НАЈТЕЖЕ СМО ВЕЋ ПРЕЖИВЕЛИ: Са Србима у Липљану, најважнија "тачка" окупљања им је црквена порта у којој су две светиње

ВИШЕ, некако, и не знамо за страх. Излазимо, купујемо по околним албанским радњама, али се, ипак, најслободније осећамо овде у црквеном дворишту и око њега. Знају Албанци да смо овде најбезбеднији па нас повремено провоцирају. Нарочито лети када поред црквеног дворишта продају зелен иако имају пијацу, или током јесени, дрва. Али ми који смо остали никада нећемо отићи из Липљана. Надам се да смо оно најтеже већ преживели. Мало ко нас посећује, па се, углавном, ослањамо једни на друге, и на светиње и Бога.

Фото Д. Зечевић

Овако нам говори Јовица Мирић (57) из Липљана, док брише мермерне плоче у порти у којој се налазе две српске светиње, Црква светих Флора и Лавра и Храм Ваведења Пресвете Богородице. Додаје и да иако му је кућа свега неколико стотина метара од две богомоље, најсигурније се осећа у близини цркава. Штавише, верује да у свом дому није безбедан као када је код храмова, па кад у њих дође, забринут је, вели, за супругу која углавном борави код куће.

- Сада чува унуче, па је заокупљена њиме. Иначе, тешко нам је свима јер су у Липљану углавном остали старији Срби. И сви смо се некако зачаурили у сопствене проблеме, тако да нам је једино место где можемо да се испричамо, дружимо и изјадамо једни другима овде у цркви - додаје тихо Мирић.

Не скрива да му је жао и тешко што му је син који има 26 година, због посла отишао у Београд. Као и многобројни други Срби којих је у Липљану до 1999. године живело више од 5.000 и још око 2.000 у оближњим местима. Сада их је у граду на Ситници, свега око 350.

Изградња у Липљану после 1999. "цвета" / Фото Д. Зечевић

- Остали смо овде у улици око цркве. То нам је радијус кретања, јер ни град више није као што је био. До рата је у Липљану било неколико зграда, а сада их има више од стотину - прича нам средовечна жена док купује у малој српској продавници прекопута цркве.

Моли нас да је не фотографишемо и да јој не помињемо име. Како каже, она и супруг живе од минималца на име рада у некадашњим предузећима, а двоје деце је отишло за послом. Зато се осећа усамљено и радује се једино њиховим посетама.

- Немамо где, а и не желимо да одемо одавде. А и где бисмо? Овде су ми сахрањени преци и једино се овде осећам као свој на своме - додаје наш претходни саговорник Јовица и кроз осмех прича да у овом градићу на централном Космету има још двојицу имењака и презимењака.

- Овде сам са супругом и најмлађим сином, који похађа први разред у овдашњој Основној школи "Браћа Аксић", док су двојица старијих на школовању у Нишу. Један студира, а други је у средњој школи - прича нам свештеник Драгиша Јеренић, парох липљански.

Објашњава да је Србима по косовском систему локалне самоуправе нанета штета јер је већина српских села припојена општини Грачаница тако да сада у локалној власти у Липљану немају свог представника.

- Сада у граду, у Новом насељу и у још неколико села има око 700 српских душа. Свега, дакле, пет-шест одсто Срба, углавном старијих јер су им деца отишла због сигурности и посла. А, до 1999. је у овом граду, на историјској реци Ситници, живело више од 90 посто Срба, док су остало били Албанци. Сада је ситуација обрнута - каже парох Јеренић. - Ми смо се већ некако привикли. Али, нажалост, ни институције које треба да поштују законе то не чине. Иако сваки службеник у општини у полицији и другим установама мора да познаје и албански и српски језик, најчешће се тога не придржавају и кажу да нас не разумеју.

Свештеник Драгиша Јеренић са супругом и најмлађим сином / Фото Д. Зечевић

Питамо свештеника да ли се осећају безбедно, а он одговара:

- Албанци су схватили да преостали Срби не желе да се иселе, па због тога сада примењују другу тактику, којом где год то могу, откупљују српска имања. Једино у том смислу не "атакују" на наше двориште јер га штити стара црква. Око ње није дозвољена градња и са новоградњом не могу много да нам се приближе, јер је заштићена зона око цркве 50 метара.

НАШ ЖИВОТ НИКАДА НИЈЕ ПРЕСТАО

КАДА говоримо о градњи у Липљану и када говоримо о заштићеној зони око наших светиња, није само да ја браним цркву, већ браним урбани део града. Јер, ако уништимо културу шта смо урадили - пита се свештеник Драгиша Јеренић. Покренули смо и неколико акција око уређења обе светиње, јер упркос свему, наш живот овде никада није престао, без обзира на то колико је Срба остало и под каквим условима живе!

Препоручујемо

Друштво

3 12

НЕЋЕ СЕ АЛБАНСКА ЗАСТАВА ВИЈОРИТИ НА МОЈОЈ ОЧЕВИНИ: Исповест баке Милене Павићевић, неустрашиве Српкиње из Гњилана (ФОТО/ВИДЕО)

23. 02. 2022. у 12:27 >> 12:27

Колумне

0 0

ХЕРОИНЕ ПОВРАТКА: Марија и Драгица својом упорношћу дају охрабрење и наду да ће се више Срба поново наћи у својим домовима на КиМ

14. 02. 2022. у 10:13

Политика

1 9

СРБИ СУ ПОСЛЕДЊИ ГАЛИ У ЕВРОПИ: Арно Гујон описао Французима живот наших сународника на Косову и Метохији (ФОТО)

03. 02. 2022. у 22:35

Колумне

0 0

ЗНАЈУ ЛИ ЧЕГА СЕ МИЛИЦА ПЛАШИ: Хоће ли филм о Мартовском погрому допрети до свести западних гледалаца

28. 01. 2022. у 10:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације