ФЕЉТОН - АУСТРИЈСКО–ОСМАНСКИ РАТ ПРАТИЛО СТРАДАЊЕ СРБА: Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници, било као устаници
НОВА етапа у развоју Карловачке архиепископије почела је са Аустријско - османским ратом 1716-1718. вођеним претежно на простору који су насељавали Срби.
Од прве битке 5. августа 1716. код Петроварадина, преко освајања Темишвара и Баната (1716), Београда (1717) и продора у Шумадију (1717-1718) Срби су помагали ратне напоре Беча, било као његови војници (граничари), било као устаници на простору централног Балкана и снабдевачи трупа. Сукоб су пратила нова српска страдања - Османлије су после пораза код Петроварадина из освете спалили Велику Ремету и Крушедол, а због упада у Срем током зиме 1716/1717. невоље су имали и његови становници и манастирска братства. У једном таквом османском нападу на Ириг, јануара 1717. погинуо је капетан Адам Монастерлија, син подвојводе Јована. Становништво се пред војскама склањало у збегове, а после враћало на згаришта својих кућа.
Рат је завршен Пожаревачким миром 21. јуна 1718. Принцип uti possidentis који је прихваћен током мировних преговора значио је да свако задржава ону територију коју је у том тренутку држао у рукама.
Нова граница је тако поред целог Баната и дела Срема, који је после Карловачког мира остао у османским рукама, Хабзбуршкој монархији обезбедила Малу Влашку (до реке Олте/Алуте), део босанске Посавине и Семберије са Бијељином и Србију чија је граница тада повучена од ушћа Тимока у Дунав, затим Тимоком до Зајечара, па према Бору, југозападно до Сталаћа, уз Западну Мораву ка Чачку. Одатле је граница пратила реку Каменицу до њеног извора на Дивчибарама, затим планинским венцем ишла ка Крупњу, и онда избијала на Дрину изнад Лешнице. По уговору је договорено да се прекину сви погранични сукоби, а цару је признато право интервенције у корист католичких редова у Јерусалиму. Порта је јемчила сигурност трговине и да ће повући мађарске емигранте са границе. Договорена је комисија за коначно утврђивање границе на терену и размена заробљеника. Мир је потписан на двадесет година. До краја године утврђена је прецизна граница, а хајдуци, који су дизали устанак на Косову и Метохији и у Старој Србији већином су се преко османске територије пробили до Хабзбуршке монархије и у њој се настанили.
ЈОШ током рата епископи који су затечени на освојеном простору - темишварски Јоаникије Владисављевић (1713- 1727), вршачко-карансебешки Мојсије Станојевић (1713- 1724), београдски Мојсије Петровић (1713-1730) и ваљевски Доситеј Николић (1715-1738) помагали су хришћанску војску, што им је гарантовало и останак на епископским катедрама .
Карловачки архиепископ је сматрао да проширење државних граница на рачун територија на којима су живели православци (Срби и Румуни) значи и проширење његове духовне јурисдикције, чему се нису противили ни поменути епископи, са којима се Викентије Поповић редовно дописивао. Крајем рата су се ујединили интерес двора да не проширује утицај угарских институција на тек освојен простор и београдског митрополита Мојсија Петровића да буде потврђен за архиепископа Српске православне цркве у областима које су 1718. припале Хабзбуршкој монархији. Његову молбу су подржали представници из Србије мада они нису разликовали почасну титулу митрополит београдски, коју је имао Петровић и (архиепископ и) митрополит карловачки коју је носио Поповић. Њима су оне звучале исто, иако је разлика била велика. Док је код Мојсија Петровића реч митрополит била титула части јер се налазио на древној катедри у Београду, дотле је реч митрополит код Викентија Поповића означавала поглавара православне цркве у Хабзбуршкој монархији. Поповић је за разлику од Петровића имао на првом месту важнију титулу којом су га ословљавали у Монархији - архиепископ, после које је у титулисању додавано и митрополит. Он је био поглавар цркве која се састојала у то време од осам епархија, док је Мојсије Петровић био дијецезан једне.
У ТРАДИЦИЈИ Српске цркве није постојала пракса да неко, осим пећког патријарха, носи титулу архиепископа. У почетку су зато пећки патријарси титулисали поглаваре цркве у Монархији као првоначалне митрополите, чиме су наглашавали њихов значај у односу на све друге који су у Патријаршији имали титулу митрополита, па и београдског Мојсија Петровића. Од Пожаревачког мира почели су патријарси у Пећи да карловачке првојерархе титулишу као архиепископе. По тадашњој хијерархији дијецезана Пећке патријаршије иза патријарха долазио би на првом месту карловачки архиепископ, па онда остале владике по времену своје хиротоније, с тим што су тројица међу њима, самоковски, дабробосански и цетињски били, као и карловачки, егзарси пећког трона и они би били истакнути пре осталих владика, али после карловачког архиепископа. Терминолошка збрка са којом су се срели Срби била је још тежа за разумевање дворским круговима у Бечу.
Када је архиепископ Викентије сазнао да се митрополит Мојсије обратио преко Евгенија Савојског цару, тражећи потврду за поглавара православне цркве на територији која је стечена Пожаревачким миром, сазвао је Сабор у Карловцима. На њему је присуствовао и ваљевски владика Доситеј Николић, свакако јер је био наклоњен решењу у којем не би била стварана нова црквена област, него сви били потчињени карловачком архиепископу.
Сабор се позивао на Привилегије у којима је наведено да може постојати само један архиепископ, али Беч ово није занимало и цар је донео одлуку у складу са својом поли- тиком према угарским сталежима и институцијама. Пошто је Карло VI био резервисан према захтевима Угарске да њој подреди новоосвојену територију, Банат и Србију је организовао тако да су оне постале посебне управне области над којима су ингеренцију делили Дворска комора и Дворски ратни савет. У складу са тим није желео ни проширење јурисдикције карловачког архиепископа, чија се црква налазила у угарском делу Монархије, јер би се тако проширила и надлежност угарских институција.
ЦАР Карло VI је потврдио Мојсија Петровића преко Дворског ратног савета 10. септембра за архиепископа и митрополита у Краљевини Србији, а потом 8. октобра 1718. за архиепископа и митрополита Србије и доњег Срема. Тада му је подређен формално и ваљевски епископ Доситеј Николић. У том тренутку изван власти и карловачког, и бео- градског архиепископа била су двојица владика у Банату. Зато је Викентије Поповић 1719. и 1720. тражио да се они подреде његовој јурисдикцији, али цар као што није желео да угарске институције и претензије прошири у Србији, то није желео ни у Банату. У складу са том политиком је 21. новембра 1720. подредио банатске епархије Београдској архиепископији и митрополији. У догматским питањима духовна власт Мојсија Петровића је проширена и над Малом Влашком (Олтенијом) чије су дијецезане до 1739. хиротонисали београдски архиепископи, али овај део није био у саставу Београдске архиепископије.
ПРОБЛЕМИ ПАТРИЈАРХА
ТОКОМ промена које је цар Карло VI преко Дворског ратног савета вршио изостала је реакција пећког патријарха, мада се она, с обзиром да се радило о делу Патријаршије, могла очекивати. Патријарх Мојсије је у то време имао пуно проблема, чак је 1718. привремено био збачен са трона, а када се на њега вратио требало му је времена да поново учврсти своју позицију и није имао могућности да се уплиће у проблеме цркве у Хабзбуршкој монархији.
СУТРА: ПОТВРДА О УЈЕДИЊЕЊУ НА КАРЛОВАЧКОМ САБОРУ
СТИГАО ЖЕСТОК ОДГОВОР ТРАМПУ ОД ПРЕДСЕДНИКА: То је наше и тако ће остати!
ПРЕДСЕДНИК Панаме Хосе Мулино поручио је да Панамски канал припада његовој држави и да око тога неће бити преговора.
23. 12. 2024. у 08:54
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
"СРЦЕ МОЈЕ, ДУШО МОЈА" Дајана грца у сузама због Жике, а он је грли: "Сетила сам се наше свадбе" (ВИДЕО)
"ЗАСЛУЖИО си да те загрлим и пољубим..."
23. 12. 2024. у 10:06
Коментари (0)