СРБИ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ КОШУЉЕ И ЈУГОСЛОВЕНСКОГ КАПУТА: Заједничка држава је неповратна историјска чињеница
ОД почетка постојања па до њеног краја, држава Јужних Словена била је истовремено и предмет највећег подозрења и свакојаких манипулација с циљем да се онемогући српско национално, политичко, па чак и културно и језичко јединство
Шта је данас остало од Југославије. На ово питање могло би се одговорити бар на два начина. Конкретно, остао је музеј на Дедињу и поред њега тзв. Кућа цвећа, за коју се ни до данас не зна ко је, односно шта је у њој сахрањено. Ако је Тито, а многи сумњају у то, онда се не зна поуздано ни да ли је он творац или гробар друге Југославије. Оно што је несумњиво, владао је том Југославијом апсолутно читавих пола века и пред крај живота донео акт о њеном укидању - познати и злогласни Устав из 1974. Али, што би рекао Милошевић својевремено - Тито је несумњиво историјска личност и о њему ће свој суд дати историја. А док историја и историчари о њему углавном још ћуте, иако постоји поприлична историјска дистанца - говорили су и писали махом новинари и публицисти, а то још није историјски верификовано - вратимо се његовом делу или неделу, Југославији.
Други одговор је могуће тражити у духовној сфери: остала је извесна југоносталгија код једног броја људи - и даље долази покоји аутобус на поменуто одредиште на Дедињу са разним регистарским ознакама из појединих места бивше Југославије, а по новој номенклатури, из такозваног Западног Балкана. Обично је то о 25. мају и 29. новембру. И мимо тога, још увек су живи људи који су били спремни да дају свој живот за Југославију и Тита, па им се не може спорити право да се не одричу својих идеала из прошлости, без обзира на нове чињенице и околности. За највећи број људи, међутим, за новије генерације поготову, Југославија је нека врста неповратне историјске чињенице, мртве прошлости, ако тако може да се каже, док је за један немали број људи то била трагична грешка српског народа која га је два пута коштала великих жртава, па ако је за наук и отрежњење - доста је, или, другим речима: било, не повратило се.
Као и о Титу, и о Југославији су оцене и судови историчара још увек доста суздржани, опрезни и вишеслојни, што само по себи не мора да буде проблематично и, ако ништа друго, упућује на сагледавање и једне и друге стране њеног постојања. Љубодраг Димић, на пример, каже да Југославија није била случајност историје. Неки други историчари наглашавају чињеницу да је Србија, упркос огромним људским губицима у Првом светском рату, једина имала државотворну традицију и капацитет да обједини остале јужнословенске народе у заједничку државу. Истовремено и да их ослободи од аустроугарске власти, што се касније злонамерно изокретало у назови нову надређеност и окупацију.
Оно што је био најзначајнији допринос Југославије из угла српског народа, као најзаслужнијег за њено настајање и трајање, била је чињеница да се сав, као најраспрострањенији и најмногољуднији словенски народ на Балканском полуострву, нашао под једним кровом, у једној држави. Од почетка постојања Југославије, па до њеног краја деведесетих година прошлог века, та чињеница је била истовремено и предмет највећег подозрења и свакојаких манипулација с циљем да се онемогући српско национално, политичко, па чак и културно и језичко јединство. Онемогућавана је и било каква међусобна повезаност Срба, без посредовања и надзора Хрвата у Хрватској, Црногораца у Црној Гори, Муслимана у БиХ, Албанаца у српској покрајини Косово и Метохија. Речју, свуда где су Срби живели, осим у ужем делу Србије, која је вештим уставним манипулацијама Кардеља и Тита била доведена у стање принудне управе од стране својих покрајина - Војводине и Косова и Метохије. Тај и такав правни и политички апсурд је био непознат у европској и светској уставној, правној и политичкој пракси.
Тако се највећа предност Југославије испоставила и као њена највећа и кобна грешка. Српска политичка елита и у првој, а нарочито у другој Југославији, задовољавала се чињеницом да сви Срби, после много векова, први пут живе у једној држави, али су били и необазриви и немоћни пред чињеницом да су одељенији и подељенији него да живе у различитим, и то непријатељским државама. Милорад Екмечић тај проблем илуструје предлогом црногорског војводе Симе Поповића Пашићу још 1917. - да се најпре уједини Србија, која би својим границама обухватала "све што је наше", а да после Словенци и Хрвати, ако хоће у заједницу са Србима - "добро нам дошли". Слично је, приликом присаједињења Баната, Бачке и Барање Србији (Срем је то учинио дан раније) говорио и Јаша Томић: "Да ми најпре обучемо српску кошуљу, па тек онда југословенски капут."
АВНОЈСКЕ ГРАНИЦЕ ПО ХАБЗБУРШКОМ МОДЕЛУ
Историчар млађе генерације Небојша Јовановић истиче још један апсурд приликом формирања Југославије: да се Краљевина Србија ујединила са непостојећом државом, тачније са "групом грађана", оличеним у Југословенском одбору и Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба, те да је то заправо била правно непостојећа чињеница. Уз то, каже да је Тито потпуно променио државну идеју Југославије и у њу селективно вратио границе хабзбуршких покрајина, које касније почињу да носе назив "авнојске границе". Цитирајући енглеског историчара Тејлора, наводи да је Тито последњи носилац "хабзбуршких реликвија" у послератној Европи.
Уз те "конструкционе" и "фабричке" грешке, Југославија је била држава са бројним и опасним непријатељима и изнутра и споља, да није лако утврдити ни који су опаснији ни који су бројнији. Можда треба почети од усташа као најкрволочнијих, од чијих је "рукотворина" страдало на стотине хиљада, а можда и читав милион Срба. Колико су чињенице о томе, о Јасеновцима и Јадовнима, монструозне и поразне, исто је толико био накарадан и однос југословенских власти према геноциду на Србима у НДХ, који се манифестовао у антицивилизацијском ћутању и заташкавању, пригушивању и затрпавању, чиме се злочин само настављао у полуприкривеном виду, да би се разобручио у завршној фази разбијања државе у виду "Олује", "Бљеска" и етничког чишћења преосталих Срба из "лијепе њихове".
Покровитељи свих тих злодела према Србима и Југославији биле су велике силе, у првом реду Немачка, која је само постојање Југославије, према писању "Франкфуртер алгемајне цајтунга", доживљавала као своју "највећу казну". И данас је Немачка најтврђи заговорник независне албанске државе на тлу Србије, као што је, из истих, антисрпских разлога Аустроугарска својевремено формирала Албанцима и државу и нацију. Па онда Католичка црква, па Коминтерна и КПЈ, и ко све не, да би се на крају на све то наклатила и Америка својим бомбама, решена да непослушним, читај: слободољубивим Србима, заувек утуви у главу, како је то тада говорио њихов садашњи сенилни председник, да нису жртве него злочинци. Ко нам каже!
Ми Срби смо једини бранили Југославију тих деведесетих и двехиљадитих година, као да нам је из ока испала. Одрекли смо се своје државе због Југославије, замало и свог националног идентитета зарад југословенства, два пута смо Хрвате и Словенце, али и друге, преводили са погрешне на праву страну историје, опраштали им злочине и били склони да заборавимо Јасеновац и јаме зарад братства и јединства, и - шта нам је остало од свега тога, од Југославије? Остало нам је отрежњење и повратак себи, буђење из једног кошмарног сна и разабирање света око себе отворених очију, без идеолошких и било којих других искривљених наочара.
Читаво то југословенско искуство, а поготову тортура лажи и неправди кроз коју смо прошли и још увек пролазимо излазећи из њега, учи нас да се не упуштамо олако у нове асоцијације по цену довођења у питање сопствених слободарских етичких вредности, или, народски речено - да не продајемо веру за вечеру. Велики Гете је, управо због тог високог етичког кодекса садржаног у нашем народном епу, учио "мали" српски језик како би могао да га доживи у изворном и аутентичном облику и садржају. Између онога како нас је видео Гете и како нас је Европи и свету представила бечка фабрика лажи и мржње почетком прошлог века, треба да се држимо Гетеовог вредносног критеријума и суда, независно од тога колико нас је ово друго пратило до данашњих дана, а вероватно ће још дуго у будућности.
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)
МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.
14. 11. 2024. у 17:17
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (5)