ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ХРАБРОСТ У ПРОМУКЛИМ ВРЕМЕНИМА: Одбрана основних тековина цивилизације из сликарског атељеа
КАО колегијално тело, Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања је искључиво претресао горућа питања и доносио одлуке на својим седницама, које су се одржавале у поткровљу Српске академије наука и уметности, у атељеу тада нашег најпознатијег сликара Миће Поповића.
Био је то изузетно пријатан амбијент са заиста гостољубивим домаћином чије смо велике слике могли да гледамо како поступно настају. Редовно смо се састајали сваког првог петка у месецу, а по потреби и чешће. Седницама је председавао Добрица Ћосић, а у његовом одсуству неко од старијих чланова Одбора. Иако је повремено било и спорова, никада није било неких већих сукоба који би нас довели на ивицу раскола и разилажења.
Томе је највећма доприносио Добрица Ћосић својим великим ауторитетом и утицајним и помиритељским ставом на самим седницама. Ми смо се, такође, држали правила да не треба упорно захтевати оно што више чланова не може да прихвати, а да опет не треба наметати свој став ако сви остали не деле то уверење. У ствари, временом се утврдило правило да не морају баш сви чланови Одбора да долазе редовно на састанке, подносе предлоге и саопштења и учествују у расправи и одлучивању.
Неки, попут Радована Самарџића и Николе Милошевића, ретко су се појављивали на састанцима, али су зато редовно своје угледно име потписивали на сваком од наших саопштења.
КАКО СЕ ГЛАС о Одбору врло брзо раширио по целој земљи, појединци, чија су елементарна људска и грађанска права била угрожена, почели су да нам се обраћају, или су то чинили чланови њихових породица и пријатељи уколико су сами били у затвору. Најчешће су се обраћали на адресу Добрице Ћосића, моју личну или Ивана Јанковића. Поред подробног обавештења обично смо тражили службене списе - оптужницу, судску пресуду, решење судије за прекршаје или неког другог управног органа или јавне установе.
У противном, били смо опрезни и нерадо смо прихватали непоткрепљена обавештења. И тек кад смо били сигурни да имамо непобитне податке, приступали смо расправи о датом случају, састављању и усвајању одговарајућег саопштења.
Овај поступак је обично започињао извештавањем Одбора да смо примили одговарајуће податке и списе о неком случају кршења слободе мисли и изражавања или неке друге сродне уставне слободе или права. После краће претходне расправе, обично смо неком од чланова поверавали да састави нацрт саопштења.
Ту, нажалост, није баш било много избора. Ако су била посреди краћа саопштења са убојитом реториком, али без правничких расуђивања, њих је, по правилу, нарочито на почетку нашег рада, састављао Добрица Ћосић. Уколико је пак била неопходна и подробнија анализа одговарајућих закона и начина на који су били примењени на дати случај, Одбор је најчешће мени стављао у задатак да припремим нацрт саопштења. Захваљујући таквом поверењу, од преко стотину саопштења написао сам осамдесет, што сам утврдио увидом у сачуване рукописе и учесталије понављање истоветних синтагми које су својствене мом начину изражавања.
Један број саопштења саставио је Иван Јанковић, од којих се бар два лако могу препознати по убојитој иронији која му је била својствена, док је током друге половине нашег јавног деловања понеко саопштење написао и Војислав Коштуница.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Критика Броза у време пароле "И после Тита,Тито!"
НАЦРТ саопштења је, међутим, био само почетни корак. После тога се водила расправа у којој су оспораване, допуњаване, па и мењане поједине формулације. Уколико би дошло до неког већег спора, тражило се компромисно решење, које је врло често у магновењу умео да срочи Борислав Михајловић Михиз.
Захваљујући таквом начину рада, сва саопштења су била заједнички подухват. Завршну редакцију усвојеног текста вршили смо Иван Јанковић и ја приликом исписивања писаћом машином. Том приликом је Иван Јанковић много чешће од мене стилски и језички дотеривао текст и налазио одговарајуће чланове закона на које смо се позивали.
Великим саопштењима која су имала карактер програма посвећивали смо знатно већу пажњу. Она су по правилу дуже припремана. Предлог за укидање неоправданих ограничења слободе мишљења и изражавања, предлог за успостављање владавине права, предлог за успостављање политичке демократије и предлог за успостављање стварне равноправности народа Југославије потекли су из мог пера; представку о прогону Срба са Косова и Метохије саставио је Матија Бећковић.
Предлога за слободно и критичко преиспитивање историјске улоге Јосипа Броза Тита, којим је практично крунисан наш петогодишњи рад, написали су , у време када се власт још слепо држала пароле "И после Тита, Тито!", Војислав Коштуница и Коста Чавошки, док је завршну редакцију текста извршио Борислав Михајловић Михиз. Нацрте ових предлога веома смо пажљиво разматрали и по правилу мењали и допуњавали.
ДАНАС можемо с поносом рећи да су ти наши предлози били целовит политички програм, који је већ годинама на речима опште прихваћен, али у пракси само делимично остварен. Једини предлог који није наишао на опште прихватање био је предлог за успостављање стварне равноправности народа Југославије.
Уместо да се она успостави, усаглашеним деловањем моћних страних чинилаца и домаћих сепаратиста Југославија је разбијена. Али је тим предлогом, ако ништа друго, бар указано на опаке националне неједнакости и асиметричности, почев од Трећег АВНОЈ-а до Устава СФРЈ 1974. године.
У хитним случајевима када је одмах требало протестовати против хапшења лица која су користила слободу мисли, изражавања и политичког деловања и захтевати да се пусте на слободу, упућивали смо телеграме надлежним државним и правосудним органима. Њих је лично састављао и упућивао Добрица Ћосић, а у томе му је помагао Иван Јанковић. Када су пак такви појединци у затвору ступали у штрајк глађу, затворским властима и надлежним правосудним органима телеграмом смо упућивали молбу да их одмах пусте на слободу, а саме штрајкаче смо молили да прекину штрајк глађу.
МАЊЕ познат, а ипак значајан део рада Одбора одвијао се у канцеларији једног од најугледнијих београдских адвоката Радета Ђ. Микијеља. Иако му заступање окривљених у политичким суђењима није била најужа специјалност, повремено је преузимао и такве случајеве.
Тако је био бранилац првооптуженог Владимира Мијановића у чувеном процесу против "београдске шесторице" 1984. године. Како је 1985. Иван Јанковић почео да ради у Микијељевој канцеларији, у њој смо обављали завршни део посла. Раде Микијељ нам је ставио на располагање службене просторије, ИБМ-ове писаће машине и ксерокс, што је за њега као адвоката био велики ризик, јер је у свако доба могао очекивати да му упадне полиција ради претреса.
У тој канцеларији смо најпре Иван Јанковић и ја, а потом и Војислав Коштуница исписивали писаћом машином прихваћено саопштење, умножавали и отпремали на пошту. И све нам је то у својој канцеларији омогућавао Раде Микијељ, тај частан, храбар и благородан човек, свесно преузимајући ризик који је из тога проистицао. Отуда је ово прилика да Радету Микијељу још једном најтоплије захвалимо.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Три предлога за уставну реформу
СВА САОПШТЕЊА упућивана су препорученом поштом адресату, односно адресатима, по правилу оног дана када су и датирана. Скоро све представке упућиване су домаћим средствима информисања, и то на адресе ових четрдесет редакција: "Танјуг", "Политика", "Политика експрес", "НИН", "Борба", "Вечерње новости", "Новости 8", "Дуга", "Нове омладинске новине", "Студент", "Комунист", "Књижевне новине", "Књижевна реч", "Вјесник", "Вечерњи лист", "Данас", "Полет", "Старт", "Слободна Далмација", "Дело", "Нова ревија", "Младина", "Проблеми", "Мариборски Тедник", "Магyар Сзо", "Јединство", "Рилиндија", Радио-телевизије: Београд, Загреб, Љубљана, Сарајево, Титоград, Скопље, Нови Сад и Приштина.
Саопштења су по правилу упућивана и дописницима следећих листова и агенција: AFP, ANSA, McGrow - Hill World News, Reuters, UPI, Daily Express, Daily Telegrapx, Тhe Financial Times, Frankfurter Rundschay, Guardian, Het Vrije Volk, Le Mond, The New York Times, Heye Zurcher Zeitung, Тhe Obeserver, La Republica SEF (Sweden ), Suddeutche Zeitung и The Times.
Неколико првих представки упућено је и на адресе више од пет стотина грађана из целе Југославије, углавном оних који су раније потписивали петиције властима, заузимајући се за ослобођење појединих политичких осуђеника, укидање члана 133 Кривичног закона СФРЈ, укидање смртне казне и слично.
ВРЕДНА помена је, ма колико скромна, и издавачка делатност нашег одбора. Крајем 1986. године решили смо да као посебну књижицу објавимо све своје документе из прве две године рада. Сакупили смо тридесет представки, писама и телеграма, а Добрица Ћосић је децембра 1986. године написао предговор.
Сећам се да је Ивану Јанковићу и мени стављено у задатак да пронађемо штампарију, што смо морали чинити у највећој тајности. Читавог дана смо ишли по Београду а да штампара нисмо могли наћи, не због тога што их није било него зато што нису смели да ризикују. Напослетку смо нашли једног штампара који је наше документе штампао као факсимил сито штампом, под условом да се назив његове фирме не појављује на импресуму, тако да је испало да смо ми као Одбор и издавачи и штампари.
И чим смо добили петсто примерака уговореног тиража одмах смо кренули по кућама чланова Одбора и сваком остављали по десет примерака, пошто је постојала могућност да нам полиција заплени цео тираж.
Године 1988. објавили смо и другу књижицу која је садржавала наша три предлога за уставну реформу: за успостављање владавине права, успостављање политичке демократије у СФРЈ и успостављање стварне равноправности народа Југославије. Овога пута већ је било лакше: штампар се није крио и користио је прави штампарски слог.
На самом крају овог одељка ваља нешто рећи и о финансирању рада Одбора. То смо чинили искључиво својим средствима тако што смо на састанцима давали новчане прилоге. Сада могу рећи да су највеће прилоге давали Добрица Ћосић и Мића Поповић. Иван Јанковић је био одговоран за прикупљена средства и редовно је подносио извештај о утрошеном новцу.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Спајање старине и савремености
ПРИЛИКОМ свог оснивања Одбор је имао 19 чланова. Нажалост, име академика Димитрија Богдановића последњи пут је потписано на нашој представци од 6. јуна 1986. године. Дана 14. јуна 1986. године он је умро, па је Добрица Ћосић за нашу књижицу, у којој смо објавили документе и саопштења од 1984. до 1986. године, написао следећи некролог:
"Четрнаестог јуна 1986. године Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања остао је без свог драгоценог члана, професора и академика Димитрија Богдановића.
У ово раздешено време спојио је веру и културу, дар и знање, старину и савременост.
Димитрије Богдановић није стигао да доврши своје замашно дело, али је успео да доврши себе и постане једна од најцеловитијих личности културе нашег доба.
Његова истраживања основа нашег духовног и историјског бића приближила су га разумевању наше националне судбине.
Искуство му није сметало да буде храбар, зрелост да буде радознао, искушења да буде честит, као што га ни струка није отуђила од живе муке света и времена у коме је живео.
Читав живот и дело Димитрија Богдановића би се могли подвести под смисао имена и садржај рада нашег Одбора."
ПОЧЕТКОМ 1987. године једногласном одлуком примили смо за чланове Одбора проф. др Загорку Голубовић и др Војислава Коштуницу, који се одмах укључио у неформални секретаријат који је са Добрицом Ћосићем припремао састанке, састављао нацрте саопштења, умножавао их и отпремао на пошту. Њихова имена су први пут потписана на саопштењу од 11. фебруара 1987. године.
Септембра 1988. године проф. др Весна Пешић је такође једногласном одлуком примљена у чланство Одбора и њено име се појављује на представкама од 7. септембра 1988. године. Коначно, јуна 1989. године радо смо примили у чланство одбора Ен рика Јосифа и његово име се први пут појављује на саопштењу од 16. јуна 1989. године.
Једини који је дао оставку на чланство у Одбору био је Никола Милошевић. То је учинио писмом од 28. маја 1988. године које је упутио Одбору преко Борислава Михајловића Михиза. У њему наводи да је 21. јануара 1988. године главни уредник "Политике" Живорад Миновић пружио прилику Миодрагу Булатовићу да њега и Александра Илића нападне као национално неподобне српске интелектуалце. Једино је одговор Николе Милошевића био објављен у "Политици", али му после поновљеног Булатовићевог напада на страницама истог листа прилика за још једну реплику није пружена.
ЗА НИКОЛУ Милошевића је то био довољан повод да замери Одбору што се није јавно оградио од овог грубог кршења слободе мишљења и изражавања и потом поднесе оставку на чланство у њему.
Одбор му је одговорио писмом које ми је у перо издиктирао Борислав Михајловић Михиз, а ја га потписао. У њему смо Николу Милошевића подсетили да смо својевремено одлучили да себе нећемо бранити, сем у изузетно тешким ситуацијама, а да скоро нема ниједног члана Одбора који није у више махова био изложен дискриминацији и ускраћивању права на јавну реплику.
Никола Милошевић нам је одмах узвратио указивањем да Живорад Миновић није само њему ускратио право на реплику, него и Тарасу Кермаунеру и Александру Илићу, а да њих Одбор није узео у заштиту. Могли смо наравно додати првобитном објашњењу да Одбор није био основан да би протестовао против сваког, па и мањег нарушавања слободе мисли и изражавања, као што је ускраћивање права на одговор у штампи, а нарочито на другу реплику, него ради узимања у заштиту само оних појединаца који због израженог мишљења губе стечено звање, посао, текуће приходе, слободу, па и здравље. Али смо закључили да изврсног и часног, али и преосетљивог Николу Милошевића на то не треба више подсећати.
ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: "НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију" (ВИДЕО)
МИЛИЈАРДЕР Илон Маск, власник Тесле, "Спејс Икса", друштвене платформе Икс, поделио је на свом профилу говор у којем Џефри Сакс прича о нелегалном бомбардовању Србије од стране НАТО-а.
12. 11. 2024. у 15:47
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
НАЈВЕЋИ ЈАТАК "ЗЕМУНАЦА" Она је била последња линије одбране клана - у кући крила килограме кокаина, а онда им пресудила
ПОСЛЕ убиства Ђинђића, она се представљала као Зорица Весић и купила је салаш у месту Путинци, где се једно време скривао врх земунског клана.
13. 11. 2024. у 10:23
Коментари (0)