, освете и експлозију револуционарног терора у првим поратним годинама. Још током ослободилачког рата власт је конституисана на совјетском принципу (од стварања првих НОО 1941). Међутим, услед препорука из Москве и реалполитичког тактизирања, партија је своје револуционарне намере ставила у други план.

Партизани на улицама Арандјеловца 1944.године, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија" и "Фејсбук"

Тако је оно што је најпре било партијска директива с пролећа 1942, у источној Херцеговини и Црној Гори, а касније означено као лева скретања, у ствари, одговарало бољшевичком схватању револуције о елиминацији класног непријатеља. Услед нереалних процена последица Хитлеровог неуспеха пред Москвом и у очекивању Црвене армије на Дунаву, дошло је већ тада до појаве елемената класне револуције, конфискације имовине па и ликвидације неколико стотина кулака и непријатеља револуције сахрањених у такозваним пасјим гробљима. Отуђење маса од револуције на овој територији, као и оцене Москве о преурањености ових поступака, утицали су да се од тога одустане.

* * * * * * * * *

ДРУШТВЕНИ ПРЕОБРАЖАЈ БОЉШЕВИЧКИМ МОДЕЛОМ

ПОСЛЕ победе над фашизмом, уласком Црвене армије и револуционарних снага у Србију у јесен 1944. отварала се могућност да се и на њеној територији пређе на другу фазу револуције - сламање социјално-политичке структуре и успостављање револуционарне власти. Процес наметања комунизма у Југославији текао је, као и у Источној Европи, етапно, најпре прикривено у складу са реалним факторима унутрашње и спољне политике под фирмом народне демократије, а потом све експлицитније. Усвајањем револуционарног пута КПЈ је преузела модел који је претпостављао употребу силе и насиља како у освајању тако и одржању на власти. Притом, према Лењиновој политичкој филозофији, све тежње националне, социјалне а у овом случају и антифашистичке, само су пуки инструмент револуције која тежи свеобухватном друштвеном преображају као крајњем циљу.

Милован Ђилас, Тито и Александар Ранковић, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија" и "Фејсбук"

Радикални антифашизам имао је жртве и у земљама Западне Европе (Француска) и последица је низа друштвених фактора. Ратни услови и психологија, велике жртве у рату, занесеност, бес и освета победника само су допринели да уз наслеђене антрополошке, културне и политичке факторе дође до терора. У земљама са паралелном социјалистичком револуцијом репресија над оптуженим за колаборацију се јавила и као средство систематског обрачуна са политичким и класним непријатељем који је стајао на путу револуције, а не као ексцесна ситуација, да би се потом успоставила правна држава (као у Француској). Бес, мржња, освета били су важни елементи ових догађања али не и одлучујући. Суштина је била у спровођењу планова скованих у врху партије и војске.

Потврду о постојању револуционарног насиља по ослобођењу Србије и Београда налазимо и код водећих актера револуције. Владимир Дедијер наводи Титово писмо Пеку Дапчевићу од 16. октобра 1944: "Пошаљи ми хитно преко Беле Цркве за Вршац једну од најбољих јаких бригада, евентуално Крајишку. Потребно ми је да очистим Вршац од швапских становника".

У том смислу интересантна је полемика између Милована Ђиласа и Владимира Дедијера око улоге у поменутим догађањима. Ђилас потврђује да је било вансудских прогона:

Милан Недић врши смотру водника Српске државне страже, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија" и "Фејсбук"

"Још пре нашег уласка у Београд ми смо установили критеријуме по којима ће следбеници Недића и Љотића бити убијани на лицу места. Ово је већ било објављено иако се већина следбеника Љотића и Недића повлачила са Немцима. Засигурно међу убијенима било је и оних које би и најгори и најнеправеднији суд поштедео." Међутим, Ђилас одриче да су он и Ранковић били тврда рука како то тврди Дедијер, већ да је све конце вукао Тито питајући се и о најситнијим питањима: ... а Ранковић је био само продужена рука Титова, по потреби некад строга, некад блага...

Србија и њени градови, као центар колаборације, легло "буржоазије и народних непријатеља", као носилац "великосрпског хегемонизма", били су посебно на мети револуционарних снага. У јесен 1944. године, са риком топова, који су се примицали с југа, у Београду међу становништвом, мешала су се двојака осећања - страх и еуфорија.

Еуфорију и срећу због ослобођења од нацифашизма мутили су код многих противника револуције страх и подозрење од успостављања комунистичког режима. Страх је храњен гласовима који су проносиле избеглице из Љига, Ваљева, Чачка, Краљева и других места у Србији, о комунистичким чисткама и стрељањима свакога за кога се тврдило да је био у било каквој сарадњи са Немцима. Причало се да је из Ужичке Пожеге избегло скоро све мушко становништво у околне шуме плашећи се одмазде. Број места за одлазак из земље је био ограничен и резервисан претежно за најбитније експоненте антикомунистичких покрета, а последњим возом кренуо је Димитрије Љотић 12. октобра 1944. (већина функционера, па и Милан Недић, отишла је још 6. октобра 1944).

* * * * * * * * *

КОМУНИСТИ ЧИСТЕ ПРЕСТОНИЦУ ОД "НЕНАРОДНИХ ЕЛЕМЕНАТА"

СОВЈЕТСКЕ трупе допрле су до периферије града 8. октобра. У кафанама у Умци и Рипњу, крај Београда, могле су се видети сцене "масовног шишања и бријања четника", нешто из разочарања због краљевог прогласа од 12. септембра када је изговорио реченицу: "Ко не приђе маршалу Титу, неће успети да се ослободи издајничког жига ни пред народом ни пред историјом", а више због безбедности, како би остали непримећени у покушају да се сакрију у граду или се докопају Босне, где се главнина повлачила. Тријумфалан и харизматичан улазак Јосипа Броза Тита после 20. октобра 1944, из правца срушеног Панчевачког моста, у тек ослобођени град са најближим сарадницима, унео је велику зебњу у срца многих Београђана несклоних комунистичкој идеологији.

Београд, као најважнији центар српске реакције у очима водећих комуниста, требало је с посебном пажњом очистити од "ненародних елемената". Успостављање народне власти пратио је дивљи обрачун са носиоцима културног, политичког и јавног живота окупиране Србије, али и супарничког покрета отпора побеђеног у грађанском рату. Дивља чишћења обављана су у највећој тајности и под окриљем ноћи, о чему се, ипак, испоставило да постоје и писани трагови тако да је данас могуће доћи до ширих и прецизних сазнања. Не треба губити из вида да се све одвијало у атмосфери незавршеног рата, у време када су се још могле чути топовске салве са Сремског фронта удаљеног свега стотинак километара.

Књиге стрељаних у Београду и Србији, Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија" и "Фејсбук"

Оно што данас знамо о овом насиљу поред тек одскора доступних најважнијих полицијско-безбедносних и војних извора углавном се базира на изјавама, сведочењу и мемоарима жртава и савременика, а ређе актера, посебно главних.

Исповест мајора Озне Милана Трешњића, касније генералног конзула СФРЈ у Штутгарту, изузетно је значајна у том смислу. Његова пробуђена савест проговорила је крајем осамдесетих година прошлог века. Његово сведочење као учесника омогућава нам да јасније сагледамо атмосферу у којој је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора, али и невиних грађана. Трешњић наводи да је предложен за официра Озне у првој бригади Шесте личке дивизије, априла 1944, пред десант на Дрвар, од стране високог официра безбедности Драгослава Пешића. При ослобађању Београда, октобра 1944, добио је задатак да заузме зграду XII кварта Управе града Београда на Дедињу и отпочне успостављање народне власти. То је превасходно подразумевало прикупљање података о држању становништва у време окупације, хапшење сарадника окупатора и припадника заосталих јединица Недићеве гарде и жандармерије.

Штаб савезне ОЗНЕ налазио се при Врховном штабу, али истовремено и у штабу II корпуса, смештеном најпре у Маглајској улици на Дедињу, а потом је премештен у центар града (угао Змај Јовине и Симине). Савезном Озном су у прво време руководили Ђуро Станковић, Сретен Вулић, Срђан Брујић (сви из Шесте личке), Павле Пекић, Мома Дугалић и Драгослав Пешић. Они су примали официре Озне из 16 квартова у Београду, који су им долазили на реферисање, са списковима припадника квислиншког апарата и грађана оптужених за сарадњу са окупатором.

Документ из Окружног комитета Младеновац: карaктеристике стрељаних лица , Фото Архив Југославије, Музеј Југославије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија" и "Фејсбук"

У безбедносним круговима акција ликвидације народних непријатеља била је позната под шифром "црне тачке". Ратну психологију и мржњу ослободилаца према београдској чаршији делимично одсликавају и споменуте успомене мајора Трешњића: "Заклео сам се још као скојевац, да ћу кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима - лећи и преспавати." У очима нарочито личких, кордунашких и крајишких партизана, унесрећених ратом, Београд је био фашистичко гнездо које треба потпуно очистити.

О емотивном набоју ослободилаца сведочи и Момчило Дугалић, такође један од челника Озне у јесен 1944: "Сећам се да сам, негде у почетку рата, рекао себи да, ако останем жив, морам да посетим Бањички логор. Октобра 1944. дошао сам на Трошарину, тамо су тада били пашњаци са овцама, кренуо ка Бањици и прва соба на коју сам наишао била је препуна докумената побијених родољуба. Од улаза до дна собе више од једног метра висока гомила! Како онда да не хапсимо и не судимо злочинцима?" Познати ознаш из XII кварта (Дедиње-Сењак) Бата Живанчевић исповедио се Ђорђу Лаловићу, којег је више пута саслушавао и лично познавао: "Човеку, којег је требало да ликвидирам, ставио сам пиштољ у уста. Молио је и кукао: 'Синко, имам два сина као што си ти!' Ја сам опалио револвер и разнео му главу. Тада сам сматрао да сам учинио велику ствар за партију."

СТРАХ ЈЕ ТРАЈАО ПОЛА ВЕКА

ЛИСТЕ стрељаних објављиване су у почетку готово истовремено у свим градовима и варошима Ужицу, Пожаревцу, Јагодини, Крушевцу... а касније нагло престаје њихово јавно оглашавање, што упућује на то да је посреди планска акција. Обзнањивање ових спискова жртава револуционарног терора имало је пре свега пропагандно-психолошку сврху - да застраши грађане и потенцијалне опоненте нове власти. Колико се у томе успело сведочи и страх присутан тих година код политички и економски сломљеног грађанског слоја, који је потрајао до последње деценије XX века.

МЕТОД РАДА ПО СОВЈЕТСКОМ УЗОРУ

ЈЕДАН од најзначајнијих метода, преузетих од совјетских служби, било је покривање терена - на 10 грађана долазио је по један повереник. У сваком одељењу министарстава и установа или погону предузећа требало је уградити по једног агента. Чланови КПЈ добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле ишао је и до станара сваке зграде. Настојници зграда имали су задатак да за Озну контролишу станаре и посетиоце. Они који нису били поуздани нису могли добити запослење. Свака улица, сходно величини, имала је своје поверенике или секретаре који су вршили контролу за службу безбедности. О сумњивим лицима вођени су досијеи, при чему је примењен совјетски модел категоризације лица противних власти (А, Б, Ц, Д и Е). Озна је водила истражни поступак, а признања дата у истрази (често уз примену бруталне психофизичке тортуре) коришћена су као доказ на суду. У прво време често су народни непријатељи стрељани без суда.

ЛИКВИДАЦИЈЕ БЕЗ ОДЛУКЕ СУДА

ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА антифашистичке борбе огледала се у првим годинама ослобођења Србије кроз кажњавање ратних злочинаца и колаборациониста. Револуционарна правда у Србији, као и свим земљама народне демократије, патила је од сличних мањкавости - широко дефинисана колаборација, неодмереност казне, зависност судства од извршних власти и друго. У првим данима после ослобођења, кажњавање оптужених за колаборацију било је потпуно у рукама Озне и војних органа. Војни судови су судили оптуженима све до лета 1945. године. Тих првих месеци само делом чишћења управљали су судови, док је већина оптужених ликвидирана без одлуке суда или на брзину изрежираним процесима који су се често завршавали осудом на смрт.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације