ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СРПСКИ ХЕГЕМОНИЗАМ ТРАЈНА ХИПОТЕКА: Конституисање федералне јединице и оснивачки конгрес партије

СРБИЈА је била последња југословенска област која је конституисана као федерална јединица. Тај значајни конститутивни чин одиграо се, у више етапа, од новембра 1944. до августа 1945. године. Иницијативу за одржање Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије (АСНОС) дао је, формално, Главни народноослободилачки одбор Србије (у документима из новембра 1941. то тело се назива и "Централни одбор за ослобођену територију").

Тито говори на заседању АВНОЈ-а 1943. године

У питању је био покушај успостављања континуитета са устаничком 1941. годином. Суштински, одлуку о одржању "конгреса за Србију" донео је ЦК КПЈ. Била је то логична последица чињенице да је тежиште борбе пренето у Србију и да, после формирања осталих федералних јединица, треба конституисати федералну Србију. Датум одржања скупштинског заседања неколико пута је, током лета, одлаган.

На крају је Јосип Броз за себе задржао право да одреди време и место заседања. У тренутку сазивања Велике антифашистичке скупштине Војводина, Косово и Метохија и Санџак, нису, формално, били у саставу Србије.

Одлуке Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине (9-12. новембар 1944., Београд) изгласало је 885 делегата изабраних за град Београд и шеснаест округа Србије (крагујевачки, младеновачки, пожаревачки, моравски, ваљевски, шабачки, ужички, чачански, краљевачки, крушевачки, топлички, нишки, лесковачки, врањски, пиротски, тимочки).

О значају скупа сведочи, посредно, чињеница да је на њему делегате поздравио: у име НКОЈ-а председник Јосип Броз Тито, у име Авноја председник Иван Рибар, у име Врховног штаба НОВ и ПОЈ начелник генерал-лајтант Арсо Јовановић, у име ЦК КПЈ Милован Ђилас, у име Словенског народноосвободилнега света Едвард Кардељ, у име ЗАВНО Хрватске Андрија Хебранг, у име црногорског народа Митар Бакић, у име македонског народа Дмитар Влахов, у име војвођанске делегације Јован Веселинов, у име народа Босне и Херцеговине секретар Председништва Авноја Родољуб Чолаковић, у име Срба из Хрватске Раде Прибичевић, у име Главног штаба НОВ и ПОЈ Србије Коча Поповић, у име бугарске делегације Добри Терпешев и генерал Благоје Иванов.

СКУПШТИНСКА говорница била је место са кога је затражен одлучни обрачун са "великосрпским шовинизмом". "Реакционарне великосрпске клике" које теже освајању туђих територија, успостављању своје хегемоније, денационализацији других народа, спутавању њиховог културног развоја и економског просперитета, означене су једним од основних узрочника несреће која је задесила српски народ.

Оне су оптужене да спроводе "угњетавачку политику", подстичу "национални раздор", распирују "шовинистичку мржњу". Беспоштедној критици било је изложено српско грађанство и његове концепције о српском простору који обухвата Македонију, Црну Гору, Босну и Херцеговину.

Насупрот томе афирмисан је став о постојању македонске и црногорске нације и конституисању Македоније и Црне Горе као посебних федералних јединица. Скупштина је констатовала равноправност српског народа са другим југословенским народима посебно, истичући да се на братству и јединству, пре свега Срба и Хрвата, заснива "срећна будућност" демократске федералне Југославије. Истакнуто је да демократска федеративна Југославија настаје "добровољним" и "равноправним" уједињавањем њених народа...

Тито са делегатима на заседању АВНОЈ-а у Јајцу

Одлуке Авноја означене су највећом гаранцијом да ће Срби, као и остали југословенски народи, "бити срећни и задовољни у таквој слободној, истински демократској и братској заједници равноправних народа". Српски народ је означен сведоком и жртвом "свих злочина и зверстава који су чињени у име монархије" и, отуда, речено је "да ће народ Србије јасно дати израз својој сувереној вољи у питању унутрашњег уређења Србије и Југославије..."

Одлучно су одбачена схватања о слабљењу позиција и распарчавању територија на којима српски народ живи.

* * * * * * * * * * * * * * * *

Пропагандни стереотипи

У ПОЗДРАВНОМ говору Јосип Броз је сматрао да будућност има само "срећна слободна Србија у једној слободној федералној демократској Југославији". Благоје Нешковић је настојао да побије пропагандни стереотип да Србија није на страни НОБ и да "тежи очувању ненародне власти"...

Са скупштинске говорнице Милован Ђилас је поручивао да се у "тековине народа Југославије, у њихово ослобођење од немачких империјалиста, у њихово завојевање демократских права, у нову снажну велику Југославију равноправних народа" не сме дирати.

Обраћајући се "Србијанцима" Андрија Хебранг је очекивао да Велика антифашистичка скупштина Србије да хрватском народу "доказ да ће Хрвати у новој ДФЈ бити равноправни и слободни људи". Хебранг је упозоравао делегате српског народа на опрез како се "на политичку позорницу" не би повратили они "који су некада управљали Југославијом и коју су је упропастили".

Родољуб Чолаковић је жигосао "политичке шпекуланте", "малодушнике", "кукавице" који су исказивали забринутост за судбину Срба у Босни и Херцеговини. Он је напомињао да Дрина убудуће "неће бити никаква граница него само међа племенита".

Коча Поповић је светом обавезом Србије и њене војске сматрао скидање "љаге" коју су на српски народ "покушали да баце кољаши, хегемонисти Драже Михаиловића".

Велика антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије својом "Одлуком" од 11. новембра 1944. конституисала је "највише законодавно и извршно народно представничко тело и врховни орган државне власти демократске Србије као федералне државе у саставу Демократске Федеративне Југославије".

У том важном акту државноправног карактера Главни народноослободилачки одбор Србије, проширен и реконструисан у АСНОС, означен је носиоцем "суверенитета народа и државе Србије", а Србија равноправном федералном јединицом Демократске Федеративне Југославије. Тим чином је успостављен и директни континуитет између највишег органа власти устаничке Србије, формираног новембра 1941. и АСНО Србије кога су представљали делегати из ослобођене Србије и чију је снагу демонстрирало преко 250.000 бораца из Србије укључених у јединице НОВ Југославије.

Поп Влада Зечевић и Митра Митровић на путу ка Јајцу / Архива "Новости", "Борбе", Музеј Југославије

ВЕЛИКА антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије изабрала је у прву Антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије 261 посланика. АСНОС је изабрао Председништво у које је ушло 40 чланова (председник др Синиша Станковић, потпредседници - А. Ранковић, Ст. Симић, Р. Грујић, секретари - П. Стамболић, М. Влајковић). "Одлука" је прописивала да АСНОС врши власт на својим редовним и ванредним сазивима, а у времену између два сазива извршну власт остварује преко свог Председништва и преко Народне владе Србије.

Било је предвиђено да до тренутка образовања Народне владе Србије њене послове води Председништво АСНОС-а преко "посебних одсека" за поједине гране државне управе. За поверенике Председништва АСНО Србије су изабрани: повереник грађевина - инж. Михаило Ђуровић (радикал), повереник привреде - др Миливоје Перовић, повереник исхране - Живота Дермановић (члан Народне сељачке странке Д. Јовановића), повереник просвете - Митра Митровић Ђилас, повереник здравља - др Војислав Ђурић, повереник социјалне политике - Светозар Крстић, повереник финансија - Мита Станисављевић, повереник правосуђа - Милован Крџић, повереник унутрашњих послова - Милентије Поповић, повереник пољопривреде - Милан Смиљанић, повереник обнове - Павле Савић, повереник шума - Петар Мундрић.

Представници Војводине и Косова и Метохије нису уведени у Владу Србије. Сложене политичке и војне прилике (војна управа) најдиректније су утицале да у зиму 1944/1945. у тим срединама нису одржане скупштине делегата и донете пуноважне одлуке о присаједињењу федералној Србији.

Тек накнадно, после заседања Покрајинске скупштине Војводине (30-31. јул 1945) и Обласне скупштине Косова и Метохије (10. јул 1945) Влада Србије је била реконструисана и у њен састав су ушли и представници Војводине и Косова и Метохије...

Територијални оквир Србије, у том тренутку, није био коначно дефинисан. АСНОС као и скупштине Јединственог народноослободилачког фронта Србије и Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије заседали су без опуномоћених делегата Војводине, Санџака, Косова и Метохије.

У последњим данима 1944. и првим месецима 1945. представника тих територија није било у органима власти и структурама друштвенополитичких организација које су изграђиване у Србији. Ипак, одлуке од 11. новембра 1944, поред каснијег нужног дограђивања система власти и дефинисања територијалног оквира федералне јединице, одређивале су несумњиви суверенитет и прецизне компетенције власти које је Србија стекла. Све до 1947. и доношења Устава Србије, одлуке Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије биле су уставноправна основа на којој су почивала сва остала, битна, нормативна акта у Србији.

* * * * * * * * * * * * * * * *

Конспиративан оснивачки конгрес

КРИТЕРИЈУМ територијалне организације КПЈ свих ратних година пресудно је утицао на комунистичко виђење и обликовање унутрашњег уређења југословенске државе. Територијална структура КПЈ напросто је пројектована у државну сферу.

Отуда је и конституисање Србије као сложене федералне јединице било најдиректније повезано са формирањем Комунистичке партије Србије. Закључци о одржању оснивачког конгреса КП Србије формално су донети на седници Политбироа ЦК КПЈ октобра 1943. а поново потврђени на Вису јуна 1944.

Ипак, формирање КП Србије је током рата одлагано. Могуће разлоге за то треба тражити у чињеници да вођству КПЈ није било до краја јасно како решавати српско национално питање. Попут инерције на снази су били ставови из августа 1935. према којима српски народ, као владајућа нација, није био национално угњетен.

Словеначка делегација у Јајцу / Архива "Новости", "Борбе", Музеј Југославије

Партијски прагмантизам напросто је налагао да КПЈ сачека са реорганизацијом сопствене организације док се у српском народу не устале представе о оквирима националних ентитета (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија) које је српско грађанство сматрало српским простором. Интернационалистичка схватања и копирање совјетских узора такође су били супротстављени формирању партије на националном моделу какав није постојао у СССР. Обједињавање у једну јединствену партијску организацију до тада самосталних партијских организација Србије, Војводине и Космета, морало је претходити настајању федералне Србије.

Оснивачки конгрес КП Србије одржан је маја 1945. у Београду, у скоро конспиративним условима. Разлози прагматичне природе (нерешен статус Војводине, Косова и Метохије) и пракса прве земље социјализма (на националном принципу није била уређена ни партијска организација Русије у склопу СКП-б), пресудно су утицали на вишемесечно кашњење одржања конгреса српских комуниста.

Јосип Броз је од комуниста затражио "да буду на челу у изградњи истинске федеративне Југославије". Констатујући да у Југославији живи више народа, Тито је сасвим погрешним оценио схватање да сваки од народа "у своме оквиру ствара једну снажну федералну јединицу, Хрватску, Србију, итд. на рачун друге..." и насупрот томе афирмисао "једну државу - Југославију, у којој сваки народ има своја права, и потпуну равноправност".

Суштином југословенског федерализма он је означавао потребу да "из више федералних јединица, створимо једну снажну југословенску националну државу". У складу са тим он се посебно осврнуо на ставове српске емиграције о комадању српског државног простора истичући, са омаловажавањем, да "разни елементи, бивши писари, биљежници, говоре да су Тито и комунисти расцијепили Србију".

Броз је напомињао да је Србија у Југославији и да покрет на чијем се челу налази "не мисли да унутар Југославије стварамо државе које ће ратовати међусобно. Ако је Босна и Херцеговина равноправна, ако има своју федералну јединицу, онда ми нисмо поцјепали Србију, него смо направили срећне Србе у Босни, исто тако као и Хрвате и муслимане.

Ради се само о административној подели. Ја нећу да у Југославији буду границе које ће раздвајати, већ сам стотину пута рекао да хоћу да границе буду оне које ће спајати наше народе". Кључни став његовог излагања био је следећи: "Вољети своју нацију, Хрватску или Србију, не значи негирати опћу нашу земљу - Југославију. Напротив, вољети своју федералну јединицу - значи вољети монолитну Југославију".

У РЕЗОЛУЦИЈИ коју је Конгрес донео посебно је истакнуто да је јачање партијских организација у Србији, Војводини, Косову и Метохији "омогућило стварање Комунистичке партије Србије". Српским комунистима је, као "најважнији задатак", стављено у дужност да раде на "јачању наше нове државе, демократске федеративне Југославије".

У складу са тим требало се борити против "шовинистичких и хегемонистичких тенденција и то углавном великосрпских". Резолуција је констатовала да је "великосрпска реакција у Србији" у највећој мери политички изолована.

Потенцирање одговорности српског народа, српских комуниста и Србије за међунационалне односе у југословенској држави постале су константа у речнику партије. Борба против "великосрпског хегемонизма" и "шовинизма" представљала је основни критеријум на коме се искушавала оданост српских комуниста Партији.

Врховни штаб у Дрвару / Архива "Новости", "Борбе", Музеј Југославије

Тај термин, употребљаван у сваком политичком говору и јавном наступу, временом је постао трајна хипотека и "највећа опасност" којом није само сузбијан страх од српске бројчане предности у Југославији, могуће политичке мајоризације или националне асимилације младих нација, већ и, суштински, спутавана политичка, економска и културна интеграција и еманципација српског народа.

Други правац акције, коју је Резолуција Оснивачког конгреса КП Србије прописивала подразумевао је борбу за остварење националних права и успостављање "братских односа" међу свим националним групама које живе у Србији, Војводини и Косову и Метохији.

Једна од битних политичких одлука захтевала је уклањање несразмере националног састава КП Србије у коме су апсолутно доминирали Срби. У складу са тим препоручен је напор да се у Партију, у већој мери и по посебним, сниженим, критеријумима примају "шиптарске масе".

Сарадња Срба и Шиптара на Косову и Метохији требало је да буде она "спона" која ће чврсто "повезати народе наше земље са народима Албаније". Од партијских структура у Војводини захтевано је да одбаце секташтво и у већој мери отворе врата КП Србије за Хрвате и остале националне мањине.

У питању је била нова национална политика која је, временом, утицала на промену позиција Србије према Косову и Метохији и омогућила подстицање процеса исељавања српског становништва из тих области.

Препоручујемо

Србија

0 2

ЗАШТО СЕ РАСПАЛА СФРЈ: У лесковачком музеју научни скуп о последицама слома Југославије

08. 10. 2021. у 22:48

Друштво

1 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРОГОН ПЕРЈАНИЦА СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ: Како је због борбе за власт елиминисан дух тржишне економије

10. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КАКВА ВРЕМЕНА ТАКВИ И ОБИЧАЈИ: Што се стварно дешавало у Београду непосредно после ослобођења

09. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НЕВИН МЕНАЏЕР ОСУЂЕН НА СМРТ: Јосип Броз оптужио трговце да су преваспитавали комунисте

08. 10. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације