ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛОВЕНСКИ КОМУНИСТИ У РАЉАМА КОМИНТЕРНЕ: Зла коб и магична улога свемогућег штаба светске револуције

МИЛАН ГОРКИЋ је био човек Коминтерне, који је у Москву стигао као деветнаестогодишњак и смишљено укључен је у смену Зиновљева. Горкић је стајао и иза смене Војислава Вујовића са положаја председника Омладинске интернационале. Прошао је кратак пут од миљеника Бухарина, до његовог огорченог противника. Горкића је посебно оштро критиковао Анте Цилига пишући да га је Стаљин поставио за генералног секретара КПЈ зато што је он био веома послушан, оруђе у Стаљиновим рукама. "Горкић је био мандатар", пише Цилига, "који је сва питања решавао по налогу Бухарина."

Моша Пијаде са Титом на робији

Још од 1928. Горкић је најјачи човек у сенци у КПЈ, да би 1932. постао генерални секретар КПЈ. Баш те године спроведена је највећа чистка југословенских комунистичких кадрова. Иначе Горкић, звани Сомер, није дуго живео у Југославији. Његов отац је био Чех из Прикарпатске Русије да би се доселио у Сарајево радећи као чиновник.

Милан ту завршава трговачку школу да би после 1922. отишао у Москву у апарат Коминтерне, где се показао као одличан кадар. Горкић је најтешње сарађивао са Драгишом Васићем и Младеном Жујовићем, београдским адвокатима, који су радили за руске обавештајне службе...

Тих година се односи у КПЈ толико нарушавају да доводе у питање и њен опстанак у Коминтерни. Милан Горкић је у почетку подржавао Броза, и то од његовог доласка у Беч 1934. године. Броз 1936. постаје организациони секретар и Горкићева десна рука. Између њих двојице није било никаквих размимоилажења све до 1937, када су се почели нагло удаљавати и отворено размимоилазити.

Милан Горкић или Јосип Чизински је члан КПЈ од 1919. Члан Обласног комитета КПЈ за Босну и Херцеговину постаје 1923. године.

Већ следеће 1924. се илегално обрео у Совјетском Савезу и за време једанаестогодишњег боравка у Москви нашао се на челу привременог руководства КПЈ и организационог секретара Извршног комитета Омладинске комунистичке интернационале. Говорио је неколико страних језика.

Милан Горкић са породицом

БРОЗ У МЕЂУВРЕМЕНУ 1937. стиже у Париз где се налазило руководство КПЈ, понашајући се као нови лидер, лажно се представљајући да има заштиту Коминтерне. Средином јула 1937. Коминтерна је опозвала Милана Горкића са функције генералног секретара КПЈ, а агенти НКВД га одмах хапсе као троцкисту, шпијуна и издајника. Коминтерна распушта ЦК КПЈ. Долази до великих чистки у врху Партије којима кумује Броз, пребацивши све грехове на "Горкићеву неспособност".

Тако је Горкића, наивност и поверење у Броза, којега дуго није схватао озбиљно, коштала главе. Схватио је тек када је "враг однео шалу", односно када је хитно позван у Москву, ухапшен, а потом убијен 1. новембра 1937.

Хапшење Горкића и чистке строго су се скривале, чак и од функционера ЦК КПЈ у Паризу, где је функционисао паралелни центар КПЈ којег је водио Антун Сребрењак, опуномоћник Коминтерне и проверени обавештајац НКВД. Уз њега су били - Лабуд Кусовац, Иво Марић, Срђан Прица, Влајко Беговић, Родољуб Чолаковић, Стево Крајачић, Прежихов Воранц...

Војислав Вујовић

Сви су радили за НКВД и сви су Броза оптуживали да их је он угурао у ту игру. Истовремено су га теретили да је за свакога од њих писао карактеристике заједно са Горкићем, тврдећи: "Броз ради за Контраобавештајну службу НКВД, главни је смутљивац у Партији и цинкарош ван Москве..."

Али и поред тога Коминтерна ускраћује Брозову кандидатуру за Горкићевог наследника и сукоб се у КПЈ све више распламсава.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Титова плата у Паризу је била 15.000 франака

ЈОСИП БРОЗ, металски радник из Кумровца, 1913. је регрутован и отпремљен на одслужење војног рока у царском пуку у Бечу, у Арсеналу; добровољац у загребачком 25. домобранском пуку, а затим упућен на школовање за дочасника; гимнастичар, соколаш, одличан скијаш; као најбољег мачевалаца у свом пуку шаљу га у мају 1914. у Будимпешту на такмичење мачевалаца Аустроугарске војске, где осваја сребрну медаљу и са 19 година постаје најмлађи водник у пуку.

По избијању Великог рата 1914. Титова јединица 25. домобранског пука генерала Кулмера, коју благосиља загребачки надбискуп др Анте Бауер, креће на фронт противу Срба. Иначе, те 1914. око 350.000 Хрвата је мобилисано. Прво ватрено крштење 25. Титове пуковније одиграло се 15. августа 1914. код Крупња. Интересантно је да су се ту сукобили, са српске стране млади потпоручник Драгољуб Михаиловић у јединици Прекодринског пука, а са аустроугарске стране млади водник Јосип Броз.

Тито у Великом тројству 1922. године

Још приликом аустроугарске мобилизације завладао је хаос и пометња, али и дилема: да ли се окренути Јужном, или, Источном фронту. Броз покушава да се извуче, глумећи глувонемост. Одмах га хапсе стрпавши га у затвор у Петроварадину. Велика аустоугарска војска се концентрише у Срему, чекајући одлуку на коју ће страну окренути. Зато је тек јануара 1915. упућена на Карпате, по цичи зими, у праву катастрофу. Маршал Светозар Боројевић, командант те војске, брзо је смењен због супротстављања таквој наредби.

У ПРОЛЕЋЕ ИСТЕ године Титов пук се са Галиције премешта за Буковину. Броз у једној бици крајем марта 1916. заробљава четири руска војника и на предлог Рудолфа Маршенера, команданта батаљона, добија Сребрну медаљу за храброст. Његова се армија убрзо распала. Словени су се масовно предавали Русима и дезертирали. Међутим, Титов батаљон је комплетно заробљен, пошто га је опколила черкешка коњица. Том приликом Броза један козак из дњепровске групе руских армија пробада копљем кроз леву лопатицу. Тито затим у болници у Свијажску, близу Казања, проводи на лечењу тринаест месеци. По опоравку депортују га на Урал, у градић Кунгар, близу Перма, на рути пута трансибирске железнице, Казан-Новосибирск. Тамо постаје шеф логора. Одатле одлази у Омск, где се жени четрнаестогодишњом Пелагијом Белоусовом, кћерком руског млинара. Затим се превејани Загорац са Пелагијом и новорођеним сином Жарком 1920. враћа у Загреб, запосливши се као механичар.

ЧИМ ЈЕ КРАЉ Александар увео Обзнану, Тито се склања у илегалу у Бјеловар, одакле се сели у Краљевицу, па у Смедеревску Паланку, из које се враћа у Загреб, где долази на челу синдиката металаца. Међутим, власт га хапси и смешта у Огулински затвор, где проводи месец и по затвора.

Две године касније, 1928. са тридесет шест година, Тито постаје секретар Мјесног комитета КП Загреба. Власт га поново хапси због пронађених бомби у згради где је боравио и у чувеном "Бомбашком процесу", осуђују га на пет година робије у Лепоглава. Тамо упознаје, велики број истакнутих комуниста. Пуштен је 1933. и отпремљен у Кумровец. Тада и мења идентитет.

Тито 1914. на Церу

Убрзо је кооптиран у ЦК КПЈ и у Политбиро, који се тада налазио у Бечу. Затим одлази за Москву под образложењем да види Пелагију и Жарка. У Москви обавља ситне чиновничке послове, референта у Балканском секретаријату. Присуствује Седмом конгресу Коминтерне, где упознаје Кардеља. Из Москве се враћа 1938. где се на пропутовању за Југославију задржава пола године у Цариграду на обуци у регионалној шпијунској централи совјетске тајне службе, где добија нови шпијунски надимак ТУЛА ТОРКЈЕВА (уместо дотадашњег ВАЛТЕРА) московске СПЕКТРЕ.

Из Цариграда стиже у Загреб и растура леве интелектуалце. Распушта ЦК КП Хрватске и то због подршке Влатку Мачеку на изборима 1938. године. У Паризу Броз прима плату Генералног секретара КПЈ од 15. 000 франака. У Загребу упознаје Херту Хас, мариборску Немицу са којом 1941. добија другог сина Мишу...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Заслужено поверење тајних служби

ЈОШ У МАРТУ 1935. Броз у Москви успоставља тешње везе и учестале контакте са шефовима моћне совјетске тајне службе, којима пише извештаје и карактеристике, из свог окружења. Шефови НКВД у његов досије тада уписују: "Заслужује наше поверење..."

Након Горкићеве ликвидације руководство КПЈ се једногласно изјаснило да се за новог генералног секретара КПЈ изабере Петко Милетић. Брозу су при том из Коминтерне онемогућавали долазак у Москву, па је тако 1938. месецима узалудно чекао визу, да би тек на интервенцију Јосипа Копинича напокон тамо и стигао.

Иван Марић

Тита су жестоко оптуживали високи комунистички руководиоци из Париза Обрад Кусовац и Иван Марић, између осталог, да је на чело СКОЈ довео Иву Лолу Рибара, чији је отац Иван био један од првих председника Скупштине Краљевине Југославије, уз то масон и монархиста; да је Немица Херта Хас, као курирка ЦК КПЈ, на пропутовању између Загреба и Париза силазила у Минхену и посећивала специјалну полицију и Гестапо и тако одавала важна документа; да подржава Бориса Кидрича, који је полицијски агент и провокатор, уз то син трулог капиталисте...

НА ОСНОВУ ТИХ оптужби и Коминтерна је предложила Петка Милетића за генералног секретара Партије; с друге стране група око Сребрењака била је за Стјепана, сина Ђуре Ђаковића. Озбиљан кандидат био је и Сретен Жујовић, који је био руски обавештајац.

Раде Вујовић

Иван Антонов Сребрењак је водио совјетску обавештајну службу у Загребу и за њега су радили синови Ђуре Ђаковића, Стипе и Јоца. Јоцу Ђаковића хапсе усташе и он у затвору проваљује Сребрењака, па и њега хапсе заједно са Андријом Хебрангом. Тито је 1940. у Загребу упозорио Јосипа Копинича: "Чувај се те барабе (Сребрењака)".

Броз октобра 1939. напокон од Коминтерне добија мандат за састав новог руководства КПЈ, да би тек на Петој конференцији КПЈ 1940. био изабран за Генералног секретара КПЈ.

Зла коб и магична моћ Коминтерне су пратиле југословенске комунистичке прваке као судбина у чију су злокобну мрежу упадали многи искусни и проверени комунисти. Поготову што је Коминтерна била свемогући штаб светске револуције.

Треба знати да је уочи Октобарске револуције широм Русије живело око 200. 000 Југословена. Више од 30.000 било је у Црвеној радничко-сељачкој армији. На ратиштима су имали двадесет одреда. Заступљени су били у командном ланцу Револуције. Као најзначајније признање тога доба, више од стотину њих је одликовано Орденом црвене заставе...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Да ли је Петко Милетић стрељан?!

ПЕТКО МИЛЕТИЋ је рођен у селу Мочила у Горњим Ровцима у Црној Гори. Добивши стипендију црногорске владе 1912. одлази у Печуј да учи столарски занат, где постаје члан КП Француске. Члан КПЈ је од 1918. Од 1920. члан је Месног комитета КПЈ у Даниловграду.

После пропасти Мађарске револуције, у којој је активно учествовао, Милетић се вратио у родну Црну Гору, где се одмах прикључује револуционарном покрету др Вукашина Марковића, Лењиновог друга и пријатеља, који тежи стварању "Совјетске Републике Црне Горе". У Совјетском Савезу 1926-1927. године, студира на Комунистичком универзитету националних мањина Запада. Коминтерна га шаље 1927. у Кину и Монголију, где упознаје Мао Цедунга и Ким ил Сунга. Од 1930 до 1932. је секретар ПК КПЈ за Србију.

Организациони секретар КПЈ постаје после смене Милана Горкића 1937. "Пролетер", партијски лист КПЈ је о њему тада писао: "Петко Милетић је највећи живи борац КПЈ..."

Петко Милетић

Ухапшен је 1932. као љути револуционар и одмах изведен на Суд за заштиту државе у Београду. Иако је страшно мучен, држао се храбро и достојанствено, што је имало снажан одјек међу партијским чланством.

Осуђен је на седам година робије. По доласку казниону у Сремској Митровици, комунистички руководиоци, којих је овај затвор био препун, доносе одлуку августа 1933. да Петка Милетића препоруче за секретара Комитета казнионице КПЈ. И од тад почињу љуте фракцијске борбе и отворени сукоб са присталицама Моше Пијаде.

У ПАРИЗУ СЕ ИВО Марић оштро супротставио извештају Ива Лоле Рибара, да "Петко Милетић у казамату Сремске Митровице ради разбијачки и фракционашки". Тито ово Марићу никада није опростио. Напротив, за време рата Марић је изопштен из Партије, вративши се после робије да ради као водоинсталатер у породичној фирми.

Затим Марића агенти Удбе хапсе као шпијуна Гестапоа, осудивши га на десет година робије. За време Инфорбироа га излажу најстрашнијим мучењима на Светом Гргуру. Уосталом као и већину Коминтерниних кадрова.

После изласка са робије Петко Милетић одлази на Космет, где му се породица из Роваца у међувремену преселила, одакле је на позив Коминтерне, уз помоћ глумице Маргарите Софијанић, која му је преко скопске полиције обезбедила документа, у Москву стигао 25. септембра 1939, где Тита отворено оптужује за троцкизам.

"Ја одлазим у Москву, да се браним од обичног олоша и багре"... говорио је Петко свом пријатељу Лабуду Кусовцу.

А за Петка Милетића, Јосип Броз је писао: "Петко је црногорски комуниста, један прилично вјешт секташ који је успио да на робији разним мудролијама придобије већи дио робијаша на своју страну и то махом све младе људе, чланове КПЈ..."

У званичном Титовом образложењу Милетићевог искључења из КПЈ, марта 1939. пише: "Због покушаја фракција у Партији, због недисциплине и непокоравања одлукама Партије, уношења смутње у партијске редове и неискрености пред ЦК и издајничког држања пред класним непријатељем, због чега је довео у блудњу не само КПЈ него и читаву радничку класу, искључен је из редова КПЈ Петко Милетић..." ("Пролетер", мај 1939).

ШТО СЕ ПЕТКА Милетића тиче, и данас траје велика мистерија: каква је била његова судбина, да ли је стрељан и шта се са њиме стварно догодило? Генерал Светислав-Ћећа Стефановић, совјетски обавештајац, заменик Александра Ранковића, шефа југословенске Удбе и савезни секретар унутрашњих послова Југославије, пред смрт је оставио запис: "Петко Милетић је преживео сибирску голготу и умро је 1971. у Совјетском Савезу..."(Архив Удбе)

Милан Горкић и Николај Бухарин

Нека сазнања иду чак дотле да је Милетић, по Стаљиновом налогу, требало да преузме КПЈ 1948. године. Да то није немогуће, потврђује и списак несталих и ликвидираних југословенских комуниста, који су Совјети послали Југославији после 1956. године, у којем нема Петка Милетића. С друге стране, Божидар Масларић, још један проверени совјетски обавештајац и југословенски револуционар, тврдио је: "У вези Петка све је могуће, али сам готово сигуран да је и Милетић ликвидиран..."

Како би Милетићу сломио врат уз помоћ Моше Пијаде, Милована Ђиласа, Иве Лоле Рибара, Родољуба Чолаковића и Боре Продановића, Петковог адвоката, Броз ће исконструисати најмонструзније оптужбе против најугледнијег и најдоследнијег руководиоца КПЈ. Пресудна и велика историјска битка која ће одредити судбину нове социјалистичке Југославије одиграла се практично у јесен и зиму 1939/1940. године у Москви.

Препоручујемо

Друштво

0 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТОВ СТРАХ ОД СРБИЈАНСКИХ ДИВИЗИЈА: Договор Стаљина и Черчила кључан за исход југословенске револуције

04. 12. 2021. у 17:14

Друштво

0 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ИГРА КАРАТА БРИТАНАЦА И РУСА: План за искрцавање савезника и мартовски преговори 1943. са Немцима

03. 12. 2021. у 17:14

Друштво

2 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПАЛИТИ КУЋЕ КУЛАЦИМА: Идеолошке разлике које су довеле до рата између партизана и четника

02. 12. 2021. у 17:14

Друштво

0 17

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - „ИГРАЊЕ КАРАТА СТАЉИНА И ЧЕРЧИЛА“: Тито тражио од Немаца да признају партизанску државу

30. 11. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације