ЧВРСТА РУКА ПАРТИЈЕ У ВРЕМЕ ОБАВЕЗНОГ ОТКУПА: Феномен репресије на селу у Србији од 1945. до 1953. године

ОТКУП је као привремена мера у привреди озакоњен одмах по окончању рата. Оправдање је нађено у чињеници да ратом опустошена пољопривреда није била у стању да обезбеди прехрану становништва. Реквизиција као облик снабдевања и прехрањивања људи у ратним условима спровођена је као мера из нужде све до половине 1945, када се доносе први прописи који регулишу откуп, као део планске привреде.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

 Диспропорције у развоју пољопривреде и индустрије, смањење пољопривредног становништва, инвестиције у индустријализацију, поремећаји у пољопривредној производњи у Војводини услед аграрне реформе и колонизације, неповољни климатски услови и друго условили су пад пољопривредне производње до нивоа од 60% предратне, што је продубљавало кризу у снабдевању. После прве фазе реквизиције (до половине 1945) у периоду 1945-1948. откуп се спроводио на бази нееквивалентне размене са селом, а после 1948. (када се очекивао раст индустријске производње), под паролом економске размене са селом. У седмогодишњем трајању откуп пољопривредних производа испољавао се у неколико видова: обавезни откуп, контрахирање (слободно уговарање откупа), везани откуп, откуп путем виших цена и ушур (наплаћивање услуга у натури). Остале форме откупа, попут контрахирања, дале су слабе резултате због великог диспаритета контрахиране цене са ценама на слободној пијаци (црној берзи), због чега су се производи већином и даље откупљивали по линији обавезног откупа.

За феномен рецесије на селу је најинтересантнији систем обавезног откупа. Ова врста откупа заведена је одмах по укидању реквизиције почетком августа 1945. Донете су уредбе о откупу вуне, тову свиња, откупу и промету хлебних жита у економској 1945-1946, којима су произвођачи обавезани да своје вишкове продају овлашћеним лицима, с тим што је за исхрану по глави домаћинства остављано 110-290 кг житарица, од чега је најмање морало да буде кукуруза. Уредбама је регулисан промет житница, сунцокрета, вуне, меса, кромпира, сламе, сена, кукурузовине, у неким крајевима чак и туршије итд. Систем откупа је био централизован, а значајну улогу у разрезивању и спровођењу имали су месни и срески одбори.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Откупом су руководили органи власти а не директно партија, али је од чланова тражено да дају пример, улазе у откупне комисије и заложе се за успех откупних кампања. Партијски активисти су били кичма агитације кроз народне одборе и откупни апарат ("Пољопромет"). О значају ове мере говори и то што је Политбиро често расправљао и пратио њено спровођење. Откуп је спровођен уз знатно ангажовање Удбе, полиције и понегде војске, неретко уз бруталну примену силе. У сваки срез у Војводини је делегиран по један високи официр Удбе. Они су имали овлашћења да врше надзор и контролу над радом учесника у пословима откупа, често су и насамо вршили саслушавање, хапсили, а понекад и малтретирали и тукли сељаке. Ова мера је остала на снази до краја административног периода развоја, када се либерализацијом, страном помоћи и релативним побољшањем привредних прилика лагано укида (после 1952).

РИГОРОЗНА КАЗНЕНА ПОЛИТИКА

Обавезни откуп је, осим економског оправдања, имао и изразит социјално-политички циљ као један од облика притиска на капиталистичке елементе на селу. Као и прогресивно опорезивање, политика цена, аграрна реформа и конфискација - био је усмерен на потпуну елиминацију тзв. сеоске буржоазије и заштиту сиромашног сељака. Сељак са дохотком од 16.000 динара плаћао је свега 435 динара пореза, док је онај са преко 50.000 плаћао 18.000 динара. Ово само потврђују категоризација сељака и разрезивање откупа према величини поседа или према процени приноса од стране откупне комисије. У НР Србији су били најстрожи критеријуми: за ситне поседнике су сматрана лица која су имала до 5 хектара, средње до 10, док су они са преко 10 крупни поседници (у Босни су они са преко 15 хектара, у Хрватској са преко 20 јутара). Највећи терет откупа пао је на Војводину, па су тамошњи кулаци највише осетили чврсту руку партије. Неизвршавање обавезног откупа санкционисано је и Законом о сузбијању недопуштене трговине, шпекулације и привредне саботаже. На основу тог закона сељаци су због потпуног или делимичног неизвршавања откупа осуђивани на казну лишавања слободе од шест месеци до пет година (у пракси и до 10 година), као и споредним казнама-конфискацијом (делимичном или потпуном), запленом утајених производа и новчаном казном. Срески и општински народни одбори су водили и административно-казнене поступке. Њихове комисије су изрицале новчане казне и мере слања на принудни рад.

Фото: Музеј Југославије/ Сајт БИА/ Архив породице Јовановић/ Фејсбук/ Архив Панчева/ Википедија/ Архив "Новости" и "Борбе"

Само од априла до краја 1946. осуђено је у Србији 5.037 лица по питању откупа, а до марта исте године само на територији Војводине 1.016 лица за дела саботаже, недопуштене трговине и шпекулације. Широко дефинисана кривична дела и непринципијелност казнене политике допуштали су инструментализованом судству да пресуђује узимајући у обзир класни и политички моменат. Нарочиту агилност судови су испољили и у наредној години када су само до маја 1947, кроз затворе у Србији прошла 10.082 лица, од тога у Војводини 8.821, а осуђено укупно 1.707 (заједно са Косовом). Стање у Србији у погледу санкционисања неизвршења откупа било је неупоредиво са другим републикама.

Укупна реализација планираног откупа варирала је од године до године и била је успешнија код белих жита. У Србији се откуп белих жита кретао од 90,5% у 1946. до 111,5% у родној 1948, а кукуруза између 84-97%. У Војводини је реализован откуп белих жита 1948. био 114% да би 1950. године, упркос репресивној политици, опао на 79% услед велике суше и нереалних планова. Једна информација ЦК КПЈ наводи следеће срезове у Србији који су се истицали по изузетно ниском проценту извршења откупа у 1951: Хомољски - 44%, Осечина - 52% (Београдски округ), Тутин - 8%, Брус - 10,2%, Г. Милановац - 33%, Гружа - 55% (крагујевачки), Сврљиг - 42% (Нишки), Бољевац - 57% (Тимочки) и др. У истом допису се тражи ригорознија казнена политика за кривична дела против општенародне имовине и задружне имовине.

Препоручујемо

Друштво

2 7

СМРТ КАО ПРАВО НА ИЗБОР: "Чишћење" државе од стране ОЗНЕ, потом УДБЕ, од народних издајника

12. 02. 2023. у 17:00

Друштво

5 2

ДРУЖЕ ТИТО ГДЕ ЈЕ НАШЕ ЖИТО - У ПОНЕДЕЉАК У "ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА" НОВИ ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК

12. 02. 2023. у 14:00

Панорама

0 0

НИШТА ИМ НИЈЕ ПО ВОЉИ: Ово су три најпргавија знака Зодијака

12. 02. 2023. у 12:20

Панорама

0 0

ТУЖНА СУДБИНА: Ко је Миле који иде лајковачком пругом из чувене песме?

12. 02. 2023. у 13:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације