ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ТИТОВА ЛИЧНА ВЛАСТ ГЛАВНА СМЕТЊА РАЗВОЈУ: Србија није хтела да буде идентификована са југословенском федерацијом

ЦК СК СРБИЈЕ и његов председник М. Никезић је на српско питање гледао као на демократско питање. Отворено се залагао за демократску трансформацију друштва и политичких односа. Принципијелно је сматрао да о заједничким питањима расправа треба да буде вођена на „југословенским телима”.

Архива

Чак када је на то био директно примораван ЦК СК Србије се није упуштао у разматрање унутрашњих питања других република, посебно Хрватске. Наглашено је настојао да Србија буде окренута себи, својим проблемима и развоју. Јавно је истицано да Србија не жели да буде идентификована са југословенском федерацијом и супротстављена другим републикама. ЦК СК Србије је подржавао настојање да дефинитивно буду утврђене заједничке функције Федерације. Исказивао је сагласност да реформа Федерације иде у правцу јачања одговорности република и развоја демократских односа. Трудио се да конкретном делатношћу афирмише став о недељивости реформе државе и друштва. На себи својствен начин настојао је да, у процесу уставно-правних промена, Србија оствари елементарне интересе и потврди свој нови државни и економски идентитет. Основном сметњом у развоју сматрао је институцију „личне власти” и Брозову „арбитражу”. Упозоравао је да разбијање савезног централизма неће имати смисла уколико буде замењен успостављањем републичких или покрајинских етатизама.

СТАВОВИ КОЈЕ је Извршни комитет ЦК СК Србије заступао будили су сумњу југословенског партијског центра. Из државног и партијског врха стизале су „препоруке” за примену административних и репресивних мера у решавању постојећих проблема, пружана је подршка „конзервативним елементима”, спутаване иницијативе, ширене лажне информације, гласине и клевете, подметане интриге, перфидно рађено на разбијању партијског вођства и формирању више центара политичке моћи, уцењивани и „куповани” кадрови, омаловажавани постигнути резултати, чињенице замењиване тумачењима, тражено непринципијелно савезништво са националним снагама, надгледано све што се дешава у Србији, изрицана критика и отворено незадовољство. Били су чести покушаји арбитрирања у односима међу републикама, уплитања у проблеме федералне јединице и „решавања” сложених уставно-правних питања републике и аутономних покрајина „без и мимо” Србије. Све наведено је указивало на размере неповерења које је према Србији постојало у федералном врху. Улога „инспиратора” а не „наредбодавца”, оријентација ка тржишту уместо државној регулативи, склоност ка сарадњи република која искључује арбитражу државног партијског врха, замена „послушности” креативношћу и самосталношћу у односу на „партијски центар”, плашила је Јосипа Броза. Било је јасно да процес демократизације спречава могућност да „конзервативни елементи” задобију превагу у партији српских комуниста, сем уколико не буду ослоњени „на арбитрирану улогу савезног центра и материјалну силу”.

Дража Марковић

У ОДНОСИМА партијског врха Србије са покрајинама било је пуно политичког такта и попустљивости. Поштован је став да аутономија није само форма којом се изражава посебност аутономија већ и облик њиховог укључивања у републику. М. Никезић је инсистирао да односи буду на демократској и самоуправној основи. Избегавао је употребу административних надлежности, колико због покрајина толико и због републике. Аутономију није доживљавао као „пуку формалност”. Употребу „аутократског дириговања” сасвим је искључио из односа са Новим Садом и Приштином. Код Никезића је постојало убеђење да просперитет Србије не може бити грађен искључиво на јачању државности већ и развоју демократизације. У складу са тим скретао је пажњу покрајинским руководствима да аутономије не треба да буду републике, јер већ имају своју републику, али ни „провинције” у Србији и Југославији.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Неминован сукоб са Јосипом Брозом

И ДОК СУ ОСТАЛЕ републичке елите настојале да у својим рукама сконцентришу што више елемената државности, српско руководство није тежило да Србија постане класична национална држава. Званичан став је био да вишенационални састав републике и постојање две аутономне покрајине не треба схватати као „несрећу Србије”. Постојала је свест да оријентација на формирање чисте националне државе истовремено значи кидање веза са покрајинама и разбијање Србије као економске и политичке заједнице. Упориште у национализму није тражено.

У дилеми да ли да у југословенској држави јача „демократизација друштва у редефинисаној федерацији” или „ауторитарна национална државност”, српски либерали су се определили за прво решење. Историја је, међутим, већ ишла у другом правцу. Политика партијског врха Србије наилазила је, све до Десете седнице ЦК СК Хрватске, на разумевање покрајина. Након тога, сарадњу је заменило супротстављање покрајина Србији. Такав курс имао је подршку државног врха земље. Наметнута уставно-правна позиција, у којој је Србија „имала право” да усклађује своје интересе са покрајинама (а не покрајине са њом), постала је, поред све толеранције, неодржива. [...]

Марко Никезић / Фото Профмедиа

ОКО ПИТАЊА реформе Федерације СК Србије није желео да остане неопредељен. Средином јуна 1970, на Другој конференцији СК Србије, М. Никезић је јасно истакао да Србија „не тежи продужењу века централизма, нити његовом обнављању”. Он је потврђивао заинтересованост Србије „да њене обавезе према Федерацији и њена права у Федерацији буду тачно онаква каква имају сви остали чланови заједнице”. Критички је напомињао да у функционисању Федерације и даље преживљавају „извесни централистички рефлекси” услед којих савезне институције интервенишу у пословима из надлежности република. Констатовао је да је „тих остатака више у односу према Београду” али и изразио наду да је њихово уклањање питање времена „а не концепције”. Наведени ставови упечатљиво су говорили да се Србија почела ослобађати оптерећења о својој „посебној мисији”. Постала је доминантна свест да је подршку аутократској владавини Југославијом Србија, у суштини, плаћала сопственим заостајањем и гушењем демократских слобода у њој самој. Након тога директни сукоб са Јосипом Брозом постао је неминован.

НА „ПАРАЛИЗУ у органима Федерације” и „промене у систему” српско руководство је имало свој одговор. Марко Никезић је почетком септембра 1970. децидирано истицао да „српски Централни комитет” није „никакав чувар Југославије”. Није крио да ЦК СК Србије „не зна тачно шта мисле другови у Хрватској” и какве су њихове визије будућности. Сугерисао је трезвеност, залагао се за сагледавање узрока постојеће кризе, био убеђен да се они не налазе „у оваквој или онаквој гарнитури”. Супротстављао се настојањима партијског врха земље и самога Броза „да се крене у правцу једног југословенског унитаризма, што неизбежно иде са државним социјализмом и стаљинистичком партијом”. Решење није видео ни у „заокругљивању државности” монолитне Комунистичке партије Србије. Насупрот курсу који је Југославију водио у положај у коме су биле „лагерске земље” он је заговарао „чврсту демократску социјалистичку оријентацију у СР Србији”. Никезић је упозоравао на чињеницу да у држави постоји „један тип странке, други тип државе и трећи тип економије”. Брзо ослобођење од „илузије о јединственом Савезу комуниста који све спасава ако у друштву не постоји јединство” сматрао је нужним.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Брига за Србе изван Србије

ЗА СРПСКИ НАРОД, „расут свуда по Југославији”, Никезић је сматрао да заједничка држава представља једини државно-правни оквир. Отуда је упозоравао на потребу да Срби, као највећи народ, стално воде рачуна о интересима других. Уједињавање на националној основи југословенских народа сматрао је кобним. Алтернативу таквом развоју догађаја препознавао је у „уједињењу на демократској социјалистичкој основи свих демократских снага у Југославији”. У складу са тим супротстављао се сваком „вршљању” федералних органа по Србији препознајући у томе погубно „идентификовање” Федерације и Србије. Излаз из кризе видео је једино у „општем убрзаном развоју”, слободној тржишној економији, отвореној привреди и заговарао јачање економске позиције Србије у Југославији.

Тито са руководством Косова и Метохије на Брионима

Партијски врх Србије критички је гледао на иницијативу о формирању „државног председништва” сматрајући да отварање питања Брозовог „наслеђа” јача дезинтегративне процесе. Противио се парцијалном решењу реформе Федерације које је формирање председништва најављивало и тражио целовити концепт промена. Било му је страно тумачење да председништво државе сачињавају „републиканци”, „најбољи људи из република”, који не заступају интересе своје федералне јединице већ представљају наднационални и самостални фактор.

ФОРМИРАЊЕ НОВОГ „центра власти и моћи” Никезић је сматрао последицом схватања да једино „јак политички врх” може ефикасно да неутралише „несагласја и деобе” које постоје у политичком систему. Имао је разумевање за Кардељеве ставове о „поновном договору” југословенских народа „какве функције, одговорности и права треба да има Федерација... у садашњим и будућим, прилично измењеним условима нашег друштва”. Слагао се са тумачењима да Федерација не треба да буде „нека власт над народима, већ један облик међунационалне интеграције преко кога, у ствари, народи, односно републике остварују одређене функције сопственог националног суверенитета, односно суверене државности”. Био је свестан да јачање република води заокруживању њихове државности али није био спреман да подржи друштвени ток који успоставља републичку аутархију и покрајински сепаратизам. Није потцењивао тенденцију да републике буду конституисане као „јаке и све самосталније државе са наглашеним националним тежњама”. Сматрао је да такви процеси, неминовно, од Федерације стварају „поприште борбе интереса”.

НАСУПРОТ ЗАЈЕДНИЦИ „шест држава које праве државни савез”, „шест националних држава”, ЦК СК Србије је предност давао слободном друштву – „заједници радних људи и заједници равноправних народа”. Настојао је да еманципација Србије од савезног централизма буде потпуна. У име тога ЦК СК Србије је тежио да „пијемонтска улога”, која је српску политичку елиту предуго опседала, буде напуштена. Партијски врх је подстицао јачање демократских институција политичког система. У његовим интерпретацијама централизам је означаван сметњом развоја. Насупрот његовим „конзервативним садржајима” истицано је залагање за демократску Југославију. Државни оквир испуњен демократским садржајима сажимао је у себи бригу за Србе ван Србије. Био је то, по њиховом мишљењу, предуслов за културно и духовно јединство српског народа. У политичком ангажману ЦК СК Србије је изједначавао по важности самосталност и одговорност.

Карикатура Ранка Гузине

Крајем октобра 1970, на иницијативу Јосипа Броза, покренут је у Савезној скупштини поступак за промену Устава СФРЈ. Том формалном чину претходиле су дуге припреме. О даљим променама Устава размишљало се током 1969. и 1970. Стане Кавчић је предлагао поделу фондова Федерације и „заједничко тржиште” – што је био наговештај концепта о националним економијама. Крсте Црвенковски је тражио адекватну заступљеност република у телима Федерације. Петар Стамболић је захтевао смањивање функција Федерације истичући да у децентрализацији „не би смело да има предлога који одговарају другим народима, а који би били неприхватљиви за комунисте и народ Србије”. Митја Рибичић се противио тенденцији да републике постану „бирократске тврђаве”.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

„Суверенитет народа“ измишљена категорија

ЈОСИП БРОЗ је одбацивао мишљења која су ишла за тим да федеративно уређење југословенске државе уставним амандманима буде замењено конфедералним моделом. „Закључци о друштвено-економским и политичким питањима САП Косово”, усвојени на седници Председништва СКЈ од 22. фебруара 1970, захтевали су „даље развијање и обогаћивање садржине аутономије Косова”. Септембра 1970, пред политичким активом Загреба Јосип Броз је најавио да ће предстојећим променама Устава бити успостављена функција колективног шефа државе.

Бранко Пешић и Марко Никезић

Почетком октобра 1970. Председништво СКЈ је дефинисало три групе питања које уставном реформом треба решити. Тиме је постигнута сагласност о потреби и основним правцима „усавршавања” политичког система. Прва конференција СКЈ, одржана крајем октобра 1970, закључила је нужним „учинити корак даље у правцу изграђивања федерације као функције државности и суверености сваке републике и аутономности покрајина, као упоришта равноправности народа и народности”. Последњих дана октобра 1970, у разговору са представницима Србије, Јосип Броз је емотивно говорио о Југославији исказујући спремност да се супротстави сваком сепаратизму, конфедерализацији земље, дезинтеграцији, наговештају распада, покушајима разбијања заједнице. У исто време, последњих дана октобра 1970, Савезна скупштина је образовала Комисију за уставна питања са задатком да изради нацрт уставних амандмана. На њеном челу налазио се Едвард Кардељ. На заједничкој седници свих већа Савезне скупштине, одржаној 18. новембра 1970, Јосип Броз је постигнуту сагласност о „основном правцу усавршавања политичког система” дефинисао као потребу „данашњег тренутка” и „значајан корак у даљем развоју”.

МАРКО НИКЕЗИЋ и политичка струја на чијем је челу стајао била је свесна да Југославија све више постаје „заједница нација” а све мање бива „друштвено-политичка заједница”. Отуда је од политичких и друштвених чинилаца у Србији тражио више разумевања за пренаглашавање „питања државности” у „другим срединама” и то тумачио чињеницом да те републике никада нису имале своју државу. Никезић није веровао у „широко расположење за излажење из Југославије”. Сматрао је да у постојећој ситуацији Србији одговарају „чисти рачуни у привреди”, „самостално одлучивање о сопственим пословима и равноправно одлучивање о заједничким”, политика националне равноправности, оријентација на процесе интеграције, динамичан привредни развој. Основни елемент кохезије за Никезића је била економија и он је сматрао да прожимање привредних интереса уже Србије, Косова и Војводине неминовно води интеграцији републике.

Тито, Јованка и Дража Марковић / Архива

УНЕКОЛИКО ДРУГАЧИЈЕ погледе на постојеће процесе имао је Дража Марковић. Он је пледирао да у уставним амандманима преовлада „компромис о два концепта Федерације као савезне државе и савеза држава”. У интимним разговорима „средње решење” је сматрао најгорим и заговарао „одлучнији корак”. „Суверенитет народности” оцењивао је измишљеном категоријом. У уставним амандманима није видео начин како Србија треба да регулише односе са својим покрајинама. Марковић није био сигуран „да ли Хрвати фактички желе Југославију и као савез држава”. Сматрао је да Словенце у заједничкој држави интересује само велико тржиште и армија. Није имао одговор на питање да ли је Југославија јединствена заједница или то више није. По његовом мишљењу брзина којом су амандмани формулисани оставила је трага у терминолошким и уставно-правним непрецизностима које ће, у будућности, бити узрок новим неспоразумима.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -АМАНДМАНИ ЗА УВОЂЕЊЕ ПРИНУДНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ: Декомпоновање југословенске федерације и питање српске државности

25. 04. 2022. у 17:23

Друштво

2 7

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧУВАО СВОЈУ ДРЖАВУ: Зашто је на Ранковићеву сахрану дошло сто хиљада грађана

18. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА ДРЖАВА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Реаговања у свету на политичка збивања у СФРЈ у лето 1966. године

17. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОТЕРАШЕ ЈОШ ЈЕДНОГ СРБИНА: Реаговања у Србији после Четврте седнице ЦК Савеза комуниста Југославије

16. 02. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације