ФЕЉТОН - ВЕШТИНА СКРИВАЊА ИСТИНСКИХ МИСЛИ: Криста Ђорђевић је у току рата ишла у Лондон, у тајну партизанску мисију

У УМЕТНИЧКОМ Музеју, бившем Музеју кнеза Павла, сам све више осећао да се око мене нешто збива и да очигледно нећу добити потребно постављење за сталног службеника.

Криста Ђорђевић је словива као мецена уметности, Фото Документација “Новости“

Још сам био асистент-волонтер и од оца добијао нешто новца да могу да се исхраним у разним мензама. Било ми је јасно да и та очева помоћ неће моћи дуго да траје јер су се и његове новчане моћи тањиле и копниле. Свакога дана очекивао сам да ће ми рећи како више није у могућности да ме даље помаже. Тада сам решио да му прекратим муке.

Напустио сам Музеј, а понео сам утисак да је мој одлазак свима донео и неко олакшање.

Директор Вељко Петровић погледао ме је некако сажаљиво, покровитељски ме је потапшао по рамену, направио неколико муњевитих гримаса неодређеног садржаја и остао нем.

Ђорђе Мано Зиси није скривао ни своју жалост што напуштам Музеј, ни своје разочарање што је до тога ипак дошло. Та општа немоћ и равнодушност олакшали су ми одлазак...

Одбацивао сам свесно сваку мисао да се иза тога крију неки тајновити, виши разлози и циљеви. Постоје збивања, свакако непријатна па и болна, када је најбоље, па и спасоносно за погођеног, да што пре депатетизује свој положај и да га релативизује. Ако у томе успе, ударци судбине губе на снази. Па ипак, дуго се нисам смирио, осећао сам бол због неправде која ми је нанета, не увреда већ истинска неправда и незахвалност.

ТЕК да нешто радим, запослио сам се привремено као сарадник издавачког предузећа ИПРОЗ, које је припадало Савезу земљорадничких задруга. Од мог новог шефа, бившег новинара Миле Михајловића, аутора једне духовито исписане књиге о Енглеској, добио сам задатак да пишем за лист „Задруга” и за њихов Задружни календар. Били су то посрбљени чланци из разних пропагандних књижица које смо у великим количинама добијали из амбасада социјалистичких земаља, разуме се, највише из совјетске. У редакцији је владао самртни страх да нешто не погрешимо, а опрезни уредник Михајловић стрпљиво је читао све те бесмислене хвалоспеве великим достигнућима совјетских колхозника. Посебно сам био заокупљен да нашим читаоцима што убедљивије прикажем чудотворце и чаробњаке совјетске науке као што су били Мичурин, Вавилов, Цицин и Лисенко; нарочито овај последњи обарао је с лакоћом све рекорде у производњи разних житарица и поврћа.

Вавилова сам упамтио и по једној уводној реченици у којој је дао суштинску оцену самог Стаљина: „Стаљин је ватра, Стаљин је вода, Стаљин је сунце, Стаљин је човек који је открио све тајне живота и науке” Била је то реченица која ме је прогонила данима, која ме је обесхрабривала, плашила као нека најљућа претња. Свуда сам је сретао, у сваком напису о дивовским ударницима, извиривала је из свих репортажа о неизмерној срећи совјетских људи. Чак и вест да су најбољи колхозници добили на дар бицикле била је прожета овим тврђењем председника Совјетске академије наука Вавилова, који је у ту мудрост уложио и цео углед совјетске науке.

Дане проведене у ИПРОЗ  памтим и као похађање неке основне школе у којој се учи само један предмет: убедљиво претварање и скривање истинских мисли... Сваким даном било ми је све јасније да у овој редакцији не могу опстати... Тако сам иступио из редакције и поново чекао на очеву помоћ.

ПА ИПАК, изненада, све се изменило у мом животу. Десило се то онога дана када сам на улици случајно срео Кристу Ђорђевић. Она је тада већ била угледни функционер Српског црвеног крста. Својим хитрим, лаким ходом одавала је жену која је озбиљно заокупљена, скоро опседнута бројним задацима које јој је поверило ново друштво. Још код Рајићевих сазнао сам о њеним везама с партизанима и разним поверљивим мисијама које је обављала за време рата, када је из окупиране Србије одлетела за Лондон. Већ ти авантуристички иступи будили су у мени истинску радозналост. Покушавао сам да докучим шта је све ову госпу, која је припадала највишим грађанским круговима, окренуло према комунистима, према покрету који је у њој једино могао да види буржујку и правог класног непријатеља.

Онда сам можда први пут у животу схватио и нешто од појма „сапутник револуције”, могућност декласирања, назирући у том чину и неко обредно чинодејствовање, неко искушеништво као припрему за посвећење...

КРИСТА Ђорђевић је била сувише рационална жена и није показивала никакве знаке да без поверења партије не може да живи. Изузетно богата, она је у предратном Београду словила као незамењиви мецена уметности, а њен рад у друштву „Цвијета Зузорић” доживео је свој часни врхунац када је на Калемегдану коначно изграђен Уметнички павиљон. Веома вешто Криста се у односу на све око себе поставила као независна особа, као личност која даје, а не тражи уздарје. Ове њене друштвене амбиције биле су испуњене идејом меценатства, а тај њен надмоћни став довео ју је у везу и с младим представницима Комунистичке партије Југославије... Годило јој је када је њихово архаично чојство и јунаштво, ватрено укључено у комунистички фанатизам, полагано јењавало прелазећи на тренутке и у неке захвалне облике. У тим малим преображајима Криста Ђорђевић је осећала све предности своје независности и она је и даље наставила да се и у измењеним друштвеним и политичким приликама понаша као вечити мецена.

Такву Кристу Ђорђевић срео сам као тек уписани студент историје уметности...

„Како сте, Дејане?”, обратила ми се покровитељски. „Како се сналазите у овим променама?

Морате се што пре укључити, ви сте премлади да останете по страни. Немате право на пасивно држање. Уосталом, шта студирате?”

Приметио сам да ниједном речју није споменула мога оца, ни наше старе кумовске везе.

Као да га је већ отписала и сместила у бивше људе о којима сада и не вреди више говорити.

„СТУДИРАМ историју уметности”, одговорио сам одсутно. „Не желим да будем ни пасиван, ни по страни, али ме други гурају на ту маргину. Цео рат сам радио у Музеју кнеза Паола као асистент-волонтер, а за награду нису ме сада поставили за чиновника. Отац ме издржавао за време рата и сада, а више не може. Радио сам у некаквом задружном листу, саме којештарије. Тражим посао, али га не добијам, свуда су ми затворена врата.”

„Добро да смо се срели и да сте ми то рекли”, рече Криста Ђорђевић. „Могли сте и сами доћи до мене, знате ваљда од Коњовићевих да радим у Црвеном крсту. Видећу шта могу да учиним за вас. Дођите прекосутра код мене у канцеларију. До виђења, сада журим.

Удаљила се ситним, брзим корацима, а била је обучена у неку стилизовану војничку блузу и сукњу. Приметио сам да јој је та одећа добро скројена и да је од прворазредног штофа. У мени се пробудила нада. Једва сам чекао да је посетим и да видим шта је за мене урадила.

Примила ме је без чекања и суво, војнички кратко саопштила: „Све је сређено. Идите у Просветно одељење ИНО-а Београд, тамо вас већ чека решење. Постављени сте за асистента у Музеју града Београда. Разуме се, овога пута с платом”, додала је смешећи се, очигледно задовољна због своје успешности.

РАЗБАРУШЕНИ БУНТОВНИЦИ

НИЈЕ  Криста Ђорђевић тражила чланове партије, те разбарушене и разгневљене бунтовнике против света чије је бенефиције управо она обилно користила. Напротив, њу је истински забављало да јој на врата куцају ти разни незадовољници, њу је задовољавало када су ти неспретни и тако неотесани монтањари, осетивши њену надмоћ и њен савршени мир, постајали некако кротки и питоми.

СУТРА: ЧИКА ПАНТИНА ПУНА ТОРБА БОГОВА ИЗ ВИНЧЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РИТУАЛНО ОТКРИВАЊЕ ВЕЛИКИХ ВОЈНИХ ТАЈНИ: За привредну пљачку Србије био задужен Франц Нојхаузен

24. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУЂЕЊЕ НЕМАЧКИМ РАТНИМ ЗЛОЧИНЦИМА: У њиховим се рукама налазила судбина милиона људи, нису се кајали

23. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - НОВО ДОБА НИЈЕ ЗНАЛО ЗА ПРИВАТНЕ БОЛОВЕ: Oкупатори били спремни да сатру Србију и предају је на немилост освети крвожедних суседа

22. 06. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације