ФЕЉТОН - ПАРТИЈСКА ГИЉОТИНА ЗА ПРОМЕНУ ИСТОРИЈЕ: Партијски ритуали затајили у музеју града Београда

ПОСЛЕ одласка ове необичне комисије, два дана смо живели трудећи се да се некако отрезнимо од овог суморног догађаја, који нас је узбудио као какав ружни сан.

Зграда породице Вучо у којој је био Музеј града Београда , Фото Завод за заштиту споменика

На дугим састанцима упорна Јелена Милошевић покушавала је да нам некако протумачи све примедбе ове комисије чија имена никада нисмо ни дознали. Као нешто најприродније на свету, она је самокритички признавала нашу заједничку грешку, истичући и своју личну небудност. Стекао сам утисак да присуствујем некаквој колективној исповести, јавном самооптуживању и добровољном пристајању да будемо стављени у стање сумњивих грешника. Очекивало се од нас да што је могуће брже и жешће отпочнемо да се међусобно оптужујемо, да истичемо своја узалудна упозорења и тврдоглаво оглушивање о некакве научне истине у чију веродостојност не смемо да сумњамо.

И док су грешке око кнеза Михаила као турског пандура још звучале као исправљиве, па чак и нехотичне, случај издајничког имена на црвеној крпици личио је на праву политичку диверзију. При томе ми никада нисмо ни дознали шта је тај грешник заправо починио, кога је издао и да ли је на крају и сам извукао живу главу. Тада сам први пут суочен с том страшном партијском гиљотином која без милости и предугог ислеђивања сече главе.

ПА ИПАК, сви ови партијски ритуали затајили су сасвим у нашем малом колективу. Брзо се испоставило да се у том музеју града Београда скупила чудна братија, тврдоглаво решена да не попусти пред најездом оволике гомиле глупости. Уочили смо да и послушна Јелена Милошевић сасвим јасно увиђа сву мизерију ових партијских изасланика у чијим се збрканим појмовима губила чак и чиста историјска истина. Било је очито да је већ давно негде скројена слика о овоме народу и да му је одређено да на себе прими и оне грехе које никада није ни починио. Тако се у јавности све више провлачила партијска оцена о великосрпској хегемонији, о експлоатацији других народа који су пали у клопку класних интереса великосрпске буржоазије, а сопствена држава погрдно је називана „Версајска творевина”.

Посебно су мучне биле седнице у нашој синдикалној подружници број 21. Скоро редовно појављивао се на њима неки анонимни изасланик власти који нам је упорно доказивао да непријатељи новог поретка још нису уништени, да они, ти злотвори, лукаво вребају како би искористили неке наше слабости и грешке. Важно је да одмах препознамо те подмукле хуље које покушавају да ставе штапове међу точкове историје и, на крају, у правом оптимистичком заносу, непознати друг би истакао радничку класу као једину и праву авангарду револуције која ће на крају самлети све те саботере и плаћене слуге западног империјализма.

МУЧНИНУ слушања надјачала би само она шутња која је обично завладала после оваквих говора. Очигледно, свима је тешко падао тај horror vacui (страх од празнине), па ипак тада још нико није смогао снаге да допуни одговорног друга који је тако јасно, тако марксистички правилно поставио наше друштвене проблеме. По неколико пута одговорни друг нас је прозивао да узмемо реч у дискусији, апеловао је на нашу синдикалну свест, опомињао на велику друштвену одговорност коју смо преузели као музејски радници чији је основни задатак да правилно васпитавамо масе. Па ипак, свет је ћутао и као да се губио у замршеним лавиринтима класне борбе. Било је очигледно да још нисмо дозрели да постанемо послушни војници револуције, као да се у свима нама скривао неки невидљиви скептик који је с неумољивом логиком и упорношћу разарао тек одслушану проповед овог необичног мисионара.

„Како сви ти ватрени револуционари личе једни на друге”, казује ми Миодраг Коларић , кустос, историчар уметности, .у поверењу. „Располажу истом количином речи, истим склопом реченица, а само њихов повишени тон треба да догради њихову убедљивост.

Анализујте шта је заправо рекао овај брбљиви јуноша. Ништа! Помоћу оваквих послушника режим ломи сваки отпор, важно је навићи се, а затим покорно извршавати примљене директиве.”

Допуњујем Миодрага Коларића: „Једноставно, постоје људи који су створени за јарам, који га носе као некакву најприроднију огрлицу, скоро као неки украс. Изгледа да ћемо се вечно делити на стада и пастире. Само ови нови пастири не тугују сувише за једном изгубљеном овцом, њих занима искључиво стадо као целина. Јединка може и мора да отпадне, то је њена судбина у оваквом систему.”

„На овим глупим синдикалним састанцима осећам се као у каквој цркви. Поп прича оно што је научио, твоје је да то чујеш, прихватиш и отрпиш. Нико те и не пита за твоје мишљење”, допуњује ове наше коментаре сликарка Гордана Јовановић.

ОЗБИЉНО појачање добио је наш мали колектив када се у Музеју изненада појавио Момчило Јојић. Донео је решење да је постављен за дактилографа Музеја. Све наше недоумице разрешио је Миодраг Коларић, обавестивши нас да се иза личности нашег дактилографа крије новинар „Политике” који се уочи овог рата прочуо јер је успео да добије ексклузивни интервју од председника САД Франклина Рузвелта. Тај интервју донео му је одмах и место дописника „Политике” из Софије, где се оженио познатом бугарском глумицом. Из тог брака родиле су се две кћерке и море невоља. Најпре га је избијање рата 1941. затекло у Софији, где је убрзо интерниран као држављанин непријатељске земље.

Захваљујући тастовим везама Јојић је пуштен на слободу, тако да је у Софији провео све време рата. По убеђењу левичар, као и највећи број млађих „Политикиних” сарадника, Јојић се у Софији илегално повезивао с разним бугарским политичким групама и фракцијама. А све те своје планове он је ковао на своју руку, без праве партијске везе и обавезне више директиве. Опијен својим идеализмом, чојством и јунаштвом које је наследио од свог оца, старог официра краља Николе, Јојић је поверовао да је потпуно савладао све стазе и богазе илегалног деловања на Балкану. Верујући људима, он је с њима неовлашћено склапао некакве договоре о будућем југословенско-бугарском нераскидивом јединству. Повезао се чак и с бившим председником бугарске владе Мушановим који је, опет, преко својих тајних канала, шуровао с Енглезима и Американцима.

Свршетак рата донео је и коначни расплет свих Јојићевих маштарија. Ухапшен од нових бугарских власти, овога пута као шпијун западних сила, Јојић је предат југословенској Озни, где га је у подрумима старе Главњаче лично саслушавао Милош Минић. Био је то иследник који се тек спремао за своју велику улогу државног тужиоца у процесу генералу Дражи Михаиловићу. Чињеница да је пао шака једном младом и амбициозном иследнику какав је био Милош Минић, пружила је упорном и невином Црногорцу јединствену прилику за жилави отпор и горштачки пркос.

ИШЧЕЗАВАЊЕ ПОЈЕДИНЦА

ПОЈАВИО се систем који је супротан целокупном развоју западноевропског човека. Ренесансни идеал ставио је на пиједестал јединку, човека, личност. И сада се преко ноћи   руши та тековина европског духа и намећу нам неке далеке, туђе облике азијатске масе, гомиле у којој ишчезава јединка, која  нема никакво право на индивидуалност.

СУТРА:ВРЕМЕ ПАРТИЈСКОГ И ДРЖАВНОГ ТЕРОРА

Препоручујемо

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ЧИКА ПАНТИНА ПУНА ТОРБА БОГОВА ИЗ ВИНЧЕ: Уочи отварања Музеја Београда партијска комисија је прекрајала српску историју

27. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВЕШТИНА СКРИВАЊА ИСТИНСКИХ МИСЛИ: Криста Ђорђевић је у току рата ишла у Лондон, у тајну партизанску мисију

26. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН: САСЛУШАЊА СВЕМОЋНИХ ГОСПОДАРА ЖИВОТА И СМРТИ - Пепео све изједначи; неједнаки се рађамо, jеднаки умиремо

25. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РИТУАЛНО ОТКРИВАЊЕ ВЕЛИКИХ ВОЈНИХ ТАЈНИ: За привредну пљачку Србије био задужен Франц Нојхаузен

24. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације