ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РУСКО "ЊЕТ" БЕРЛИНУ И БЕЧУ: На седници владе којом је председавао цар, одлучено да се брани независност Србије

НА СЕДНИЦИ руске владе, која је одржана 24. јула после подне 15 часова по руском времену, дакле након уручивања текста ултиматума, Сазонов је рекао да Србија још није затражила помоћ и да ће вероватно то учинити, те зато влада треба да има спреман одговор.

Цар Николај II

На његов предлог тог дана донето је више закључака. Никола Поповић наводи два:

"1) с другим државама затражити продужење рока за одговор, како би се омогучило владама великих држава да изуче документе о Сарајевском атентату;

2) упутити српској влади у случају да Србија не може властитим снагама да се заштити од евентуалног оружаног напада Аустроугарске, да се не супротставља, већ да изјави да се Србија покорава сили предајући своју судбину одлуци великих сила."

Још пре седнице владе 24. јула после подне, у министарство иностраних послова стигла су мишљења двојице руских дипломата доајена, Бекендорфа и Некљудова. Посебно је важно указати на процену Некљудова који није имао добро мишљење о способностима Сазонова нити веру у руску армију:

"Русија не сме и по трећи пут да капитулира пред аустријско-немачким ултиматумом у последњих пет година, нити да се одрекне свог утицаја на Балкану за чије стварање су претходне генерације учиниле многе жртве. Ако Русија сада поклекне пред претњама Централних сила јавно мњење никад то неће разумети и опростити царској влади." На дневном реду за Русију су заиста била витална питања њене безбедности, баланса снага, и одржавање поверења њених клијената и савезника.

ОВАЈ РАСЦЕП између жеље за миром и нужде, одразио се на држање министара у току седнице 24. јула као и на закључке који су формулисани, а после седнице прво пренесени француском амбасадору, а потом посланику Србије Спалајковићу. Попуштање Немачкој, сматрао је Сазонов само би даље отварало њене апетите. Уништење српске независности уништило би сваки руски престиж и позицију на Балкану. Доајен у влади Кривошеин, министар пољопривреде, сажео је дилему у две реченице:

"Нико у Русији не жели рат", али, иако би рат представљао велику опасност "чврсто држање, као и претходних година, можда је најбољи начин да га се избегне." Председник владе Иван Горемикин сажео је на крају расправу исказом: "Да Русија мора подржати Србију, али треба да утиче на Београд да покаже помирљивост и испуни све захтеве аустроугарске владе до крајњих граница, и који не угрожавају сувереност српске државе."

Према извештају који је француски посланик у Петрограду послао Паризу после седнице владе, Сазонов га је упутио да ће настојати да аустроугарска влада продужи рок за одговор на ултиматум како би силе имале времена да проуче документе. Сазонов је замолио немачког амбасадора да пренесе својој влади да је ситуација опасна; он сваки пут одбија да учини било какву алузију какве ће мере Русија без сумње да предузме ако буде угрожена независност Србије или њен територијални интегритет. Држање немачког посланика Сазонов је оценио неповољно. Сутра ће се одржати седница Министарског савета под председавањем цара. Његов предлог ће бити да треба избећи све што убрзава кризу. Требамо, пустити бечки кабинет да се потпуно ували у своју грешку.

Цар Николај II са својим штабом

САЗОНОВ је такође држао да уколико аустроугарска влада крене у акцију, Србија треба да дозволи да без борбе буде заузета и тако изложи злоћу Аустрије цивилизолеграму (Пов. бр. 57), да ће се приступити енергичним мерама, "па и мобилизацији".

Нама се чини да се ради о копији коју је неко антидатирао на 24. јул како би изгледало да је српска влада имала руску подршку чак и пре него је Петроград сазнао за текст ултиматума. Да нешто није у реду посумњао је и историчар ревизиониста Кристофер Кларк. Међутим, он га без правог образложења датира на 25. јул са истим временом како је било наведено. Ако се погледа његов садржај, онда он само може да одговара времену после седнице руске владе од 25. јула, дакле ако је тачно време када је писан (шифрован), па и његов број (57), то су ситни сати у ноћи 25/26. јула. На овај детаљ је већ раније упозорио историчар Корнвол. Он сматра да је грешку починио Владимир Дедијер када је припремао зборник српске дипломатске грађе. Наше је мишљење, према анализи садржаја и историјског контекста да је стигао после рока за предају ултиматума.

* * * * * * * * * * * * * * * * *

Цар наређује мобилизацију

ПОСЕБНУ пажњу побуђује и следећи Спалајковићев телеграм из Петрограда, обележен бројем 58. Његова садржина коментарише седницу владе од 25 јула која је "још у току", односно нека можда прелиминарна сазнања или неформалне најаве за случај да после српског одговора аустроугарски посланик напусти Београд.:

"Овде наредили све припреме за мобилизацију, која ће се објавити одмах, ако би а[устро]угарски посланик напустио Београд. Сада је министарска седница под председништвом царевим у Красном Селу. Но 58. Спалајковић"

Овај телеграм као и телеграми (Пов.бр.60, 61 и 63) писани су или приспели после истека рока за предају одговора на ултиматум.

Поново треба скренути пажњу да су тих дана телеграми из Београда и за Београд били преко територија Аустроугарске, успоравани па и кварени.

Штрандман је 25. јула после подне срео у граду министра Љубомира Јовановића, на путу за седницу владе. Искористио је прилику, каже, и "скренуо сам му пажњу на сву неприпремљеност Русије за рат и, услед тога, на неопходност уступања свега оног што се могло достојно и часно уступити".

ПО ПОВРАТКУ у посланство Штрандман дешифрује телеграм који је стигао из Петрограда. "Испред текста је стајао договорени знак да се мојој дискрецији препушта извршавање налога који се у њему налазио". Садржај телеграма гласио је:

"Уколико је положај Србије стварно тако беспомоћан да нема сумње у исход њене оружане борбе са Аустроугарском, можда би било боље да Срби у случају аустријског напада уопште не покушавају да се бране, него нека се повлаче, омогућавајући непријатељу да заузме земљу без борбе, па да се онда обрате свечаним апелом великим силама. У њему би Срби, пошто би подвукли свој тежак положај после рата током кога су својом умешношћу заслужили захвалност Европе, могли да се позову на то да нису у могућности да издрже неравноправну борбу и да моле помоћ великих сила на основу њиховог осећања праведности."

Руски морнарички одред на Ади циганлији

Ово би одговарало закључцима руске владе са седнице одржане 24. јула после подне и ставовима које је Сазонов мислио да изложи на седници владе 25. јула пред царем. Штрандман, по властитом казивању, није пренео овај савет јер је сматрао да тренутак није прикладан.

Према руским изворима, на седници којом је председавао цар, одлучено је: "Русија ће бранити независност Србије; велике силе треба да траже од Аустрије продужење рока како би могле сагледати прикупљене чињенице које су увршћене у ултиматум; ако Србија сматра отпор безнадежним, онда треба да своју судбину повери великим силама; ако би будуће околности налагале, онда ће бити наређена мобилизација четири војна округа према Аустроугарској (Кијев, Одеса, Москва и Казан); у међувремену министар војни ће се постарати да војне припреме за мобилизацију буду готове у смислу снабдевања војске, планова и опреме; како би се олакшала проведба последње мере цар ће то омогућити својом одлуком о ратној опасности и припремним мерама које ступају на снагу 26. јула."

ПРЕДВЕЧЕ 25. јула, када су се прилике већ потпуно измениле на горе, Штрандман бележи да је добио телеграм новинске агенције са саопштењем руске владе, које је издато истог дана после седнице владе: "Влада је веома забринута због насталих догађаја и аустроугарског ултиматума Србији. Влада веома пажљиво прати развој српско-аустроугарског сукоба, према коме Русија не може да остане равнодушна."

Поводом седнице руске владе тог дана (25. јула) француски посланик у Петрограду јавио је телеграмом у 18.22 сата да је на седници владе у начелу одлучено да се изврши мобилизација 13 корпуса, који ће евентуално бити одређени за операције против Аустрије. Мобилизација се неће изводити и оглашавати, већ једино ако аустроугарска влада намерава подвргнути Србију снагом оружја. Тајне припреме за мобилизацију ће почети више-мање одмах (данас), тако ако мобилизација буде наређена, тринаест корпуса ће се одмах упутити на границу у Галицији, али неће на крају предузимати офанзиву како не би дали Немачкој претекст и да не дозволе casus foederis.

* * * * * * * * * * * * * * * * *

Пашићева суза олакшања

ПОГЛЕДАЈМО када је руски цар видео телеграм краљевића Александра и када је у Србију стигао одговор, како би се отклониле недоумице око његовог утицаја на држање Србије. Цар ће тај телеграм, вероватно успораван као и сви шифровани који су ишли из Београда, видео два дана после његовог слања, тачно 26. јула. Дакле, у тренутку када су већ били прекинути односи Монархије и Србије. На његовој маргини оставио је коментар:

"Врло скроман и поштовања достојан телеграм. Шта да му одговорим?" (Петерхоф, 26 (13) јула 1914. године). Када је његов одговор 28 (15) јула стигао у Ниш, Аустроугарска је већ објавила рат Србији. Штрандман, који га је одмах уручио, констатује да је телеграм путовао дуже од једног дана. У њему је стајало:

"... Садашње стање ствари привлачи моју најозбиљнију пажњу и моја Влада улаже све напоре како би се садашње потешкоће уклониле. Не сумњам у то да ће се Ваше Височанство и Краљевска Влада прожети жељом да се тај задатак олакша и да неће пренебрећи ништа што би довело до решења које би, уз очување достојанства Србије, омогућило да се спрече ужаси новог рата. Док год постоји и најмања нада у избегавање крвопролића, сви наши напори морају бити управљени ка том циљу. Ако, пак, упркос нашим најискренијим жељама у томе не успемо, Ваше Височанство може бити убеђено у то да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије."

Никола Пашић

ОВАЈ ТЕЛЕГРАМ, који је из Ниша телефонски издиктиран регенту Александру у Крагујевац, а предат Николи Пашићу лично, дефинитивно није имао утицај на држање српске владе у време писања одговора на ултиматум. Међутим, у ситуацији када је Србији већ био објављен рат, као морална подршка имао је велики значај. Пашић, веома суздржан и контролисан политичар, који није никада или је ретко показивао емоције, према забелешкама Штрандмана, после читања текста пустио је сузе олакшања.

Спалајковићеви телеграми које смо претходно поменули, нису могли утицати на њене одлуке у вези са одговором на ултиматум. Били су у питању сати. Аустроугарска је учинила све да рок буде што краћи и маневарски простор сила које би посредовале за мир сужен. Додајмо, сужене су биле и могућности српској влади да у тако кратком року изврши политичке и дипломатске припреме те избегне конфликт.

Спекулација једног броја историчара о "ненаданој промени" у ставу српске владе да заузме тврђи став према ултиматуму после телеграма Спалајковића из Петрограда, у послеподневним сатима 25 јула, - промашај, сведочи много чињеница. Испуштају податак да је одговор српске владе био састављен око 11 сати пре подне 25. јула и предат секретару министарства Славку Грујићу на превођење.

Грујић је био тај који је у основним цртама информисао британског представника Кракентропа о карактеру одговора, а овај у 12.30 послао свом министру телеграм из чега се види да није било каснијих измена става српске владе. Иста инструкција била је одмах послата и српским посланицима на страни. Превођење и прекуцавање потрајало је скоро до пет сати после подне.

ОВА РАЗЈАШЊЕЊА била су неопходна како би се лакше уочило да поједини аутори чине не само формалне грешке у навођењу докумената већ и садржајне, у напору да по сваку цену докажу како је руски став утицао да српска влада не изађе у сусрет свим аустроугарским захтевима и тако избегне рат.

У часопису ""Берлинер Монатсхефте"" (1936) који се бавио негирањем немачке одговорности за рат, излагала се теза да су упутства примљена у току 25. јула из Петрограда била судбоносна, а нарочито извештај да ће Русија оружјем помоћи Србију. То је наводно утицало на одлуку српске владе да тога дана на седници око 15 часова одлучи да се захтеви Аустроугарске не приме у потпуности. Ову тврдњу данас обнавља сада светски познат историчар Кристофер Кларк.

Регент Александар Карађорђевић

Често се заобилази чињеница да је Русија у више наврата дала до знања како према нарушавању равнотеже на Балкану не би могла бити равнодушна. Дипломатским речником речено је - не чините то.

Активирање другог нивоа, делимична мобилизација, који је требало још јаче да поручи - ми смо озбиљни, не идите у рат, дајте да ствар решимо договором, глатко је одбијен. Па и када је Аустроугарска огласила рат Србији, а армије већ прикупљане под заставе, покушани су последњи напори. Аустроугарска је из свог угла сматрала да рат мора повести као услов опстанка, а Немачка, која се бојала да њена савезница у последњи моменат не откаже, рушила је свесно све мировне алтернативе.

Да ли је и на руској страни, у влади, помињано да је ултиматум Србији директно уперен и против Русије - јесте, с правом. Да ли је помињано да је "част Русије, њено достојанство, њена историјска мисија у питању, те ако жели да задржи свој ранг у Европи, треба да подржи Србију, па чак, ако треба и оружјем" - јесте. Централне силе су биле убеђене, како је већ речено, да су у том тренутку војно супериорније од Русије и Француске, док Србију нису ни рачунале.

Препоручујемо

Политика

0 1

ПОТРЕСНА ПОРУКА СРПСКОГ МИНИСТРА: Неко твој ти је запалио свећу - Бог да ти душу прости (ФОТО)

15. 07. 2021. у 18:43

Србија

0 0

КРУШЕВАЦ ОБЕЛЕЖАВА ДАН СТРАДАЊА РОДОЉУБА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ: Жртве злочина из 1916. године нису заборављене (ФОТО)

14. 07. 2021. у 14:24

Друштво

1 3

ОБНАВЉАЈУ ДОМ ОКА СОКОЛОВОГ: У Калетинцу код Гаџиног Хана ниче кућа Драгутина Матића, чувеног извиђача

09. 07. 2021. у 12:00

Култура

1 9

ВОДИЧ ДО ХУМКИ СРПСКИХ РАТНИКА: Вишегодишње истраживање Љиљане Танасијевић преточено у књигу "Чувари историје, од Кајмакчалана до Битоља"

16. 06. 2021. у 10:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације