ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -АМАНДМАНИ ЗА УВОЂЕЊЕ ПРИНУДНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ: Декомпоновање југословенске федерације и питање српске државности

ПРОМЕНЕ у уставно-правној структури федералне државе отпочеле су амандманима из 1967. и 1968. године. Сматрајући да „фиксирана стварност”, коју предвиђа Устав, више не одговара стварности живота у југословенској заједници, Веће народа дало је, 17. фебруара 1967, иницијативу за покретање поступка о уставним променама.

Архива

Била је то логична последица пораза који су, на Брионском пленуму, доживеле снаге супротстављене реформи Федерације и притиска провоцираног нагомиланим националним незадовољствима. Политичка осуда централизма, етатизма, унитаризма, бирократизма била је, како су објашњавали Едвард Кардељ и његови истомишљеници, у функцији реформе Федерације којом би био појачан суверенитет социјалистичких република и ојачан аутономни положај покрајина. Саставни део опште демократизације друштва био је и процес јачања националне идентификације. Реформа, отуда, није водила рачуна о интересима југословенске целине већ је следила захтеве нација да социјалистичке републике добију статус националних држава. По мишљењу чланова Већа народа требало је отклонити „непотребна и компромисна” решења из Устава и „прецизирати” поједине уставне принципе.

ПРВИХ шест амандмана, донетих 18. априла 1967, дефинисали су функције и карактер Већа народа, регулисали избор његових чланова, тицали се састава Савезног извршног већа, поновног избора појединих скупштинских већа, средстава Федерације и њених надлежности у области основног законодавства и заштити уставности и законитости. Амандмани су проширили улогу Већа народа Савезне скупштине. Утврђено је да његове чланове бирају скупштине република односно аутономних покрајина на заједничкој седници свих већа из редова републичких и покрајинских посланика. У надлежности Већа народа нашла су се сва питања која се тичу „равноправности република, народа, народности и права која према Уставу припадају републикама”. Дужност његових чланова била је да се „обавезно састају” када су на дневном реду Савезног већа питања друштвеног плана, предлози закона који се тичу финансија и инвестиција, као и основних и општих закона. Битну промену у области федералног уређења представљала је допуна (амандман III) којим је утврђено да Федерација својим средствима може финансирати само инвестиције посебних намена. Веће народа је изједначено у правима са Савезним већем у вршењу свих послова који су у Уставу у самосталном делокругу Савезног већа. Посебни амандмани пренели су на републике део одговорности из надлежности Федерације које су се тицале државне безбедности.

Карикатура Ранко Гузина

НОВИНУ је представљао и став да републичког тужиоца именује републичка скупштина. Другим речима амандмани из априла 1967. су јачањем Већа народа, ограничавањем ивестиционих могућности Федерације, поделом одговорности у раду Државне безбедности ограничили самосталност Федерације и ставили је под надзор републичких и покрајинских структура. Државна структура била је озбиљно нарушена. Права дата аутономијама стављала су Србију у неравноправни положај према осталим републикама.

Српско партијско и државно руководство је подржало промену „неадекватних уставних решења”. Вођено демократским интересом Србије и целе земље, што им се није могло порећи, водећи српски политичари су били заинтересовани за промену система владавине а не за промену места Србије у већ постојећој власти. [...] Другим речима у политичком врху Србије постојала је свест да питање положаја републике и покрајина у њој може бити решено само на компромисан начин, уз супротстављање свим „великодржавним тенденцијама” и „етатистичким концепцијама”. Насупрот аргументима да република јачањем покрајина остаје „недефинисана и сведена само на уже подручје” ЦК СК Србије је истрајавао у ставу да централизам не може бити „база односа у Србији”. Партијска структура Србије сводила је, тада, српско питање на демократско питање.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Опасна „научна“ извитоперивања прошлости

ДРУГА група уставних амандмана (VII–XIX) донета је 26. децембра 1968. Амандман VII је аутономне покрајине, као „шире друштвено-политичке заједнице у саставу СР Србије” дефинисао као „елеменат” федеративног уређења Југославије. Он је потврђивао да СФРЈ сачињавају, поред осталих република и „Социјалистичка Република Србија са Аутономном Покрајином Косовом и Метохијом и Социјалистичком Аутономном Покрајином Војводином, које су у њеном саставу”. Другим речима амандман VII је аутономне покрајине учинио конститутивним елементом југословенског федерализма. Њиме је, такође, дуалистички назив у имену покрајине Косово и Метохија, сведен само на појам Косово. До те промене је дошло на захтев Покрајине. Амандман VIII је налагао прилагођавање организационе структуре Савезне скупштине уставним начелима о карактеру Федерације „као заједнице слободних и равноправних народа и народности”. Из структуре скупштинских већа, коју је амандман успостављао, била је видљива улога и утицај република и аутономних покрајина на креирање и спровођење политике Федерације. Амандмани IX, X и XI су Веће народа учинили општеважећим већем Савезне скупштине.

TIME JE потврђивано да су сва питања из надлежности Скупштине „од непосредног и заједничког интереса за републике и покрајине, односно народе и народности у њима”. Амандман XVI је скретао пажњу на ставове Устава из 1963. да „радни људи и народи Југославије остварују своја суверена права у социјалистичким републикама, а у Федерацији само онда када је то у њиховом заједничком интересу...”. Како је наведено начело омогућавало Федерацији шири круг надлежности него што је одговарало њеним функцијама, амандман XVI је та права сужавао. Он је предлагао измену Устава којом би у области искључивих права и дужности Федерације одговорним биле учињене и републике. Амандман XVI је, такође, успостављао одговорност и законодавну надлежност република у сфери регулисања друштвених односа, прецизно разграничио законодавна овлашћења Федерације и република, одредио изворе прихода друштвено-политичких заједница. Аамандман XVIII је на суштински нов начин одредио уставну позицију аутономних покрајина као конститутивног елемента југословенске федерације. Њиме је ускраћена могућност формирања нових покрајина и укидања постојећих. „Легитимитет” извршених промена нађен је у „заједничкој борби” и „слободно израженој вољи” народа и народности са означених територија. Допуна Устава, коју је извршио амандман XVIII, потврђивала је чињеницу да су за вршење задатака из области „Уставом искључивих права и дужности Федерације на територијама аутономних покрајина одговорне и покрајине”. Тиме су аутономне покрајине добиле сасвим нов положај у југословенској федерацији.

Бакарић, Тито и Кардељ

РАДИ што доследнијег утврђивања положаја аутономних покрајина као „елемента федеративне структуре Југославије” амандман XVIII је потврђивао да „Уставом утврђена права и дужности покрајина непосредно штити Федерација”. Основна начела о организовању аутономних покрајина (ту је укључено и прописивање аутономних права и дужности) нису више била одређивана уставом републике већ покрајинским уставним законом. Легитимност промена које је уводио амандман XVIII била је „поткрепљена” већ увелико присутним историографским стереотипом о „заједничкој борби народа и народности против окупатора, очитим фалсификатом да су аутономије успостављене пре њиховог уласка у састав Србије и да су се покрајине „слободно удружиле” у Републику Србију. Понуђено тумачење успостављања покрајинских аутономија, иза кога је стајао Е. Кардељ, подстакло је, по трајним последицама на свест становништва покрајина, опасна „научна” извитоперивања прошлости. Амандман XIX је потпуније и одређеније потврђивао равноправност народа и народности у остваривању и обезбеђивању социјалистичког друштвеног система, одбрани независности, заштити територијалне целокупности.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Апетити политичке елите из Приштине

СЛАБЉЕЊЕ федерације, јачање република, осамостаљивање и потпуно самоорганизовање аутономних покрајина, основни су елементи промена које су амандмани VII–XIX донели. Њима је битно промењен постојећи Устав и значајно утицано на уставно-правно преобликовање југословенске државне заједнице. Уставним променама највише су добиле покрајине и народности. Изједначене у правима и дужностима са републикама оне су постале својеврсне парарепублике. Постале су конститутивни елемент Федерације. Заједно са републикама биле су одговорне за функционисање заједнице. Преузеле су бригу за свој укупни друштвени развој. Сносиле су одговорност за напредак Југославије као целине. Федерација је била гарант њиховог аутономног положаја (аутономних права и дужности). Покрајине су стекле своја оригинална права и дужности а у складу са тим и законодавна овлашћења која самостално и аутономно врше. Њихова аутономија је била, у исто време политичка, правосудна и финансијска. Бринуле су о организацији народне одбране и државне безбедности. Њихове делегације су, равноправно са републичким, у Већу народа бринуле о свим важним питањима државне целине, република, народа и народности.

Заседање Савезне скупштине

НАРОДНОСТИ нису само задобиле равноправан положај у држави већ су промовисане у конституенте југословенског федерализма. На народности су почела да се примењују сва начела која се односе на народе Југославије. Концентрисане у покрајинама, мађарска и албанска народност су, у оквирима дате аутономије, уживале не само политичка, културна, језичка и друга права већ и биле у прилици да организују самостални економски живот. Самим тим њихова су права била неупоредиво већа од права која су уживале „мале и раштркане националне мањине”. Имајући све то у виду присталице војвођанског етатизма су поздравиле доношење амандмана и њихове „фундаменталне одредбе”. Апетити политичке елите на Косову и Метохији били су, у том тренутку, много већи и њих допуне Устава нису успеле да задовоље. Србија се нашла у ситуацији да за сваку предузету меру тражи сагласност „својих” покрајина. Република није имала ингеренције над одлукама покрајинских органа али су покрајине за све морале бити питане када је у питању Србија.

НЕПОСРЕДНО након доношења амандмана дошло је и до измена Устава СР Србије. Скупштина СР Србије је 29. јануара 1969. усвојила више амандмана на републички Устав. Њима су прецизније дефинисана права и дужности републике у пословима спољне политике, одбране земље, заштите уставног поретка и државне безбедности. У питању је био читав комплекс питања из области искључивих права Федерације. Упоредо са тим регулисани су и послови који, по својој природи, припадају Републици као држави, док је све остало препуштено органима и организацијама аутономних покрајина да их уређују аутономно. Права и дужности аутономних покрајина више нису утврђивана „у оквиру права и дужности Републике”, како је то било регулисано 129. чланом Устава из 1963, већ је покрајина означена друштвено-политичком заједницом у којој радни људи и грађани остварују своја суверена права, осим оних која су Уставом републике утврђена као права од заједничког интереса за све грађане, народе и народности Републике као целине. Двадесетак дана након усвајања амандмана на Устав СР Србије аутономне покрајине су донеле своје уставне законе (21. фебруара 1969. Војводина а 24. фебруара 1969. Косово). Тиме је привремено исцртан „нови лик” југословенске федерације.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Броз идеализује односе у земљи

АМАНДМАНИ су назначили правце којима је кренула уставна реформа. То је био разлог да се у јавности почне исказивати бојазан за судбину Федерације, ефикасно функционисање државе, положај републике Србије у њој. Сумња у исправност заузетог курса почела је да сустиже део политичких кадрова. Одговоре на бројна постављена питања покушао је да дâ Централни комитет СКЈ.

Доланц и Тито

Почетком фебруара 1969, у усвојеним „Закључцима о актуелним питањима остваривања равноправности народности” ЦК СКЈ се одлучно супротставио „свакој тенденцији да се... отворено или прикривено, проблем равноправности народности у нашој заједници постави као проблем њиховог посебног државног конституисања, стварања нових република”. Таквим ставом ЦК СКЈ није желео да умањи „стварна права народности у односу на национална права других народа Југославије” већ да укаже, како је речено у „Закључцима”, да „једини могући пут демократског решења проблема међунационалих односа у покрајинама” искључује сваку могућност покретања питања „територијалних измена” и заоштравања односа „око питања државних граница”. Био је то, истовремено, директан одговор на пароле о прерастању аутономија у републике и покушај умирења јавности у Србији.

УПОРЕДО са тим Партија је све више инсистирала на потреби да југословенским нацијама и радним људима у републикама и покрајинама буде омогућено „да располажу резултатима свога рада”. Процес уставног преструктуирања југословенске федерације најдиректније је подржан и са говорнице IX конгреса СКЈ. Том приликом Јосип Броз је посебно осудио етатизам истичући да „се показао неспособним да решава друштвене противуречности и проблеме ефикасног развитка”. Алтернатива етатизму, по мишљењу најодговорнијих људи југословенске државе, било је „јачање суверености република и аутономних покрајина”. Јачање националног фактора условило је даљу трансформацију СКЈ у правцу „даљег јачања улоге, утицаја и одговорности Савеза комуниста социјалистичких република као самосталних организација у јединственом СКЈ”.

Коментаришући амандманима успостављени уставни положај република и покрајина Јосип Броз је, са говорнице Деветог конгреса СКС, на себи својствен начин, идеализовао односе у Федерацији. [...] По његовом мишљењу, садржајно се употпуњавала политичка сувереност република, повећавала њихова законодавна надлежност, јачала одговорност за целокупни друштвени развој.

Тито говори на IX конгресу СКЈ

БРОЗ је доводио у директну везу развој самоуправних односа, учвршћивање федеративног система и увећавање самосталности аутономних покрајина. Стварност је, нажалост, била мање лепа од слике коју је рефератским језиком понудио Јосип Броз. Спорови и конфронтације потисли су јединство. Савезни централизам уступио је место републичким етатизмима и партикуларизмима. Конкретни економски, политички и национални интереси република и покрајина међусобно су били сукобљени. Одлуке на нивоу Федерације зависиле су од договора, нагодби и компромиса република и покрајина. Републике су се почеле понашати као суверене државе („друштвено-политичке заједнице”) које саме дефинишу своје националне интересе и боре се за њихово остварење. Економске неравномерности и друштвене неуједначености порађале су политичке сукобе и кризу у функционисању Федерације. Процеси демократизације друштва перманентно су спутавани природом аутократске власти и немогућношћу бољшевичког бића СКЈ да реформише себе.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО ПРЕЛАЗИ НА СТРАНУ КОНФЕДЕРАЛИСТА: Политички закрет највећег сина наших народа и народности

28. 01. 2022. у 17:14

Друштво

0 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА СЕ ГРАДИ НА РАЧУН СРБИЈЕ: Сукоб са совјетским блоком највише је економски оштетио највећу републику

27. 01. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОТКОПАВАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ: Државни и партијски врх није успео да заузда дубоку политичку и економску кризу

26. 01. 2022. у 17:14

Друштво

0 18

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАСПАД СФРЈ ТРАЈАО ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ: Седница Извршног комитета ЦК СКЈ, марта 1962, наговестила судбину државе

25. 01. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације