Фељтон

МАЛИ СВЕТСКИ РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ: Ћосић је више пута јавно рекао да Милошевић није кривац за избијање рата и распад земље

Миливоје Павловић

30. 09. 2020. у 19:46

ОДНОС Добрице Ћосића према Слободану Милошевићу и његовим идејама био је у знаку динамичног и веома занимљивог еволутивног лука.

МАЛИ СВЕТСКИ РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ: Ћосић је више пута јавно рекао да Милошевић није кривац за избијање рата и распад земље

Као и широј јавности, млади политичар ушао је у "видно поље" српске интелигенције после Осме седнице ЦК Савеза комуниста Србије (23. и 24. септембра 1987). Иако је за Ћосића тај пленум био само "обрачун у оквиру титоистичке идеологије", "судар у оквиру једног бирократског клана", није остало непримећено да је Милошевић био борбенији, и да је победу извео готово спектакуларно, храбро и одлучно, на отвореној сцени и пред телевизијским камерама. Код Добрице Ћосића, и знатног дела српске критичке интелигенције, тај обрачун је оставио привид демократске борбе.

После чувеног говора у Косову Пољу (27. априла 1987), поверење у Милошевића као народног трибуна нагло је порасло, па су му пришли и културни ствараоци из редова некадашњих дисидената, пре свега књижевници. Добрица Ћосић почео је да добија више простора у медијима, а објављивање његових књига није наилазило на тешкоће које су га пратиле за време власти Ивана Стамболића и његовог ујака Петра. За Петра Стамболића, Ћосић је умео да каже како је, после краља Милутина, најдуже владао Србијом.

ПОСЛЕ избора за председника Председништва Србије, на којима је Слободан Милошевић, између четири кандидата, добио 80 одсто гласова, Ћосић бележи у свој дневник (15. новембра 1989) како је Србија поверовала да ће Милошевић водити "српску политику", и изборити се за равноправност Србије и Срба у Југославији. "Доста јој је (Србији) Стамболића, Марковића, Минића, Чкребића, Љубичића и осталих вазала", записује Ћосић.

"Било је довољно да на политичку позорницу Србије ступи нови човек, одлучан и храбар, па да поверује да ће бити реформатор, да ће се одрећи титоизма и изборити се за равноправност српског народа са осталим југословенским националностима".

ТОКОМ првих година "малог светског рата против Србије", и у време борбе за обједињавање српске народносне енергије, Ћосић и Милошевић имали су повремене сусрете. Писац је у више наврата јавно рекао да Милошевић није кривац за избијање рата и распад Југославије, за шта су га често оптуживали управо они који су - уз подршку иностраних центара моћи - изазвали крваву сецесију.

У интервјуима и изјавама на скуповима, академик је у неколико наврата веома позитивно оценио Милошевићеву улогу и њега као личност, наглашавајући да га осматра "као хроничар и писац овог доба", те да се према Милошевићевој политици не односи страначки. Касније се тим оценама често манипулисало у домаћој и страној јавности, а најдубљи траг оставио је део подужег Ћосићевог интервјуа датог Милораду Вучелићу за "Политику" од 13. септембра 1991. Тај пасус, који је повремено грубо фалсификован, гласи овако:

"СМАТРАМ да после Николе Пашића у Првом светском рату, ниједан политичар није имао теже услове и веће бреме од Слободана Милошевића. Он се храбро посветио обнови српске државе и спасавању српског народа од новог поробљавања и уништавања, а том се циљу супротстављају многи и моћнији непријатељи и тешко премостиве препреке.

ПРВИ СУСРЕТ ДОБРИЦЕ И СЛОБЕ

ПРВИ сусрет Добрице Ћосића и Слободана Милошевића догодио се почетком 1990. године у дипломатском клубу на Дедињу, на разговору с израелском делегацијом, у чијем су довођењу посредовали Клара Мандић и Душан Михајловић. "Он је комуниста који има модерну концепцију економије, комуникације и развоја, какву нисам чуо ни од једног комунистичког функционера; оставио је утисак самоувереног и одлучног политичара", региструје дневнички Добрица Ћосић дојмове са тог сусрета.

Упркос општепознатим недостацима и промашајима, особито у персоналној политици, закашњавањем у демократизовању српског друштва, медијској некомуникативности, Слободан Милошевић је, по мом мишљењу, од свих српских политичара у последњих пет деценија највише урадио за српски народ. Његова генерална национална политика, стратегија и тактика, сматрам да су реалистичке и добро усмерене. Али, Слободан Милошевић је могао и морао да уради више него што је урадио."

ИАКО је касније у више наврата јавно критиковао стил владања Слободана Милошевића, Ћосић је био веома оштар и према малигнитетима досовске власти, која није испунила ниједно важније обећање из громогласно најављиваног "уговора с народом". У дневничким записима и јавним иступањима, Добрица Ћосић је јарким бојама осветлио један од најбурнијих и најтрагичнијих периода новије српске повести.

Писац је врло брзо спознао право лице Ђинђићеве владавине и разоткрио заблуде оних који су пошли за њим; признао је да им је и сам у једном неопрезном тренутку поверовао, али се после горко покајао. Није му било тешко да се јавно постиди што је 5. октобра 2000. године, у пола десет увече, "Гласу Америке" дао изјаву о томе како је у Србији, без проливања крви, наводно победила демократска револуција (касније је написао да је, у ствари, уместо демократске изведена "криминална револуција").

О ЂИНЂИЋЕВОЈ енергији Ћосић пише с уважавањем, жалећи што се тај динамизам окренуо у погрешном правцу: челник ДОС-а је око себе у кабинету "окупио људе сумњиве прошлости", "кадровски је обогаљио Србију, претварајући је у мултипартијску, али партитократску државу", "опасно је приватизовао власт, претворио Србију у своју фирму којом владају његови људи". Тзв. кризни штабови сменили су, понегде моткама и пребијањем, више хиљада директора фабрика и установа најразличитијих делатности, а на њихова места инсталирали, без елементарне процедуре, своје подобне активисте и рођаке, најчешће без школе и икаквог искуства; тако је и за председника српске Владе ускоро дошао активиста из Ниша без завршеног факултета, што се у Србији није догодило још од Другог светског рата. Ћосић се посебно осетио пониженим у време хапшења и изручивања бившег председника Србије и Југославије Хашком трибуналу. "Земља несреће је истовремено и земља срамоте; ова ноћ је и ноћ српског понижења", уноси Ћосић у свој дневник 30. марта 2001. године, а три дана касније, 2. априла, бележи и овај став:

НОЋ је, не могу да спавам од стида који су српском народу нанели његови државници и политичари. Они су у српску историју својом кратковидом и кукавичком политиком уписали један од најтежих пораза: хапсећи Милошевића по америчком ултиматуму који је истицао 31. марта, они су Америци, Европској заједници, Западу, поклонили политичку победу; опрали су им савест за мали светски рат против Србије; учинили Милошевића жртвеним јарцем Запада; они су усташама, Муслиманима и Албанцима, србомрсцима и злочинцима, дали историјски доказ да је Србија била агресор у грађанском, међунационалном и верском рату на тлу Југославије; они, Коштуница и Ђинђић са својим трабантима, дали су право свим српским непријатељима и натоварили кривицу српском народу за "агресију" на Хрватску, Босну и Косово. А свет бруји: ухапсили су Милошевића за 50 милиона долара!

СУТРА: МОРАЛНО РУШЕЊЕ ХАШКОГ СУДА