ЛИТИЈА НИКАДА БОЛНИЈА, МОЛИТВА НИКАД ТУЖНИЈА: Мало Орашје, месец дана после масакра, у тишини обележило крсну славу (ФОТО)

НИЈЕДНА литија није била болнија. Ниједна молитва није била тужнија. Ниједна крсна слава није била у таквој тишини и црнини као што је била ова, јуче, на Свету Тројицу, у Малом Орашју, селу немерљиве туге. Родитељске, за синовима. Сестринске, неутешне, за браћом. Туге пријатеља и туге девојачке.

Фото: Д. Миловановић

Куће добрих, вредих и тихих домаћина који су, пре месец дана, у трену неповратно изгубили најдрагоценије - животе деце, само вечни бол притишће. Од те страшне ноћи, нико овде гласа није пустио, ни у смех, а камоли у песму. Тако, ни у дану, некад највеселијем на овом парчету земље на коме је, некад, пламтела радост славске свеће и мирис крсног колача, нема радости ни у грумену.

Фото: Д. Миловановић

- Неће је ни бити - каже Јовица Марковић. - Пет синова, пет момака, изгубисмо у трену. Је ли могуће? Пет будућих породица је убијено. Тако треба да гледамо на овај злочин.

Центар Малог Орашја. У осам ујутро, почела је литургија у овдашњој цркви Светог Вартоломеја. Девет деценија овде звоне звоне. И на радост и на жалост. Али, никад нису објавила овакву трагедију.

- Не памти се - говоре мештани.

Фото: Д. Миловановић

У селу као да је живот стао. И литија, које је деценијама било после литургије и ломљења славских колача поводом Свете Тројице, крсне славе Орашја, никад оваква није била. Традиционални крсни ход, како се за литију другачије каже, некада је био у весељу. Цело село, у весељу. Јуче је литија кренула као погребна поворка. У сузама. У црнини. У тишини.

У литији родитељи, родбина и пријатељи убијених младића. На њиховим црним мајицама, на прсима, имена убијених: Немања, Никола, Александар, Марко, Лазар. Најмлађи, петнаест година. Најстарији, двадесет. На леђима - датум злочина 4. мај 2023. година.

Фото: Д. Миловановић

Литија мили кроз село. Тешки су кораци. Бол је у сваком кораку и сваком уздаху. Иде се према старом храсту, запису. Светињи. Тако је у традицији нашег народа. Ко зна од када је овај храст постао белег за малено село на граници са Младеновцем. Са Дубоном. Ова два места спајају жртве. У истој ноћи, истог дана када су почели да пулсирају на мапи незапамћеног злочина. Потписао га је вршњак убијених, Урош Блажић из Дубоне.

- Радости наше, душе наше - чује се повремено из литијске поворке.

Уз пут којим ходи, ова, досад незапамћена литија, све капије су отворене. Све куће отворене. Домаћини са рукама на грудима, као слеђени прате ход. Прате овај ход за душе убијених.

Фото: Д. Миловановић

На челу литије деца са иконама. Без речи и осмеха и ови малени. Страшно је што ће и они да памте.

Прожима тиха молитва. Свештенике прате дечји гласови. Мирују крошње старих ораха. И липе старе тихују. Ни дашка ветра нема. Само молитва, у ходу, траје.

- Ово никад овако није било, децо. А, јесте да се литија у част наше крсне славе протезала од цркве до записа. Радост се проносила. Мислим да још нисмо свесни какво нас је зло погодило - слушамо причу у литији.

Код записа, на узвишици, родитељи убијених, као какви црни белези у раму надреалне слике. Деца са иконама три пута обилазе око старог храста. Њему време попустило гране, а деца око њега везују венац цвећа.

- Немања. Никола. Александар. Марко. Лазар. Нека им душа мирује међу анђелима - завршава молитву свештеник.

Тада је са узвишице тишину засекао јецај мајке. Један јецај за све унесрећене мајке и очеве. Потресан.

Ране које не зарастају

КОД споменика жртвама фашизма где је Урош Блажић убио петорицу младића, затичемо Милоша Јовановића, тешко повређеног трагичне ноћи у којој је пуким случајем избегао смрт. Задобио је прострелну рану кроз колено десне ноге. Пожелео је да дође и на месту где су му страдали другари, упали свећу.

Фото: Д. Миловановић

- Тешко ми је. Више ме боли то што њих нема него ова моја повреда. Носим се са њом... како умем. Она ће можда и зарасти, али рана за мојим друговима неће. То су ране које никад не зарастају.

Мурал за Кику, Милана и Далибора

ПО повратку из Малог Орашја, застајемо код школе у Дубони. Архитекта Огњен Костић из Београда, на зиду школе, осликава мурал са ликовима троје убијених у кобној ноћи када су убијена и петорица младића у Орашју. Мурал са ликовима сестре и брата Кристине - Кике и Милана Пантића, њиховог друга Далибора Тодоровића. Осликавање Милановог лика је при крају, а архитекта Костић каже да га емоције покрећу да овим својим радом, на најбољи начин, одговори на указано поверење породица убијених.

Фото: Д. Миловановић

Фото: Д. Миловановић

Фото: Д. Миловановић

- Синоћ ме је посетио и мурал погледао Миланов отац, Саша Пантић - каже нам Огњен. - Сусрет је био за мене потресан. Нека овај мурал буде опомена да се оваква несрећа више никада, никоме не понови.

БОНУС ВИДЕО: ХАПШЕЊЕ ОЦА УБИЦЕ ИЗ МЛАДЕНОВЦА - Пронађен читав арсенал оружја

Препоручујемо

Друштво

0 2

РАЊЕНА МЛАДОСТ КОРАЧА ДАЉЕ: Живот је опет у дворишту смрти - отворен "Рибникар"

11. 05. 2023. у 09:11

Друштво

0 2

"ЗАУВЕК ЋЕМО ПАМТИТИ ПОТРЕСНЕ СЦЕНЕ 3. И 4. МАЈА..." Исповест возача Хитне помоћи о трагедијама које су Србију завиле у црно

30. 05. 2023. у 10:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације