ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АСИМИЛАЦИЈА УЗ КАФАНУ СА БИЛИЈАРОМ: Развој цркве и школства у Новој Сербији и Славјаносербији

ЗА ПРЕСЕЉЕНЕ Србе су на територији Руског царства, на подручју данашње Украјине, формиране две посебне територије, Нова Србија и Славеносрбија. У те области је тада насељено преко 50.000 Срба. Према плану у Новој Сербији је 1752. године утемељено двадесет граничарских рота, односно насеља. Српским хусарским пуком у Новомиргороду командовао је на почетку генерал Јован Хорват.

Мапа Нове Србије са именима насеља који донети из завичаја

Међутим, с обзиром на то да се налазио на челу команде Нове Сербије, на месту команданта пука изменило се неколико угледних српских штаб-официра: мајор Никола Чорба, потпуковник Димитрије Перић, мајор Алекса Јузбаша, капетан Федор Чорба, капетан Алекса Константинов, потпуковник Антон Хорват, мајор Јосиф Цветиновић.

У Новомиргороду су се налазиле и службене установе: канцеларија Хусарског пука, која је касније постала Главна канцеларија Новосербског корпуса, касарне за војнике и куће за официре. Сем тога, под једним кровом су се нашли: кафана са билијардом, четири гостинске собе са кухињом и шест дућана, у којима су живели трговци, који су плаћали годишњу закупнину по 100 рубаља. На градском тргу се налазилo: пијачни центар са 14 дућана под једним кровом, за које је плаћана закупнина 6-12 рубаља годишње.

О становницима ових српских насеобина писао је седамдесетих година 20. века етнолог Мирко Барјактаровић. Тамо је разговарао са потомцима досељених Срба, који су тада већ били Украјинци. На њихово порекло подсећала су презимена Рајковићи, Романовићи, Бабалићи и други. Аутор запажа сличност насеља и кућа са старим завичајем: "Куће су у селу усмерене ка улици својом ужом страном, као и онe код нас у Војводини."

Генерал Јован Хорват

НЕОСПОРНА је чињеница да су Срби, изградњом насеља, војних објеката, саобраћајница, организовањем привреде, трговине, занатства, земљорадње и сточарства поставили темеље за развој ових делова данашње Украјине.

Српски досељеници у Новој Сербији у духовном погледу налазили су се под ингеренцијом Синода Руске православне цркве. Нова Сербија у целини се налазила на подручју где се простирала надлежност кијевског митрополита. Епископи су постављали свештенике за парохије у Новој Сербији. О трошку Руске православне цркве у већим насељима Нове Сербије подигнуто је 17 цркава.

Српски досељеници су тражили од кијевског митрополита да им служе српски свештеници, јер не могу да разумеју руске и украјинске парохе.

Читава Нова Сербија делила се на три протопрезвитрата, чија су се седишта налазила у Новомиргороду, Крилову и Јелисаветграду. Ново-миргородски протопрезвитерат обухватао је западни део Нове Сербије, односно 20 рота Хусарског пука. Криловски протопрезвитерат обухватао је источни део Нове Сербије, односно 20 рота Пандурског пука. Јелисаветградски протопрезвитерат је обухватао 27 рота јужно од Нове Сербије, у Новослободском пуку.

Срби су били задовољни чињеницом да су дошли у словенску и православну земљу, где су живели сродни народи. То се између осталог видело и из писама која су слали у стари завичај.

Прота Петар Булић из Новомиргорода је упутио писмо своме куму, калуђеру Лазару, администратору парохије Српски Семиклуш у Поморишју у којем хвали царицу Јелисавету Петровну, која "помаже православне у целом свету и најмилостивије се за све досељенике брине. Овде је само наше племе и род, нико од неверника, Римљана и Унијата". Позива га да дође у Нову Сербију и на крају наглашава: "Мени је, хвала Богу, у Новој Сербији добро, да ми не може боље бити. Седим код куће без сваког посла, примам 300 рубаља годишње, осим споредних прихода".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Школе су биле на руском језику

ПОЛАЗЕЋИ од чињенице да је за очување српског националног идентитета од пресудног значаја било организовање српске православне цркве, генерал Јован Хорват је у том правцу предузео одређене кораке. Одмах по доласку у Нову Сербију je већ 1753. у Новомиргороду изградио невелику дрвену цркву Рождества Пресвете Богородице, која је постојала до 1825. године. За пароха је одређен Петар Булић. Хорват је одмах предузео кораке да изгради саборну цркву Светог Николе у Новомиргороду. Радовима, који су почели 1754. године, руководио је архитекта Стефан Стабански. После његове смрти, обустављени су радови на изградњи саборне цркве у Новомиргороду.

Решен да истраје до краја у постављању темеља Српске православне цркве у Новој Сербији, генерал Хорват је затражио од Синода Руске православне цркве да се за епископа у Новој Сербији постави епископ далматински Симеон Кончаревић, који је са својим народом у Нову Сербију дошао 1758. године.

У том циљу генерал Хорват је отишао у Петроград и у име новосерпских официра - 17 прапоршчика, 14 поручника, пет капетана, три мајора и једног потпуковника, тражио успостављање српске епархије у Новој Сербији. Образложио је да је главни разлог сеобе Срба у Русију, одбрана своје вере и своје цркве. Сенат је подржао став Синода Руске православне цркве, да у Руском царству могу постојати само епархије Руске православне цркве, па је и ова иницијатива била одбачена. С временом, оно мало свештеника, који су из старог завичаја дошли заједно са српским граничарима, заменили су руски свештеници.

Свети Јован Тоболски

ЈОВАН ХОРВАТ је настојао да народу обезбеди и школство, пресудно за очување националног идентитета. У том контексту било је његово настојање да обезбеди школство на матерњем јсзику. Непосредно по доласку у Новомиргород Хорват је основао српску народну школу, коју су похађала граничарска деца. Наставу је држао ђакон Павле. Међутим, Хорватово залагање није подржавала Војна колегија јер се сматрало да граничарска деца могу успешно да се образују и у школама на руском језику.

Хорват је покушао да обезбеди наставни кадар из Кијевске духовне академије, где су се школовали млади Срби, будући наставници за школе у Хабзбуршкој монархији. Настојања генерала Хорвата у том правцу дала су само делимичне резултате. С једне стране, кандидати нису показивали веће интересовање за Нову Сербију, са образложењем да се школују да би предавали на школама у завичају, а са друге стране, руска власт је била незаинтересована за овај вид ангажовања наставника, јер се сматрало да су деци у Новој Сербији довољни руски учитељи.

Нова Сербија и Славјаносербија као граничарска подручја постојале су нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Сербија и Славјаносербија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству!

Одсечени од сопствене етничке матице, у православној и словенској средини, Срби су се убрзо претопили у Украјинце. Данас припадају историји.

Српски официр и гренадир у Новој Србији

Руском царству Срби су у време постојања граница, а и по њиховом укидању, добро послужили у ратовима који су на разним странама вођени другом половином 18. века.

СВЕЦИ, ПЛЕМИЋИ И ГЕНЕРАЛИ

О СРБИМА који су живели на подручју Нове Сербије, Славјаносербије и Одесе, драгоцене податке оставио је официр у пензији Павле Арсенијевић из Јелисаветграда, у писму упућеном патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су за свој допринс царској Русији добијали бројна одликовања, племићке титуле и генералске чинове. Тако се помињу: Хорвати, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи, Божићи, Владиславићи, Војновићи, Змајевићи, Зорићи, Ивелићи, Текелије...

Срби су оставили дубок траг и у црквеном животу Русије. Ефрем Јанковић Тетовац, из Полога у Јужној Србији, био је руски митрополит Суздаљски и Јурјевски, а Софроније Младеновић, игуман московског Знаменског манастира. Срби ће руској цркви подарити и два свеца Јована Шангајског и Јована Тоболског.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Десет јунака Бородинске битке

СРБИ, који су средином 18. века населили руска, односно украјинска пространства, оставиће дубок траг у својој новој постојбини. О томе најбоље сведоче одликовања и племићке титуле које су добијали. Царским достојанством и генералским чиновима су награђене бројне породице и појединци. Нимало није занемарљив податак да су у чувеној Бородинској бици, где се ломила судбина Европе, од 37 генерала у руској армији десеторица били Срби. Поред њих, у најкрвавијем обрачуну Отаџбинског рата, 7. септембра 1812. године, који је трајао 12 сати, учествовало, по неким изворима, и око 5.000 нижих официра и војника, наших земљака. Био је то почетак слома Наполеона и његових снова да загосподари светом. Ево кратке приче о војсковођама нашег порекла који су стајали раме уз раме са легендарним Михаилом Кутузовим.

Михајло Андрејевић Милорадовић и Ђорђе Арсенијевић Емануел

Михајло Андрејевић Милорадовић

СЛАВУ је стекао управо у бојевима против Наполеона. Почетком Отаџбинског рата организовао је стварање резервних снага и војних залиха у рејону Калуга - Волоколамск - Москва. У Бородинској бици борио се у саставу Прве армије, командујући са три пешачка корпуса на десном крилу. Због испољене храбрости и хладнокрвности Кутузов га је именовао за команданта заштитнице армије која се повлачила. Осигурао је сигурно повлачење војске и народа из Москве. Указом цара Александра I Романова добио је наследну титулу руског грофа.

Ђорђе Арсенијевић Емануел

Рођен је у Вршцу. Војничку каријеру започео у аустријској војсци, али незадовољан понижавајућим односом према Србима одлази у Русију. Тамо је брзо запао за оку другом цару, Павлу I, и постао капетан Царске гарде. За три године је прекоредно догурао до пуковника. У бици код Бородина, штитећи јединице кнеза Багратиона, рањен је у груди. У чувеној Бици народа код Лајпцига, 16-18. октобра 1813. заробио је француског маршала Жака Лористона, а у Паризу му се предала Национална гарда. После је именован за губернатора Кавказа који је успео да припоји Русији.

Јован Степановић Адамовић

Рођен је у Славеносербији. Наполеонов напад дочекао је као искусан ратник. Писани трагови о њему из 1813. године казују да је умро са чизмама на ногама.

Јован Јегоровић Шевић

Потицао је од "српског нижег племства у вечном руском поданству". У војну службу је ступио 1. маја 1770. године. Надирање Наполеонове армије је дочекао као командант Гардијске коњичке бригаде. После Бородинске битке унапређен је у генерал-лајтнанта, а непуна два месеца касније је погинуо под Лајпцигом, где је и сахрањен.

Јован Јегоровић Шевић, Илија Михаиловић Дука и Петар Јовановић Ивелић

Никола Богдановић Богданов

Био је, поуздано се зна, генерал-лајтнант, али података о његовом пореклу и другим догађањима готово да нема. Историчари кажу да је био задужен за добровољачке јединице које су се у народу звале - ополоченци. У рат је ступио као искусан генерал с многим одликовањима.

Никола Ивановић де Прерадовић

Потицао је из редова српског племства. Учествовао је у ратовима са Турцима и Пољацима у време Катарине Велике и у завери против цара Павла I. Наполеонове ратове је дочекао као генерал-мајор и командант коњице. Сахрањен ја на Смоленском гробљу у Петрограду.

Илија Михаиловић Дука

Рођен је у италијанском у граду Анкона. После смрти оца Михајла, као дете је стигао у Русију код мајчиних рођака. Његова Друга коњичка дивизија истакла се у Бородинској бици. Због испољене храбрости приликом освајања Париза унапређен је у генерал-лајтнанта.

Никола Васиљевић Вујић

У чин генерал-лајтнанта унапређен је крајем новембра 1812. након Бородинске битке. После битке под Лајпцигом, 1813. године, демобилисао се пред зидинама Париза.

Бородинска битка (слика Николаја Самокиша)

Аврам Петровић Ратков

Према неким подацима, потомак је свештеника који се у доба царице Катарине Велике доселио у Русију из панонских крајева. У време рата командовао је резервним војним снагама у чину генерал-мајора.

Петар Јовановић Ивелић

Потицао је из старе рисанске грофовске породице. Петар је био један од петорице Ивелића који су постали генерали. У рату 1812. године најпре је командовао Првом, а онда Другом бригадом Седамнаесте пешадијске дивизије. Рањен је у Бородинској бици.

Иначе, војна историја Русије бележи Србе као учеснике у готово свим руским војевањима од почетка 18. века па до Другог светског рата. У тој дуговекој повести било је, разуме се, и знаменитих људи других занимања пореклом из наших крајева који су свој траг дубоко утисли у најпространију земљу на свету.

Захваљујемо Архиву Војводине за помоћ при реализацији "Историјског додатка"

Препоручујемо

Друштво

0 1

НОВИ ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК – “СЕОБЕ КАО СУДБИНА“. У понедељак у "Вечерњим новостима"

13. 03. 2022. у 15:39

Друштво

1 16

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДУБОКА ДРЖАВА НЕГУЈЕ НАЦИСТЕ: Украјина између окупације и ослобођења

10. 03. 2022. у 17:14

Друштво

2 12

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАТНИ ЗЛОЧИНЦИ ПОД КИШОБРАНОМ ВАШИНГТОНА: Сједињене Америчке Државе криле нацистичке сараднике из Украјине

09. 03. 2022. у 17:14

Друштво

4 33

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ПОДИЛАЖЕЊА НАЦИСТИМА: Ко су садашњи украјински бандеровци и неонацисти који су раширили вирус мржње

08. 03. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације