ОРГАНИЗОВАНО ЈАВНО ЛАГАЊЕ: Албанска задушничка некрофилија - део европске србофобије

ОДАКЛЕ год да кренемо у ову тему – удар на наше културно-историјске споменике на Косову и Метохији – стићи ћемо до неизбежног питања: шта они, заправо, хоће од Срба, шта се то спрема Србима и Србији, има ли краја тој србофобији и шта је то на њеном крају? Можемо ли ми да се суочимо с тим питањима озбиљно и без политичких релативизација, ма какав био одговор и ма колико био тежак по нас, али и по њих.

Фото: Из књиге "Уништавање и присвајање културног наслеђа од Лувра, до Косова и Метохије"

Прво, ко су то они: на Космету Албанци, у Црној Гори Црногорци, у Хрватској Хрвати, у Босни муслимани тј. Бошњаци, али не само они, наравно и не пре свега они. У позадини је Запад са свим својим институцијама – од Брисела до Хага, од ЕУ до НАТО, од Американаца до неизбежних Енглеза и Немаца. И још понеких, наравно, али није овде реч о пуком набрајању него о нечем другом и дубљем.

Не прође задушница да се Срби, који дођу на своја гробља на Косову, на помен својим мртвима, не суоче с невиђеним вандализмима, са порушеним споменицима, опогањеним храмовима, и чиме све не. У овом Историјском додатку су помињани и погроми после доласка снага Уједињених нација и НАТО, као и још неколико пута у међувремену. И тада су на удару били наши манастири и цркве, крстови на њима, олтари, иконе и све што сведочи о нашем, српском, трајању на тим просторима, о нашој вери и култури, о етичком кодексу и идентитету, о непокорности и слободарству. Никакве ту заправо заштите људи и добара није било, кривци никад нису пронађени, све се то понављало од задушнице до задушнице, а милосрдни Нато, Кфор, Росу и остали заштитници парадирају више да додатно застраше Србе него да им омогуће чак и минималну сигурност како не би били најмалтретиранији становници европског континента.

СВЕ ТО НАШИ медији забележе, документују, показују нашој јавности и целом свету. И ништа. Ћуте "Вашингтон пост" и "Њујорк тајмс", "Сиенен", "Ројтерс", "Франкфуртер алгемајне цајтунг", "Монд"... Има и наших медија који то игноришу, али не бисмо овај пут на њих трошили речи и простор. Не оглашавају се ни Брисел, ни Лондон, ни Берлин, ни Европски парламент, ни амерички Конгрес. Одлучили да не виде и тачка. Импресионира њихово јединство мишљења и уједначеност погледа: како само успевају да се синхронизују и да ускладе критеријуме и мишљења, ако ту опште може бити речи о некаквим мишљењима. Таква ригидна синхронизација била је, кроз историју, карактеристична за тоталитарне системе и организације. Откуд то у том царству демократије, људских права и слобода! Ево, рецимо, филм „Мрак“, о страдању Срба на Космету, није прихватио ниједан фестивал те, очиледно лажне, међународне заједнице.

Нека ми буде допуштено да се присетим једне карте српске покрајине Косова и Метохије, коју је својевремено објавио тадашњи "Експрес" (у ком су тада радили потписник ових редова и уредник овог додатка), а на тој карти је било око 1.300 културно-историјских и верских објеката, од којих неки сежу од самог почетка претходног миленијума. Веровали смо, помало наивно, да ће то тај велики свет да види и боље разуме нашу толику приврженост простору на којем се родила наша држава и култура. Касније смо се све више уверавали да нема већег слепила код очију од оних који неће да виде, или виде искривљено и једнострано, дириговано и синхронизовано. Толики медији, безброј новинара и уредника, сниматеља и фоторепортера, али нигде истине. Што би рекла Хана Арент, проучавалац тоталитаризма, реч је о „организованом јавном лагању“: и кад игноришу нешто што постоји и што се догодило или се догађа, и кад „виде“ нешто чега нема и није се догодило, или се није тако догодило, кад предимензионирају и хистерично завриште, сви у глас. Рекао би човек – убише се од милосрђа и хуманизма – али онда видиш да ћуте на исте такве жртве само зато што не спадају у њихове миљенике.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Сачувати трагове постојања

ВИШЕ ЈЕ НЕГО карактеристичан пример Црне Горе. Оживљавају ових дана „мртвог“ Мила Ђукановића. Политички и морално мртвог, обруканог и компромитиваног толико да је питање како сам себе у огледалу може да погледа. Ударио на цркву и веру, да им отме светиње, манастире и остале храмове вере; па онда на језик – да га промени помоћу два дифтонга, који нису довољни ни за дијалект а камоли за неки нови језик, црногорски; кренуо да фабрикује мржњу унутар истог етноса и национа; дохватио се приче коју западњаци воле да чују – о „великосрпском национализму“ и „руској опасности“, о наводној намери Србије и Русије да присвоје Црну Гору, и шта све не. А ради се о томе да је читав спектар Цијиног инжињеринга примењен на малу Црну Гору. Сетимо се само како се Запад обрадовао „успеху“ референдума за излазак Црне Горе из СРЈ и одвајање од Србије. Било је то грозничаво навијање да успе мисија, а у ствари подвала, оног слугерањског Словака који зна српски.

Значајнији манастири на КиМ (Башта Балкана, 2016)

Све се сломило, међутим, на Миловом, или Цијином, или неке тамо њихове „дубоке државе“, покушају да узму светиње: манастире и цркве као знамења идентитета. Коначни циљ је, у ствари, био Олуја и Бљесак – да протерају Србе из Црне Горе, уз помоћ НАТО, као из Хрватске и са Косова. Западњаци функционишу по моделима и преседанима, без маште и инвенције – једном успело, увек ће се понављати. Хтели су тај Туђманов нацистички блиц криг и у Донбасу. Отуда толико оружје и војска око њега, скупљена од Бандериних црнокошуљаша и мајдановаца, уз све могуће псе рата са источних и балканских ратишта, из прибалтичких република, Пољске и одасвуд.

Црњански у својим „Сеобама“ сведочи да се половином 18. века велики број Срба преселио из Аустроугарске, која их је употребила за одбрану од Турака и изневерила кад је турска опасност прошла, у Русију, у кијевску Русију, прецизније у Доњецк и Луганск. Уз то, наводи и један интересантан податак да је Марија Терезија творац тезе да су се Срби „превише раширили“ по њеном царству и да их треба „расељавати“. Била би то основа каснијих етничких чишћења и протеривања, као што и многе друге предрасуде о Србима потичу из тзв. бечке школе србофобије.

ТАЈ „ИНЖЕЊЕРИНГ МРЖЊЕ“ према Србима функционисао је, треба отворено рећи и у Титовој Југославији, маскирајући се фразом о братству и јединству. Не само да се србофобија код осталих народа манифестовала и производила непрестаним наглашавањем великосрпског национализма као највеће и мале не једине опасности по заједничку државу, него је мржња фабрикована и унутар једне исте нације: осамдесетих година прошлог века се увелико говорило о „војвођанском народу“, уз непрестану производњу тензија и сукоба на релацији Београд – Нови Сад. Да је то потрајало, војвођански народ би прерастао у војвођанску нацију, што је пресечено тзв. јогурт револуцијом. Није искључено, напротив, да тзв. питање Војводине и војвођанског народа чека у некој бриселској, или бечкој, или берлинској фијоци, да поново буде активирано кад међународни услови то омогуће. Зато се непрестано подгрева „нерешено“ питање војвођанске аутономије које је ових дана стигло дотле да се једна војвођанска странка, уз загриженог аутономаша Чанка, залаже да се уведе право на (националну, какву другу) одредницу: Војвођанин. При томе се превиђа да војвођанска аутономија није била нека апстрактна категорија, него је чак и у самој тој Аустроугарској имала конкретну одредницу: српска.

Елем, шта нам се спрема и хоће ли фршкогорски манастири бити у некој будућности српски или аутономашки, а 1.300 српских верских и културно-историјских споменика на Косову и Метохији, од којих су неки у врху европске и светске баштине, прећи у статус „косовских“, па на крају албанских – то зависи понајвише од нас самих, наше истрајности и, како се сада популарно каже, наших снова, све до исхода НАТО-украјинско-руског рата. А што се Европске уније и нашег пријема тиче, то се није догодило свих ових година и деценија не зато што нисмо испунили неке назови услове, него што Запад није испунио неке своје снове у вези са Србима и Србијом. Може бити да нас никада и не приме и да ти њихови снови остану само пусти снови, а ми, ако тако буде, не морамо да се због тога жалостимо. Можда ћемо тако боље сачувати своје светиње као трагове нашег постојања и слободарског идентитета пред утапањем у неко ново царство србофобије и тоталитаризма.

Препоручујемо

Друштво

0 4

НА ДЕДОВИНИ СЕ НИКОГА НЕ БОЈИМ: Петко Милетић (56), једини српски повратник у селу Опрашке у Метохији, верује у опстанак у родном крају

04. 04. 2022. у 11:00

Друштво

1 2

ДОКАЗА НЕМА, РОБИЈА ОСТАЈЕ: Породица Зорана Ђокића (50) огорчена потврдом његове затворске казне, ни крунски сведок није га препознао

02. 04. 2022. у 08:00

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИЗБОРИ И ДЕМОКРАТИЈА - ДАНАС И ЈУЧЕ: Уместо са Западом, Србија треба да се договори са собом

25. 03. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗЛОСТАВЉАЊА, ПЉАЧКЕ И УБИСТВА НАПРЕДЊАКА: Либерали и радикали, преузимајући власт, кренули су у хајку на претходнике

24. 03. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације