ПОЛИТИКА РАЗАРА ПРИЈАТЕЉСТВА: Преписка са двоструким дном

У СВОЈ дневник, поводом осамдесетог рођендана, Добрица Ћосић испод датума 1. јануар 2002, записао је неколико пасуса који уверљиво говоре о политичкој клими у Србији оног времена: "Ниједан лист и ниједна установа није сматрала важним тај догађај - осамдесет година Добрице Ћосића.

Фото Из књиге "Писма са двоструким дном" В. Вулетић

 "Политика" је текст Љубе Тадића "Храст и растиње" одштампала на неугледном месту са наднасловом "Једно виђење Добрице Ћосића". Ђинђић, као идеолог европеизације, односно германизације Србије, речено ми је, намигнуо је свом агитпропу да се прећути мој јубилеј и искаже дистанца од националисте Ћосића. Записујем овај Ђинђићев бојкот мог рођендана не због повређене сујете; записујем га као драстичан пример дриблерске, превратничке политике Зорана Ђинђића, његовог ситног, дневног, пролазног прагматизма. Та непринципијелна, вазална "реалполитика" врло је опасна по будућност српског народа.

ЊЕНА кулминација биће март, односно, 1. април, када истиче амерички ултиматум Србији да преда Хашком суду оптужене за ратни злочин и смени генерале Павковића и Лазаревића зато што су безопасно пуцали на бомбардере НАТО-а. Тај догађај може бити одлучујући за ДОС, односно за однос између Коштунице и Ђинђића. Идућа година биће врло драматична: Србија ће морати да се одлучује између Коштунице и пљачкашке мафије, под Ђинђићевом заштитом, која је освојила власт и купује у бесцење друштвена предузећа.

Можда је Мићуновић, као средишња политичка фигура, човек компромиса, решење за Србију, али под условом да не кокетује са "мондијалистима" и "европејцима", што он чини на црногорски начин. Можда је Слободан Гавриловић човек са аутентичним демократским капацитетом. Он ми је најоданији демократа.

ВРЛО сам спокојан што се "нова власт" дистанцира од мене и обезбеђује ми стари положај - опозицију. И мој Миле Перишић месецима више не улази у моју кућу. Жао ми је Милета, он је најпоштенији међу њима. Желим и морам да умрем као опозиција власти у мом времену... Завршавам свој радни живот. Осим записа и текстова о пријатељима, родитељима и деди Јефтимију, немам ништа значајно да кажем. Ове зиме написаћу текстове о Лулету и Протићу. На лето ћу о онима који су ме створили.

Миле Перишић је, у ствари, Миодраг Перишић, књижевник и јавни радник из редова Демократске странке. У савезној влади Милана Панића (која је изабрана 14. јула 1992), био је министар за информације. Касније је био амбасадор СРЈ у Канади, где је и умро 2003. у 54. години.

Луле је Антоније Исаковић, плодан романсијер и приповедач, блиски Ћосићев пријатељ и кум на венчању с Божицом (1947). Умро је 13. јануара 2002. и сахрањен у Бабама на Космају.
ТЕКСТ о њему Ћосић је написао септембра наредне године, и уврстио га у књигу Пријатељи (2005). У њему се, поред осталог, о Исаковићу каже и ово: "Лета 1941. кренуо је да мења свет зла у свет правде; да земљу беде и безнађа претвара у земљу достојанства и наде. Кренуо је у Историју и стигао тамо где није ни наумио ни слутио; као и читав његов нараштај, као и сав његов народ. Антонија Исаковића, борца за социјалне идеале, победила је Историја; али је писац Антоније Исаковић победио ту Историју преводећи је у приповетке и романе. Био је храбар, разборит, упоран и самоуверен човек. Јак човек; увек јак. Доследан себи и свему, и у заблудама. Умро је уверен да је испунио судбину. У том уверењу није нас обмануо."

Миодраг Б. Протић је био Ћосићев блиски пријатељ и саборац у општијим културним, не и политичким пословима. Протић је стекао углед као сликар, ликовни теоретичар и историчар уметности. Био је један од утемељивача и први управник Музеја савремене уметности у Београду; залагао се за ликовно вишегласје. Поред низа поузданих књига из ликовне уметности, написао је и тротомно мемоарско дело Нојева барка. Умро је 2014. године. У књизи Пријатељи налази се његов опширнији портрет.

На рођенданску честитку Владе Стругара Ћосић одговара 17. јануар 2002. године:

ДРАГИ Владо,

У нашем нараштају и времену било је и остало тешко, можда и немогуће да међу савременицима, пријатељима и из разних разлога блиским људима не дође до спорења, душевних решавања и идејних удаљавања; мени су многа ратна и животна другарства и пријатељства политиком и идеологијом оштећена и разорена, а Ти си, Владо, онај скоро једини мој савременик и друг с којим се никада и ни у чему нисам сукобио. Заслуга за такво духовно братство припада Твојој благородној природи, оној претераној душевности која Твоју личност ни наша младалачка идеологија ни садашње болно црногорско растајање и разсрбљавање није супротставила доброј људскости. Крупне и прекрупне похвале којима ме дарова за мојих, ето, осамдесет година живота, толико сам по мојим романима сабрао, а по вишеструкости живљења ја сам трајао и дуже, те похвале разумем као израз Твоје благородности да наградиш саговорнике оним најљудскијим што имаш и имамо: лепу, топлу, доброхотну реч.

Ако сам заиста и заслужио висину и тежину Твојих признања мом раду, заслуга је оних који су ме родили, оних који су ме васпитали да служим људима и народу српском, оних који су ме разумевањем и знањем помагали; али, заслуга је и моје жене и ћерке које су учиниле све што су могле да ја испуњавам своје списатељске и патриотске дужности. Теби хвала на добрим речима које си у писму и њима упутио.
Твоју чељад и Тебе
братски поздравља и грли
Твој Добрица Ћосић

ДОБРИЦА Ћосић био је тесно везан за завичај и земљаке "претоварене искуствима животне муке", за родитеље и браћу. Успомене на детињство у Великој Дренови снажно су се уливале у његове романескне фикције. Осим Велике Дренове, у којој се родио и одрастао, за завичај је сматрао и Орловац, село своје мајке, а у ширем смислу и Жупу и Трстеник.

Ћосићева мајка Радмила, коју су звали Милка, рођена је 1900, а умрла 15. октобра 1984. У дневнику од 18. октобра, Ћосић пише да су мајку сахранили како доликује и како је желела. "О њеној смрти не могу да пишем." Мајка Радмила читала је младом Добрици књиге и подстицала га да се бави писањем или, у сваком случају, неким послом лакшим од сељачког. Педесетих година прошлог века, кад је породица Ћосић засновала домаћинство у Београду, Радмила је зиме проводила у престоници помажући у кухињи и читајући књиге које јој је Божица препоручивала. Ту је упознала ондашње политичке и културне прваке чијем се доласку, по Добричином исказу, силно радовала.

Изузетак је био Милован Ђилас, с којим се политички препирала. Није јој се допало што Ђилас мисли и говори да је Србија - четничка. "Милка је више мрзела четнике но Немце", каже Ћосић, подсећајући да се децембра 1941. године пуком срећом спасао смрти од четничке каме. Локални четници, на њене очи, одвели су га из куће, заједно с другим скојевцима из села.

Отац Живојин (1896-1963) желео је, пак, да син остане на сеоском имању као школован пољопривредник. На његово инсистирање, Добрица Ћосић уписао је пољопривредну школу у Александровцу, а наставио у Букову, код Неготина.

СУТРА: ОРГАНИЗОВАНО лагање Запада

Препоручујемо

Фељтон

0 3

СТРАХ ЖИВОТУ КАЉА ОБРАЗ ЧЕСТО: На овом домаћем буњишту претрчавање на страну победника постало је свакодневица

03. 10. 2020. у 19:51

Фељтон

1 2

СРАМАН, ПОРАЗАН СРПСКИ ДАН! Западу је неопходан алиби за непријатељску политику према нашем народу

02. 10. 2020. у 19:46

Фељтон

9 14

МОРАЛНО РУШЕЊЕ ХАШКОГ СУДА: Слоба је на суђењу спречио да се сакрије прави смисао бомбардовања

01. 10. 2020. у 18:05

Фељтон

2 7

МАЛИ СВЕТСКИ РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ: Ћосић је више пута јавно рекао да Милошевић није кривац за избијање рата и распад земље

30. 09. 2020. у 19:46

Фељтон

0 0

ИСТОРИЈА ПРОТУТЊАЛА ПОРЕД НАС: Онако како се мењао и променио свет, мењали смо се и променили и ми

29. 09. 2020. у 19:48

Фељтон

0 1

УТЕМЕЉЕЊЕ НОВОГ ДУХОВНОГ БИЋА: Нову националну свест Срби треба да заснују на енергији разумне наде и изласка из пораженичког мамурлука

28. 09. 2020. у 19:55

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације