ФЕЉТОН - ИСТОРИЈА ЈЕ ПРЕТЕКЛА СВЕ ЧОВЕКОВЕ СНОВЕ: Ћосићева "Бајка" - Прве визије добра и зла

БАЈКА је први роман мог оца Добрице Ћосића чијег писања се сећам. Можда зато што га је писао и на заједничком летовању у Охриду 1965. године.

Са ћерком Аном и супругом Божицом..., Фото Књига "Време са оцем"

Он је у вечерњим часовима мојој мајци Божици читао преко дана написан текст, а ја сам у хотелској соби са њима, и у то време без другог места за игру, била приморана да слушам то читање и понешто запамтим. Као родитељ, мој отац је сматрао да је за његово дете најважније да се игра, да буде што дуже дете. Па су и књиге које ми је куповао све до моје дванаесте године биле искључиво бајке.

Слушајући „Бајку“, ја сам, заправо, први пут разумела шта је то рад мог оца који за разлику од других очева није устајао рано и одлазио на „посао“, и за мене као дете имао само једну условност коју сам лако испуњавала и сама обузета својим „радом“: да док „и тата ради“ ја и деца са којом сам се играла не галамимо. Овакав аутобиографски увод оправдава запис у дневничким белешкама мога оца од 16. јула 1965:

„ДВА дана већ у мени се прима, жили се и разлистава наслов, име формула, кључ, опредељење, порука ових снова: Бајка.

Ту реч прво је изговорила Ана слушајући Снове воде које сам читао Божици: ‘Па то је, тата, бајка. Када би само избацио неке неразумљиве речи, ову књигу би и деца могла да читају’. Та дечја интуиција досегла је у срце инспирације; у ствари непосредност и јасноћа овог Аниног доживљаја дубоко су ме дојмили. Нисам рационално схватао шта све садржи, какав све смисао има Анин појам ‘бајка’, али сам некако често у себи понављао задатак: то мора бити модерна бајка за одрасле. По јединствености форме и израза, по јасноћи и снази поруке. Али никако нисам помишљао да књигу назовем Бајка.

Прекјуче, читајући предговор Новалису од Зорана Глушчевића, наиђох на његову анализу форме и књижевног садржаја облика који се зове бајка. Сазнавши универзалност тј. вишезначност појма бајка успоставило се интензивно преплитање ове рационалне анализе бајке у романтичарској литератури и Анине поетске интуитивности и ја прихватам назив „Бајка“ убеђен да је прави, једини, најсрећније пронађен, сазнан, смишљен наслов!

„БАЈКА“. Са бајком се сазнаје свет ван првог искуства. Прве истине, прве поруке, прве визије добра и зла. Први јунаци, прве идентификације. Прве обмане и прве неистине... Свет за невине од света и у њему. Позив на наду, на стварање, на маштање, на заснивње новог света. Моја бајка је имагинативни одсјај и ехо стварности 20. века. То није стварност. То је бајка о тој стварности; то су снови зла и о злу те стварности; то је бекство од реалности у снове; то је уточиште мојих сумњи, мојих умора, мојих нада. Бајка је непристајање на реалност управо казивањем њених основних видова. Бајка није истина о мом свету; она је прва и поетска, дечја, лукава прича која стоји пред животом, као његова завеса, као магла, као заобилазни пут ка битноме. Бајка је и моја форма; она не ослобађа обавеза интерпретација. Садржи иронију и цинизам. Садржи романтичарску природу мог израза: снова. Није ово права, ни она аргументација коју сам данас имао у себи, а коју сам зато што ми се учинила садржајном желео да запишем.“...    

ДОБРИЦА Ћосић је „Бајку“ објавио 1965. године. Имао је тада 44 године и три романа за собом: „Далеко је сунце“, „Корени“ и „Деобе“. Четврти роман је његову дотадашњу романескну слику света, преломљену између „Корена“ и „Деоба“ неуспелим покушајем да напише роман о Првом светском рату са радним насловом „Рат“ (из чије је само примарне мотивације настао његов најзначајнији роман „Време смрти“), још снажније узбуркао и замутио динамичним разгранавањем неочекиваним за читалачку публику и књижевну критику. Уместо о Катићима, Бабовићима и Дачићима, како се очекивало, Добрица Ћосић је написао фаустовски роман о својим сновима и моравском ђаволу – Анђами, а поетику модернизације реалистичког модернистичког романа снaжно радикализовао искораком у алегорију и филозофско-поетску романескну форму... „Бајка“ у времену свог објављивања није имала читалачку публику и критичарску рецепцију ни приближно онакву и онолику какву су имали његови претходни, а и будући романи. Међутим, такву изузетност у судбини ‘Бајке‘, која је тек после скоро педесет година доживела друго издање, Добрица Ћосић је и сам наслутио и предвидео. У његовим дневничким белешкама пронашла сам запис из лета 1965. године (26. јули):

Фото Приватна архива

„МУЧИМ се у ‘Сновима воде’; давим се са Луцифером. А страсно желим, имам намеру, морам постићи: „Бајка“ треба да буде равнодушна према успеху, још равнодушнија према неуспеху; похвале треба да не чује; за грдње не сме да има интереса. Она мора да буде сама и високо: као орао. Своје дане и кораке не сме да броји. Ако се склопи у првом свом столећу, није имала никаквог разлога ни да буде написана...“.

Снови из „Бајке“ остварили су се пре рока који им је њихов творац одредио као јемство за трајање свог романа. Историја је у трци претекла човекове снове, а такву њену брзину нису могли да предвиде ни сневач у „Бајци“ ни његови савременици. У контексту антиутопијског карактера овог романа могло би се рећи да је Добрица Ћосић у свом јавном и политичком делању заправо водио борбу против остварења својих снова из „Бајке“. У времену када је Добрица Ћосић окончао своју сагу о Катићима на српској земљи у 20. веку, у својим записима заокружио и властиту судбину у њему, открива се да је у роману „Бајка“ била окончана његова прва романескна фаза („Далеко је сунце“, „Корени“, „Деобе“, „Бајка“), после које су наступиле друга у романима „Време смрти“, трећа у „Времену зла“ и четврта у романима „Време власти“. Очигледно, било је неопходно „зрење у времену“ за писца који је већ у свом другом роману „Корени“ поставио себи задатак да пише романе о српској судбини у 20. веку... Највећа препрека били су његови снови; њихово приповедање/ исповедање у овом роману била је његова нужна лична катарза. О таквом значају „Бајке“ постоји и запис из лета 1984:

„`БАЈКА` је од свих мојих књига најличнија по мотивацији са свом својом апстрактношћу; она је емотивно најнепосреднији израз мог доживљаја савременог света. Та књига је мој интелектуални и морални разрачун са собом и веком у коме живим. У `Бајци` сам рекао нешто што сам морао да кажем да бих могао даље да радим на циклусу романа о људској судбини на српској земљи у овом веку; нешто што сам желео да кажем пре него што умрем, стрепећи да то нећу моћи да учиним. Гонила ме нека унутрашња духовна мука, нешто као савест; неко морање да се разаберем у свом свету, да се одвојим и спасем од тог злог доба у коме постојим. `Бајка` је моје свођење рачуна са собом, људима, својим добом. Нека помамна катарза. Колико успела, није ми прво питање. Писац не жели да пише само успешне књиге; књиге које му хвале критичари и воле читаоци. Писац има право и за књигу само за себе. То право искористио сам и ја, спокојан и задовољан што сам га искористио.“

СУТРА: ПОДВАЛЕ СУ ИМАЛЕ ПРИВИД ПРОГРЕСА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - КУЛТУРНИ И ПРОСВЕТНИ ПРЕОБРАЖАЈ ЦЕЛЕ СРБИЈЕ: Ђилас, Зоговић и Дедијер вршили идеолошка насиља у култури и уметности

10. 06. 2023. у 18:00

Репортаже

0 3

БЕОГРАД НАРОДНИМ СЛАВЉЕМ ДОЧЕКАО ТЕСЛУ: Цео град је тог јуна 1892. желео да му стисне руку, од краља, до ђака

02. 06. 2023. у 16:50

Репортаже

0 1

ЛЕЧИО, АЛИ И ПОДУЧАВАО ПАЦИЈЕНТЕ: Знате ли ко је Добривоје Гер Поповић - По њему се данас зове Дом здравља у Александровцу (ФОТО)

31. 05. 2023. у 15:40

Друштво

8 14

„БОЉЕ ИЗВАДИТЕ РЕВОЛВЕР, ПА МЕ УБИЈТЕ“: Речи за памћење заборављеног српског јунака, болестан од маларије борио се у Великом рату

08. 02. 2023. у 15:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације