НЕ ПОСТОЈИ САМО ЈЕДНА ИСТИНА: Пророчке речи ликова из дела Добрице Ћосића

ВЛАДО Стругар у књизи Југославија у књигама историографским сачинио је прецизне, добро заокружене портрете историчара и јавних радника свог времена - од Јована Марјановића, Михаила Лалића и Љубомира Тадића, преко Бранка Петрановића, Веселина Ђуретића и Јелене Гускове, до Чедомира Попова, Драгутина Вукотића и Радивоја Паповића.

Фото: Из књиге "Писма са двоструким дном" В. Вулетић

О ширини његових опсервација, на свој начин говори и фрагмент изречен на промоцији књиге Неђа Даниловића Снага морала, представљене 1. јуна 2003. у дворани (тадашњег) Централног дома Војске Југославије:

"Нека наша Отаџбина, колико игде може, отклања северноатлантске рушевине; али једну, средишњу, на благу престоничком и према прозивци државну, нека остави непоправљеном, само најпростијом оградом уоквиреном; дакле, две зграде, наспрамне, Генералштаба војске и Министарства одбране. Нагрђене погоцима бомбардерске авијације, Београду важиће заувек да су велелепне грађевине иако постадоше нападачев споменик, баш утвара што из сумора непрестано одвија поруку: грдна шупљина којом зјапи са искомаданих врата и прозора, од пробијених спратова, нека трајном остане као грехота, као опомена свакако, као последњи обронак разорства набијен законима убојне силе на земљишту Европе".

У ДЕЛИМА историчара Стругара и писца Ћосића, као и у њиховој преписци, среће се множина најразличитијих ликова. Код првог аутора, реч је претежно о историјским личностима чије су речи или дела од значаја за разматрање тема које га као повесничара окупирају; код другог - књижевника и трибуна - уз стварне личности појављује се и галерија фиктивних, измаштаних ликова, којима романсијер ставља у уста реченице и радње које су одређене условностима жанра и потребама приче, а не логиком стварног живота.

Неки Ћосићеви ликови - било да су стварни или измишљени - задобили су у његовом романескном плетиву заокружене портрете, док су други дати само у назнакама, или једва завредели покоји кратак исказ или реплику. Поједини важни историјски јунаци код Ћосића постају неважни статисти, али и обрнуто; поједини великани из историје код Ћосића не изговарају ни речи - ту су да би се дочарала атмосфера политичке конфузије или ратне кланице, односно да би се читаоцу приближило давно прошло време.

Поступци, гестови, црте физичке појавности, боја гласа и одежда Ћосићевих књижевних јунака чија се имена и историјска позиција поклапају са стварним, покадшто се разликују од онога што смо учили у историји.

УЗ ЈУНАКЕ, појављују се и антијунаци (омиљени књижевни феномен новије прозне литературе); они често носе обележја супротна онима која представљају оличење морала и врлине. У неким Ћосићевим ликовима обједињене су карактеристичне црте мноштва различитих људи. Писац је био слободан да им наметне контекст који захтева прича. Ћосићеви јунаци тумарају простором који је он, ослањајући се на своје романсијерско, али и политичко искуство, пренаселио "енергијом заблуде" и "егзистенцијалним неспокојством".

У Времену смрти тако се један јунак, који трагично гине, и буквално зове - Данило Историја. Неки други младић, по имену Иван Катић, који се као анонимни дечачић појављује још у роману Корени, да би у Времену смрти био студент добровољац (један од 1.300 каплара), после заробљавања на Сувобору и тешких мука у логору Нађмеђер, враћа се у роман - овога пута у трилогију Време зла - као заточеник Голог отока и потоњи сведок изопачења идеала с којима је ушао у борбу! Ћосић му ставља у уста реченицу која је у сагласности с његовим гледањем на прошлост: "У историји не постоји само једна истина..."

У РОМАНУ Грешник, Вукашин Катић - можда најзначајнији лик у романсијерском венцу Добрице Ћосића - изговара речи које су касније, у више наврата приписиване самом аутору: "Све што смо у рату стекли, изгубили смо у миру. А у миру смо стекли само нове непријатеље".

Различита становишта историјских личности којима се - свако на свој начин, и уз помоћ различитих методолошких алата и постулата - баве повесничар Стругар и романсијер Ћосић, могли би бити повод за детаљнију анализу.

Оно што је на први поглед видљиво, односи се на слободу писца да у роману историјској личности стави у уста речи које он јавно не би никад изрекао. На пример, у Времену смрти војвода Мишић износи мрачне прогнозе судбине будуће југословенске државе и противи се "уједињењу са онима који ратују да до тог уједињења не дође".

У Времену смрти, историјски и књижевни јунаци боре се за Југославију, а у Грешнику (објављеном 1985) замерају Пашићу и краљу Александру што су правили државу са Хрватима и Словенцима - који нису искрено заинтересовани за заједничку државу, у најбољем случају виде је као транзитну фазу; каснији историјски развој потврдио је те Ћосићеве зебње. Хрвати су почели да руше нову државу од часа кад је она створена! Врло су занимљиве и Ћосићеве литерарне екскурзије о улози Срба Пречана у стварању југословенске државе, па и о њиховој одговорности за разисторијске исходе.

ПИСАЦ у роману, може и сме да ради оно што историчару није допуштено: да улази у скривене просторе душе историјских јунака који постају фиктивне личности; да по потреби дограђује карактерне црте, разрађује и мења идеолошка и друга убеђења и остварује дубљу карактеризацију ликова по законима романескне конструкције.

Будући да је и сам прозаиста, додуше скромнијег опуса и још недовољно утврђеног домета, Владо Стругар има разумевања за начин на који Ћосић ствара књижевне ликове изванредне пуноће, дубине, уверљивости и сложености - независно од тога да ли носе измаштана или стварна историјска имена и улоге. Чак би се могло рећи да је Стругар са симпатијама гледао на ово плодно подручје загрљаја, укрштања па и повремене конфронтације историје и књижевности.

О ВЕЋИНИ историјских ликова из Ћосићеве прозе Стругар је дао свој уравнотежени суд историчара, посебно о Николи Пашићу и краљу Александру, с којима у више прилика упоређује писца и јавног делатника Добрицу Ћосића.

Стругарова оцена историјске улоге краља Александра (о коме је, у издању СКЗ, 2010. објавио и посебну студију под насловом Владар Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца), могла би се свести на следеће:

Александар Карађорђевић је своје визионарство, знање, моралне вредности, личну храброст, државничку мудрост, вољу и сав напор усмерио ка самосталном опстојању Југославије на југоистоку Европе, што је наликовало томе да се "улази час у ватру, час да се измиче олуји".

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ЕПИСТОЛАРНЕ ПОРУКЕ И ПИСМА: Од монаштва из XVI века, до ере дигиталне комуникације

16. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

0 0

АНДРИЋЕВА ПИСМА: Наша прошлост која дуго траје

18. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

0 2

ПРЕПИСКА ИЗМЕЂУ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА И СТРУГАРА: Једино нисам помогао Дражи Михаиловићу

20. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

0 1

СТВАРАЊЕ НОВЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ: Идеја о уједињењу српског народа се поистоветила са југословенством

27. 09. 2020. у 19:48

Фељтон

0 1

УТЕМЕЉЕЊЕ НОВОГ ДУХОВНОГ БИЋА: Нову националну свест Срби треба да заснују на енергији разумне наде и изласка из пораженичког мамурлука

28. 09. 2020. у 19:55

Фељтон

0 0

ИСТОРИЈА ПРОТУТЊАЛА ПОРЕД НАС: Онако како се мењао и променио свет, мењали смо се и променили и ми

29. 09. 2020. у 19:48

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације