FELJTON - ISTORIJA JE PRETEKLA SVE ČOVEKOVE SNOVE: Ćosićeva "Bajka" - Prve vizije dobra i zla

Piše: Ana Ćosić VUKIĆ

11. 06. 2023. u 18:00

BAJKA je prvi roman mog oca Dobrice Ćosića čijeg pisanja se sećam. Možda zato što ga je pisao i na zajedničkom letovanju u Ohridu 1965. godine.

ФЕЉТОН - ИСТОРИЈА ЈЕ ПРЕТЕКЛА СВЕ ЧОВЕКОВЕ СНОВЕ: Ћосићева Бајка - Прве визије добра и зла

Sa ćerkom Anom i suprugom Božicom..., Foto Knjiga "Vreme sa ocem"

On je u večernjim časovima mojoj majci Božici čitao preko dana napisan tekst, a ja sam u hotelskoj sobi sa njima, i u to vreme bez drugog mesta za igru, bila primorana da slušam to čitanje i ponešto zapamtim. Kao roditelj, moj otac je smatrao da je za njegovo dete najvažnije da se igra, da bude što duže dete. Pa su i knjige koje mi je kupovao sve do moje dvanaeste godine bile isključivo bajke.

Slušajući „Bajku“, ja sam, zapravo, prvi put razumela šta je to rad mog oca koji za razliku od drugih očeva nije ustajao rano i odlazio na „posao“, i za mene kao dete imao samo jednu uslovnost koju sam lako ispunjavala i sama obuzeta svojim „radom“: da dok „i tata radi“ ja i deca sa kojom sam se igrala ne galamimo. Ovakav autobiografski uvod opravdava zapis u dnevničkim beleškama moga oca od 16. jula 1965:

„DVA dana već u meni se prima, žili se i razlistava naslov, ime formula, ključ, opredeljenje, poruka ovih snova: Bajka.

Tu reč prvo je izgovorila Ana slušajući Snove vode koje sam čitao Božici: ‘Pa to je, tata, bajka. Kada bi samo izbacio neke nerazumljive reči, ovu knjigu bi i deca mogla da čitaju’. Ta dečja intuicija dosegla je u srce inspiracije; u stvari neposrednost i jasnoća ovog Aninog doživljaja duboko su me dojmili. Nisam racionalno shvatao šta sve sadrži, kakav sve smisao ima Anin pojam ‘bajka’, ali sam nekako često u sebi ponavljao zadatak: to mora biti moderna bajka za odrasle. Po jedinstvenosti forme i izraza, po jasnoći i snazi poruke. Ali nikako nisam pomišljao da knjigu nazovem Bajka.

Prekjuče, čitajući predgovor Novalisu od Zorana Gluščevića, naiđoh na njegovu analizu forme i književnog sadržaja oblika koji se zove bajka. Saznavši univerzalnost tj. višeznačnost pojma bajka uspostavilo se intenzivno preplitanje ove racionalne analize bajke u romantičarskoj literaturi i Anine poetske intuitivnosti i ja prihvatam naziv „Bajka“ ubeđen da je pravi, jedini, najsrećnije pronađen, saznan, smišljen naslov!

KNjIŽEVNA EVOLUCIJA

SAGLEDAVANjE smisla književne evolucije Dobrice Ćosića ukazuje da je zapravo u zaboravljenoj „Bajci“ dovršen i postavljen temelj njegove romaneskne slike sveta. Tek u „Bajci“ – četvrtom svom romanu, dakle, ne već u ponovljenom književnom uspehu drugog romana „Koreni“, pa ni u ambicioznim „Deobama“, u kojima je dosegao vrhove srpskog modernističkog romana – Dobrica Ćosić je bez kolebanja i čvrstim korakom zakoračao romanesknim vremenima svojih romana: „Vreme smrti“, „Vreme zla“ i „Vreme vlasti“.

„BAJKA“. Sa bajkom se saznaje svet van prvog iskustva. Prve istine, prve poruke, prve vizije dobra i zla. Prvi junaci, prve identifikacije. Prve obmane i prve neistine... Svet za nevine od sveta i u njemu. Poziv na nadu, na stvaranje, na maštanje, na zasnivnje novog sveta. Moja bajka je imaginativni odsjaj i eho stvarnosti 20. veka. To nije stvarnost. To je bajka o toj stvarnosti; to su snovi zla i o zlu te stvarnosti; to je bekstvo od realnosti u snove; to je utočište mojih sumnji, mojih umora, mojih nada. Bajka je nepristajanje na realnost upravo kazivanjem njenih osnovnih vidova. Bajka nije istina o mom svetu; ona je prva i poetska, dečja, lukava priča koja stoji pred životom, kao njegova zavesa, kao magla, kao zaobilazni put ka bitnome. Bajka je i moja forma; ona ne oslobađa obaveza interpretacija. Sadrži ironiju i cinizam. Sadrži romantičarsku prirodu mog izraza: snova. Nije ovo prava, ni ona argumentacija koju sam danas imao u sebi, a koju sam zato što mi se učinila sadržajnom želeo da zapišem.“...    

DOBRICA Ćosić je „Bajku“ objavio 1965. godine. Imao je tada 44 godine i tri romana za sobom: „Daleko je sunce“, „Koreni“ i „Deobe“. Četvrti roman je njegovu dotadašnju romanesknu sliku sveta, prelomljenu između „Korena“ i „Deoba“ neuspelim pokušajem da napiše roman o Prvom svetskom ratu sa radnim naslovom „Rat“ (iz čije je samo primarne motivacije nastao njegov najznačajniji roman „Vreme smrti“), još snažnije uzburkao i zamutio dinamičnim razgranavanjem neočekivanim za čitalačku publiku i književnu kritiku. Umesto o Katićima, Babovićima i Dačićima, kako se očekivalo, Dobrica Ćosić je napisao faustovski roman o svojim snovima i moravskom đavolu – Anđami, a poetiku modernizacije realističkog modernističkog romana snažno radikalizovao iskorakom u alegoriju i filozofsko-poetsku romanesknu formu... „Bajka“ u vremenu svog objavljivanja nije imala čitalačku publiku i kritičarsku recepciju ni približno onakvu i onoliku kakvu su imali njegovi prethodni, a i budući romani. Međutim, takvu izuzetnost u sudbini ‘Bajke‘, koja je tek posle skoro pedeset godina doživela drugo izdanje, Dobrica Ćosić je i sam naslutio i predvideo. U njegovim dnevničkim beleškama pronašla sam zapis iz leta 1965. godine (26. juli):

Foto Privatna arhiva

„MUČIM se u ‘Snovima vode’; davim se sa Luciferom. A strasno želim, imam nameru, moram postići: „Bajka“ treba da bude ravnodušna prema uspehu, još ravnodušnija prema neuspehu; pohvale treba da ne čuje; za grdnje ne sme da ima interesa. Ona mora da bude sama i visoko: kao orao. Svoje dane i korake ne sme da broji. Ako se sklopi u prvom svom stoleću, nije imala nikakvog razloga ni da bude napisana...“.

Snovi iz „Bajke“ ostvarili su se pre roka koji im je njihov tvorac odredio kao jemstvo za trajanje svog romana. Istorija je u trci pretekla čovekove snove, a takvu njenu brzinu nisu mogli da predvide ni snevač u „Bajci“ ni njegovi savremenici. U kontekstu antiutopijskog karaktera ovog romana moglo bi se reći da je Dobrica Ćosić u svom javnom i političkom delanju zapravo vodio borbu protiv ostvarenja svojih snova iz „Bajke“. U vremenu kada je Dobrica Ćosić okončao svoju sagu o Katićima na srpskoj zemlji u 20. veku, u svojim zapisima zaokružio i vlastitu sudbinu u njemu, otkriva se da je u romanu „Bajka“ bila okončana njegova prva romaneskna faza („Daleko je sunce“, „Koreni“, „Deobe“, „Bajka“), posle koje su nastupile druga u romanima „Vreme smrti“, treća u „Vremenu zla“ i četvrta u romanima „Vreme vlasti“. Očigledno, bilo je neophodno „zrenje u vremenu“ za pisca koji je već u svom drugom romanu „Koreni“ postavio sebi zadatak da piše romane o srpskoj sudbini u 20. veku... Najveća prepreka bili su njegovi snovi; njihovo pripovedanje/ ispovedanje u ovom romanu bila je njegova nužna lična katarza. O takvom značaju „Bajke“ postoji i zapis iz leta 1984:

„Bajka“ je poziv na nadu, na stvaranje, na maštanje, na zasnivnje
novog sveta

„`BAJKA` je od svih mojih knjiga najličnija po motivaciji sa svom svojom apstraktnošću; ona je emotivno najneposredniji izraz mog doživljaja savremenog sveta. Ta knjiga je moj intelektualni i moralni razračun sa sobom i vekom u kome živim. U `Bajci` sam rekao nešto što sam morao da kažem da bih mogao dalje da radim na ciklusu romana o ljudskoj sudbini na srpskoj zemlji u ovom veku; nešto što sam želeo da kažem pre nego što umrem, strepeći da to neću moći da učinim. Gonila me neka unutrašnja duhovna muka, nešto kao savest; neko moranje da se razaberem u svom svetu, da se odvojim i spasem od tog zlog doba u kome postojim. `Bajka` je moje svođenje računa sa sobom, ljudima, svojim dobom. Neka pomamna katarza. Koliko uspela, nije mi prvo pitanje. Pisac ne želi da piše samo uspešne knjige; knjige koje mu hvale kritičari i vole čitaoci. Pisac ima pravo i za knjigu samo za sebe. To pravo iskoristio sam i ja, spokojan i zadovoljan što sam ga iskoristio.“

SUTRA: PODVALE SU IMALE PRIVID PROGRESA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

DAČO, JOŠ JEDAN DAČA JE NA PUTU! Zašto je Okanović sinu dao ime po Danilu Lazoviću? Zajedno smo se molili Bogu