LITIJA NIKADA BOLNIJA, MOLITVA NIKAD TUŽNIJA: Malo Orašje, mesec dana posle masakra, u tišini obeležilo krsnu slavu (FOTO)

NIJEDNA litija nije bila bolnija. Nijedna molitva nije bila tužnija. Nijedna krsna slava nije bila u takvoj tišini i crnini kao što je bila ova, juče, na Svetu Trojicu, u Malom Orašju, selu nemerljive tuge. Roditeljske, za sinovima. Sestrinske, neutešne, za braćom. Tuge prijatelja i tuge devojačke.

Foto: D. Milovanović

Kuće dobrih, vredih i tihih domaćina koji su, pre mesec dana, u trenu nepovratno izgubili najdragocenije - živote dece, samo večni bol pritišće. Od te strašne noći, niko ovde glasa nije pustio, ni u smeh, a kamoli u pesmu. Tako, ni u danu, nekad najveselijem na ovom parčetu zemlje na kome je, nekad, plamtela radost slavske sveće i miris krsnog kolača, nema radosti ni u grumenu.

Foto: D. Milovanović

- Neće je ni biti - kaže Jovica Marković. - Pet sinova, pet momaka, izgubismo u trenu. Je li moguće? Pet budućih porodica je ubijeno. Tako treba da gledamo na ovaj zločin.

Centar Malog Orašja. U osam ujutro, počela je liturgija u ovdašnjoj crkvi Svetog Vartolomeja. Devet decenija ovde zvone zvone. I na radost i na žalost. Ali, nikad nisu objavila ovakvu tragediju.

- Ne pamti se - govore meštani.

Foto: D. Milovanović

U selu kao da je život stao. I litija, koje je decenijama bilo posle liturgije i lomljenja slavskih kolača povodom Svete Trojice, krsne slave Orašja, nikad ovakva nije bila. Tradicionalni krsni hod, kako se za litiju drugačije kaže, nekada je bio u veselju. Celo selo, u veselju. Juče je litija krenula kao pogrebna povorka. U suzama. U crnini. U tišini.

U litiji roditelji, rodbina i prijatelji ubijenih mladića. Na njihovim crnim majicama, na prsima, imena ubijenih: Nemanja, Nikola, Aleksandar, Marko, Lazar. Najmlađi, petnaest godina. Najstariji, dvadeset. Na leđima - datum zločina 4. maj 2023. godina.

Foto: D. Milovanović

Litija mili kroz selo. Teški su koraci. Bol je u svakom koraku i svakom uzdahu. Ide se prema starom hrastu, zapisu. Svetinji. Tako je u tradiciji našeg naroda. Ko zna od kada je ovaj hrast postao beleg za maleno selo na granici sa Mladenovcem. Sa Dubonom. Ova dva mesta spajaju žrtve. U istoj noći, istog dana kada su počeli da pulsiraju na mapi nezapamćenog zločina. Potpisao ga je vršnjak ubijenih, Uroš Blažić iz Dubone.

- Radosti naše, duše naše - čuje se povremeno iz litijske povorke.

Uz put kojim hodi, ova, dosad nezapamćena litija, sve kapije su otvorene. Sve kuće otvorene. Domaćini sa rukama na grudima, kao sleđeni prate hod. Prate ovaj hod za duše ubijenih.

Foto: D. Milovanović

Na čelu litije deca sa ikonama. Bez reči i osmeha i ovi maleni. Strašno je što će i oni da pamte.

Prožima tiha molitva. Sveštenike prate dečji glasovi. Miruju krošnje starih oraha. I lipe stare tihuju. Ni daška vetra nema. Samo molitva, u hodu, traje.

- Ovo nikad ovako nije bilo, deco. A, jeste da se litija u čast naše krsne slave protezala od crkve do zapisa. Radost se pronosila. Mislim da još nismo svesni kakvo nas je zlo pogodilo - slušamo priču u litiji.

Kod zapisa, na uzvišici, roditelji ubijenih, kao kakvi crni belezi u ramu nadrealne slike. Deca sa ikonama tri puta obilaze oko starog hrasta. Njemu vreme popustilo grane, a deca oko njega vezuju venac cveća.

- Nemanja. Nikola. Aleksandar. Marko. Lazar. Neka im duša miruje među anđelima - završava molitvu sveštenik.

Tada je sa uzvišice tišinu zasekao jecaj majke. Jedan jecaj za sve unesrećene majke i očeve. Potresan.

Rane koje ne zarastaju

KOD spomenika žrtvama fašizma gde je Uroš Blažić ubio petoricu mladića, zatičemo Miloša Jovanovića, teško povređenog tragične noći u kojoj je pukim slučajem izbegao smrt. Zadobio je prostrelnu ranu kroz koleno desne noge. Poželeo je da dođe i na mestu gde su mu stradali drugari, upali sveću.

Foto: D. Milovanović

- Teško mi je. Više me boli to što njih nema nego ova moja povreda. Nosim se sa njom... kako umem. Ona će možda i zarasti, ali rana za mojim drugovima neće. To su rane koje nikad ne zarastaju.

Mural za Kiku, Milana i Dalibora

PO povratku iz Malog Orašja, zastajemo kod škole u Duboni. Arhitekta Ognjen Kostić iz Beograda, na zidu škole, oslikava mural sa likovima troje ubijenih u kobnoj noći kada su ubijena i petorica mladića u Orašju. Mural sa likovima sestre i brata Kristine - Kike i Milana Pantića, njihovog druga Dalibora Todorovića. Oslikavanje Milanovog lika je pri kraju, a arhitekta Kostić kaže da ga emocije pokreću da ovim svojim radom, na najbolji način, odgovori na ukazano poverenje porodica ubijenih.

Foto: D. Milovanović

Foto: D. Milovanović

Foto: D. Milovanović

- Sinoć me je posetio i mural pogledao Milanov otac, Saša Pantić - kaže nam Ognjen. - Susret je bio za mene potresan. Neka ovaj mural bude opomena da se ovakva nesreća više nikada, nikome ne ponovi.

BONUS VIDEO: HAPŠENjE OCA UBICE IZ MLADENOVCA - Pronađen čitav arsenal oružja

Preporučujemo

Društvo

0 2

RANjENA MLADOST KORAČA DALjE: Život je opet u dvorištu smrti - otvoren "Ribnikar"

11. 05. 2023. u 09:11

Društvo

0 2

"ZAUVEK ĆEMO PAMTITI POTRESNE SCENE 3. I 4. MAJA..." Ispovest vozača Hitne pomoći o tragedijama koje su Srbiju zavile u crno

30. 05. 2023. u 10:40

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije