ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЕБИЧАН И БЕЗДУШАН, ОД ВЛАСТИ И СТАРОСТИ: Односи између Јосипа Броза и Коче Поповића ишли су из крајности у крајност

КОЧА ПОПОВИЋ се у последњој деценији свог присуства у политичком животу СФРЈ критички постављао према владању Јосипа Броза, али никад није био спреман да порекне његову улогу у рату. Титова улога у НОБ-у, па ни после ње, све до 1955/1956, није се доводила у питање нити је Коча то чинио.

Архвиа

Али касније, када је Броз постао крајње попустљив према захтевима прво Хрушчова а потом Брежњева, када је ЈНА представљала прву линију одбране Истока од Запада, када је земља остала без одбране јер је августа 1968.

Чехословачка била окупирана, када се после IV пленума и одласка Ранковића није дошло ни до каквог демократског помака у друштву и када је Тито доносио једностране одлуке без учешћа других форума (прекид дипломатских односа са Израелом, дозволио слободан прелет совјетском ваздухопловству преко наше земље и сл.), Коча је сматрао да не може да дели пуну одговорност и да саучествује у свему томе, иако је у више наврата Титу о свему отворено и критички говорио. Међутим, нешто касније, 1972, када је Тито зауставио напоре руководства Србије усмерене ка демократизацији и реформама у привреди и партији, макар и у тадашњим оквирима, а потом присилио на оставке то исто руководство, на челу са Марком Никезићем, без обзира на то што је имало већину у ЦК СК Србије, Поповић је дефинитивно схватио да је Броз постао моћна препрека новој историјској тенденцији, сматрајући да и он треба да оде, јер су се његова указивања и савети Титу показали бескорисним.

Кочи, који је у партију примљен 1933, не би се могло приговорити да није познавао стање у партији у то време. Међутим, на V конгресу КПЈ у лето 1948. ствар у конгресним рефератима је постављена тако као да партија до 1937, односно до доласка Тита на њено чело, није ни постојала у организованом смислу.

Будући да је била скоро у расулу, почетком деловања партије сматрао се долазак новог руководства - сви ранији руководиоци, осим Паровића, који је погинуо у Шпанији, и Ђуре Ђаковића, који је убијен на југословенско-аустријској граници, проглашени су фракционашима и издајницима. Стари комунисти су то слушали и ћутали.

Коча и Тито у лову у Карађорђеву 1959. године

НИКО СЕ НИЈЕ УСУЂИВАО да каже да је таква оцена једнострана, претерана и у својој суштини нетачна. Коча је први о томе говорио на други начин: "Осећам потребу да кажем нешто о Титовом преласку у земљу 1937. године. Моје уверење да је у нашим званичним, послератним тумачењима Титовог повратка из Совјетског Савеза направљена натегнута мистификација. Мислим на тврдње по којима је, пре његовог доласка, у југословенском комунистичком покрету безмало све било у нереду, да је владао хаос, то просто није тачно. Он није почињао из почетка: преузео је организацију која је већ била на својим ногама."

За овакав однос Тито је имао бар два разлога: први, да се истакне значај његовог доласка на чело партије и друго, да на одговарајући начин оправда стаљинистичке чистке у СССР-у које су укључивале и нашу партијску емиграцију у тој земљи.

Острашћени тон против Горкића, Филиповића, Цвијића, Чопића, браће Вујовић, па и Симе Марковића и других истакнутих људи, који су некада били на челу КПЈ, диктирали су Тито и Кардељ, а другима није остајало ништа друго него да у то поверују и наравно прихвате. Зато није ни чудо да се КПЈ, односно СКЈ, врло споро касније враћала уравнотеженијој оцени своје прошлости и да је рехабилитација настрадалих југословенских комунистичких функционера у стаљинским чисткама била непотпуна и знатно спорија него у Совјетском Савезу, после Стаљинове смрти.

Због тога годинама није могла да буде написана историја КПЈ. Редакције су често мењане, готово на сваком партијском конгресу. Па и када је била написана, због бројних компромиса у тумачењу неких догађаја и улоге појединих људи у партији пре НОБ-а, а и у њему, она није била синтетизован осврт на истину о КПЈ и СКЈ-у, јер се видело да су многе непријатне истине гурнуте "под тепих".

Када се говори о Титу и успостављеном режиму одмах после рата, највише критике је усмерено на грешке које су Тито и КПЈ направили у тим првим годинама које стварно немају никакве везе са новим и хуманим друштвеним системом који је назван социјализмом.

Бројне егзекуције грађана након ослобођења, без суђења и могућности и права на одбрану, у првим месецима, нека врста "осветничког синдрома", бруталне конфискације и национализације имовине, укључујући нешто касније и Голи оток, драстичне мере у време откупа и слично, уз забрану оснивања других партија и издавање њихових гласила, све се то данас убраја у промашаје Тита и владајуће КПЈ.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Члан Титове и Јованкине послуге

КОЧА СЕ НЕВОЉНО прихватио положаја потпредседника Републике, свестан да постаје део система у коме неће моћи ништа да се промени. На питање да је јавност радознала и да би од званично друге личности по рангу у државној хијерархији од средине 1966. волела да чује како види стање у држави, Коча се смешкао кисело, одмахивао руком: "Маните се ћорава посла, немам ја шта да кажем. Одавде не могу ништа озбиљно да учиним."

На питање ко му у томе смета, Коча одговара: "Формално, нико и ништа. Али, суштински, ја сам изван стварног одлучивања. На споредном колосеку, с врло ограниченим могућностима утицаја. Понекад се осећам као да сам шеф протокола."

Коча, Тито и Владимир Велебит

У свом стилу знао је да каже: "Јадан сам ја био Титов потпредседник. Он је потписивао помиловања, а ја смртне пресуде којекаквим убицама и силеџијама. Говорио је увек: 'Ја и моја другарица Јованка, а и моји сарадници, срдачно вас поздрављамо.' Био сам, ето, неко време члан његове и Јованкине послуге."

Нешто слично описаће и познати амбасадор Иво Вејвода: "У септембру 1966. дошао сам на Брионе, на реферисање Титу... Ујутру, на тераси "Нептуна", сусрео сам Кочу Поповића. Његови први дани, можда и први дан као потпредседника Републике... Позвао ме да седнем, да доручкујемо заједно. Уз то, долази службеник из Титовог кабинета, предаје Кочи коверат... И каже: 'Друже Коча, председник жели да ви потпишете.' Коча чита прву страну, другу, одједном гужва папир... Ћутимо. Коча, под савладаним бесом: 'Од овог момента почињем борбу за укидање функције потпредседника Републике!' Поћутао је, па довршио: 'Замисли, шта ми је Тито послао! Да потпишем одбијање молбе за помиловање осуђеника на смрт!' Мој први потпис као потпредседника Републике - смрт! Ти знаш, Тито потписује само помиловања... Лепо, председник - помиловања, а потпредседник - смрти!"

ДО ПРВОГ ПОЛИТИЧКОГ раскида између Тита и Коче и губитка обостраног политичког поверења дошло је знатно пре формалног раскида. Тито је престао да позива Кочу на уже разговоре о војним питањима, иако је на то био обавезан због Кочиног положаја, још више због његове квалификованости баш у тим проблемима. у својим "Дневничким белешкама" 12. новембра 1968.

Коча пише: "Преламао је ствари (Тито) како је он мислио да је добро, не прихватајући критику или жртвујући друге за своје грешке." Коча је Титу приговорио да не трпи изношење различитих мишљења и да практично себи даје за право да одлучује без консултација и уважавања сарадника. "Низ крупних ствари си просто наметао. У нека питања ниси дозвољавао никакво 'мешање, самовољно си задржавао за себе. Резултати су били врло негативни. Уопште си се поставио у положај где си себи обезбедио сувише власти... Јеси ли се икад упитао, размишљао на основу чега си поклањао поверење једнима а одузимао другима."

Када је реч о ЈНА Коча бележи: "Какав сам ја то био п. (од) п.(председник) кад ме ниси позвао на 'затворено' решавање (с генералима) о војним проблемима. После првог таквог случаја упозорио сам те. Одговорио си ми, извињавајући се, да си заборавио. Али ме ни следећег пута ниси позвао." Коча замера Титу: "Третирао си нас као обичне подређене чиновнике."

У Кочиним белешкама које је доста редовно водио осетиће се све веће незадовољство у вези са многим питањима која се односе на Тита, Јованку, на изградњу аутократског начина владања, на вешто избегавање демократских промена, на многе појаве отуђења власти и партијске бирократије од радничке класе, а да се при томе упорно говори о њеној власти и изградњи социјалистичког друштва.

Тито са сарадницима

Само у најкраћем о Јованки Броз. Коча под 28. новембром 1968. записује: "Сама Ј.(ованка) онако дивље и грабљиво, разумљиво, свим се снагама пробијала напред. То није више питање надменог, или нешто исфорсираног протокола. Супруга се свуда појављује као 'највиша друга личност, па и тамо где јој уопште није место: на конгресима (партијским!), зборовима, међудржавним разговорима итд. То није више само 'прва дама' за коју је предвиђен посебан програм као у другим цивилизованим земљама."

Два дана касније, 30. новембра 1968, Коча пише и о смањеним способностима Тита: "али то никоме и не пада на памет да му на одређени начин помене. Јер ми сами подржавамо једну потпуну илузију о способности и садашњој улози, вредности једнога човека. Њега - чак ако би насамо и посумњао да му можда нису смањене способности - ми га сваког часа и у свакој прилици уверавамо у супротно. Како да у то не поверује, кад му годи - а способност разумног расуђивања смањена? И ескалација се наставља. Он све више види у себи демијурга (творац света) , од кога потиче све што вреди, ми све више потврђујемо да је заиста тако...".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Последњи пут са маршалом у "четири ока"

У НОВЕМБРУ 1968. ГОДИНЕ Коча има 60, а Тито 76 година. Последњег дана тог месеца, 31. новембара, бележи оштро запажање о Титу: "У средишту наших властитих хтења, разумности и поштења лежи и вреба отровни паук, стар али опак, благоглагољив али суров, тобоже чио, а прождрљив. Корозиран и труо, тобоже благ, а себичан и бездушан, од власти и старости... оцеђени старац који, без обзира на то што се шепури и скакуће - хоће да буде главни глумац у свему... Према СССР-у, комбинација склерозе - свемоћи и капитуланства... интимно неизлечиво капитулантство на бази потпуно застарелих представа о социјализму, а посебно о првој земљи социјализма и њеној политици. Језивост је еволуције - петеновске - од вође ослободилачке борбе до вође капитулације, што се не може другачије објаснити него управо склерозом и незајажљивом жељом за влашћу."

... Коча је најбоље објаснио своје побуде и наставља: "Потпуно сам свестан да када бих игде хтео или могао да изнесем ма и део горњег, да би било потпуно неуверљиво и неубедљиво, изгледало би необјективно, уочљив би био само неки бес - загриженост, из ко зна каквих личних разлога. Јер сви изгледи говоре против ових судова, у чију истинитост сам дубоко убеђен, и зато што су истине - виђене изблиза - толико оне огорчавају. Та очигледна сопствена немоћ ме такође разбешњава сигурно. Кад тако поуздано знам колика је провалија између стварности и привида, и да - сви верујемо привиду! А ти сви не знају колико се дотични трудио да нас упрегне (у туђа кола), на шта је све био спреман, колико је далеко ишао, колико саучествовао у слабљењу наше отпорне снаге... Није то директни 'агент, наравно; такав би морао брзо пропасти, али максимум саучествовања, у земљи као нашој, а да може и даље да задржи своју власт и ауторитет, да не буде третиран као слуга, што дакако, нипошто неће... Отишло се најдаље што је могло а да задржи и положај и углед оног који оличава и брани наше основне интересе." Очигледно, Коча овде објашњава и себе и своје расположење.

Коча, Тито и Владимир Дедијер на Брионима

ОДМАХ ПОСЛЕ окончања Титове завршне речи на Политичком активу СК Србије, када је дефинитивно одлучено о политичкој судбини Марка Никезића и Латинке Перовић, Коча је затражио да се види са Титом и да му саопшти своју одлуку да подноси оставку на све функције.

Томе је претходио покушај да се Кочи онемогући да дође до Тита и утрпавање Доланца да присуствује њиховом разговору. На питање новинара и некадашњег главног уредника "Политике" Александра Ненадовића како је протекао последњи сусрет с Титом, Коча је рекао: "Ништа. Безначајно, апсолутно безначајно." У Белом двору, пред Титовим кабинетом, пресрео га је новопроизведени идеолог Стане Доланц: "Било би згодно", из заседе Доланц, "да и ја присуствујем..." "Не", одговорио је Коча, "баш то би било незгодно!" Доланц је остао без речи...

Касније, када је чуо да је Доланц рекао за његову оставку да му се текст не свиђа, Коча је рекао: "Ја нисам писао оставку да се њему свиди, већ да се мени свиди!" "Када би се њему та оставка свидела, онда не би ни требало да је подносим!" Након изласка од Тита дошли су Никезић и Латинка и поднели оставке. Ево, с тим у вези, подсећања ради, неколико карактеристичних детаља из Кочиних исказа забележених током друге половине осамдесетих година.

Упитан како је Титу објаснио своју одлуку да се повуче из тадашњег Председништва СФРЈ, а убрзо потом и из свих других форума, Коча је узвратио без двоумљења: "Нисам осећао потребу за неким опширним објашњењима." Он је једино, рекао бих жалосно, запитао: "Зар збиља мораш да одеш?" Узвратио је кратко и непоколебљиво: "Одлучио сам. Сад долазе Марко и Латинка." Тито: "Па, ви сте се договорили?" Коча: "Није ненормално договарати се у оваквој ситуацији."

Коча са супругом Лепом Перовић

Коча прецизира: "Уместо било каквог, тада већ вероватно сувишног образлагања, рекао сам само ово: 'После онога што је учињено са Србима постало ми је јасније шта се догађа и куда идемо јер је то, по мојој оцени, била једна врста дворског (државног) удара'. Не могу, наравно, гарантовати да је баш свака реч у тој реченици аутентична - нисам, на пример, сигуран да сам употребио израз 'дворски' или 'државни' удар - али смисао је био тај. Оценио сам то као заверенички обрачун с легитимним заступницима демократске оријентације у Савезу комуниста, у Србији и Југославији. Хоћу да кажем да се нисам колебао јер више нисам имао никаквог разлога за то; оно што је битно, било је очигледно."

Коча је сматрао да Тито с обзиром на године није имао енергију да улази у неки дубљи и садржајнији дијалог. Све је већ било јасно. Разлике су већ дуже време постојале и нису се могле ничим премостити. Тих дана у "Дневничком забелешкама", 8. октобра 1972. године, записао је: "Остати до краја 'војник револуције' не значи да мораш до краја остати и његов генерал ако си једном то био."

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, легат Коче Поповића и Лепе Перовић, Архив Града Београда, Музеј Југославије, Википедија, , Архив Југославије, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

2 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТОВ КАДРОВСКИ ГОЛИ ОТОК: О једном симболичном сусрету Коче, Леке и Блашка у Дубровнику

28. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УВЕК КОРАК ИСПРЕД НЕПРИЈАТЕЉА: Командант армије постаје министар спољних послова

27. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УЛАЗАК У НАТО НА МАЛА ВРАТА: Коча Поповић као начелник Генералштаба Југословенске армије

26. 05. 2022. у 17:14

Друштво

2 10

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО ЈЕ ХТЕО ДА СТРЕЉА КОЧУ: Невероватни животни заплети најславнијег ратног команданта

25. 05. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације