ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРОГОН И ОДМАЗДА НЕИСТОМИШЉЕНИКА: Хапшења, губитак посла, одузимање пасоша због критичких речи

ДАНАШЊЕМ, поготово млађем читаоцу биће заиста необично када, читајући ово штиво, сазна да су пре само 37 година грађани тадашње заједничке југословенске државе кажњавани лишавањем слободе, губитком посла, одузимањем држављанства или ускраћивањем путне исправе због објављене књиге или написа у новинама, критичке речи на јавном скупу, приватних разговора у стану, певања наводно националистичких песама, држања у кући и читања проказаних књига, летака и часописа, окупљања зарад разговора о актуелним политичким питањима и држања у кући слика наводних непријатеља народа и државе.

Војислав Шешељ / Архива Новости и Борбе

Како се данас и најогавније лажи могу објавити у новинама а да нико због тога не одговара за клевету или бар увреду, пошто се слобода говора изопачила у неодговорну разузданост, млађима међу нама није лако објаснити због чега се пре скоро четири деценије кривично гонила и кажњавала свака смелија, написана или изговорена мисао.

Деликт мишљења је била одредница ауторитарног и тоталитарног режима који не подноси никакву критичку, а камоли осуђујућу реч на рачун својих властодржаца и природе поретка који су они успоставили.

Уз то се у тоталитаризму прогони и кажњава свако оспоравање владајуће идеологије на којој он почива. Под Јосипом Брозом Титом, и још осам-девет година после његове смрти, кључни правни основ за такав прогон био је члан 133 став 1 Кривичног закона СФРЈ, који је подробно приказан и протумачен у "Предлогу за укидање неоправданих ограничења слободе мишљења и изражавања" од 15. марта 1985. године. Посреди је кривично дело непријатељске пропаганде због којег је кривично гоњен, осуђен и утамничен највећи број лица које је овај Одбор узимао у заштиту.

ПОСЕБНУ пажњу најпре заслужује чињеница да је ова кажњива пропаганда квалификована као непријатељска. У свом ужем, изворном смислу овај атрибут пре свега означава спољашњег непријатеља и страног завојевача.

У том смислу говори се о непријатељској држави и непријатељској војсци, то јест о непријатељу са којим је дата држава у стању рата. Уколико је, пак, у питању одређени појединац као припадник таквих непријатељских снага, он се у борби може легитимно и убити. Такође се назива непријатељем и онај грађанин који пређе на страну спољашњег непријатеља, па се са оружјем у руци или на неки други начин бори у редовима непријатељске војске против властите земље.

У поменутом кривичном делу атрибут непријатељска не користи се за означавање спољашњег него унутрашњег непријатеља, под којим се подразумевају политички неистомишљеници, супарници и противници у оквиру исте политичке заједнице.

ПРИ ТОМ није посреди само пуко терминолошко поистовећивање већ и настојање да се према унутрашњим противницима примењују исте мере одмазде које су примерене спољашњем непријатељу. А то су прогонство, утамничење и смрт.

За непријатељску пропаганду, Титов законодавац је предвидео казну затвора од једне до десет година. На првостепеном суђењу, пред Окружним судом у Сарајеву јула 1984. године, Војислав Шешељ је за слично дело ("контрареволуционарно угрожавање друштвеног уређења" - члан 114 Кривичног законика) осуђен на осам година затвора.

Највећа опасност која је претила свим неистомишљеницима режима била је потпуна неодређеност овог и сличних кривичних дела чије је законско одређење садржавало широке, безобалне појмове. Захваљујући томе, свако на кога су ондашњи властодршци немило гледали могао је бити подведен под ова кривична дела.

Предмет првостепене осуде Војислава Шешеља био је један необјављени стручни рад (одговори на анкету двојице новинара и уредника "Комуниста" на тему "Шта да се ради?") и неколико приватних разговора у четири ока. Иако је за сваки од ових разговора Шешељев једини саговорник истовремено био и једини сведок, Суд није поклонио веру Шешељевом исказу о сваком разговору понаособ, него исказу тог јединог сведока. И то упркос стародревном правилу testis unus testis nulus (један сведок није сведок).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Брука Врховног суда Србије

ПОТРЕСНИЈИ је још случај Риста Радовића, из села Доња Бијења крај Невесиња, који је живео у Бечу као гастарбајтер. Он је 3. септембра 1985. године осуђен у Мостару на три и по године затвора због кривичног дела учествовања у непријатељској делатности (члан 131 Кривичног закона СФРЈ), да би му 28. јануара 1986. године Врховни суд Босне и Херцеговине повисио казну на четири године и шест месеци.

Његова кривица била је у томе што је од "припадника екстремне четничке емиграције" у Бечу "прихватио да учествује у непријатељској делатности против СФРЈ", а посебно "да пропагира идеје српског национализма и четништва и да растура четничку штампу и други пропагандни материјал". Тај свој наводни задатак Ристо је извршавао тако што је: 1) у свом стану у Бечу "организовао сијело" на коме су окупљени, пријатељи и рођаци (а потоњи саоптуженици и сведоци), певали песме "непријатељског садржаја" и своје певање снимали на касету и 2) донео у село Миљевац три (различита) броја емигрантских новина и један "летак".

Добрица Ћосић и Матија Бећковић / Архива Новости и Борбе

Најзад, а то је у пресуди на првом месту, непријатељску делатност према Југославији је вршио и тако што је у свом стану у Бечу "на видном месту држао слику краља Петра и Драже Михаиловића" и "више примерака четничких новина". "Слика" се у ствари састојала од две фотографије репродуковане у "једној књизи", чији наслов никада није утврђен, која се налазила поред кревета на ноћном сточићу, расклопљена и наслоњена на зид.

ПРАВНИЧКИ најзанимљивија осуда за непријатељску пропаганду изречена је Миодрагу Милићу у већ поменутом суђењу "београдској шесторици" 1984-1985. године.

"Опште је прихваћено" - веле ове судије - "да мишљење, идеје и опредељења као унутрашњи психички процеси (подвукао К. Ч.) не могу бити радња кривичног дела. Насупрот томе, речи могу бити и радња кривичног дела. Кривична дела која се чине на тај начин познају сва кривична законодавства, пре свега какав (треба: "такав" - напомена К. Ч.) карактер има већина кривичних дела повреде части и угледа, као и друга бројна дела сврстана у другој глави кривичног закона, а већина законодавства инкриминише и непријатељску пропаганду као кривично дело које се може чинити и речима."

Из овог не само смушеног него и приглупог расуђивања судија Врховног суда Србије први пут сазнајемо да су слобода мисли и слобода изражавања мисли, то јест јавне речи, строго раздвојене. Уколико слобода мисли не би подразумевала и слободу јавног изражавања мисли, онда би се она сводила само на унутрашње промишљање у осами или, још одређеније, на својеврсну физиологију оних делова мозга који нам омогућавају памћење и расуђивање.

У том случају чак би било сувишно да се јемчи било каква слобода мишљења, пошто власт, чак и кад би хтела, још увек није у стању да докучи и контролише унутрашње психолошке процесе, то јест физиологију мозга, баш као што није кадра да контролише физиологију тироидне жлезде или хипофизе.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Друштво

1 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ФИЈАСКО ПАРТИЈЕ И СЛУЖБЕ БЕЗБЕДНОСТИ: Суђење "шесторици" - последњи покушај власти да се обрачуна са опозицијом

22. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БАЛАДЕ О ЋЕСАРОВОЈ ГЛАВИ: Политички судски процеси после смрти маршала Јосипа Броза Тита

21. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - МОНТИРАНА СУЂЕЊА КРИТИЧАРИМА РЕЖИМА: Партија и држава наплаћују дуг за студентску побуну 1968. године

20. 10. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДНИЦЕ ПОСТАЈУ ШКОЛЕ ДЕМОКРАТИЈЕ: Београд је био центар критичке мисли и својеврсна “оаза дисидентства"

19. 10. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације