ТЕ 1942. године протерани смо у најзлогласнији концентрациони логор у НДХ - циглану Јасеновац. Тада нисмо знали какво је то место, али смо, као деца, толико ужаса видели и доживели, да смо сваког дана Бога молили да нас убију, да се више не мучимо. Нико више није мислио на живот, само на то када ће нас ослободити патње. Храбриш друге, али увече се молиш да умреш безболно.
Treba dokumentovati ovakvih priča što više, da ostane za podsetnik. Ljudi su već u godinama, treba požuriti.
Коментари (2)