У ЈЕДНОЈ пјесми коју сам написао - „Враћање виду дјетињем” каже се:
Е, пусте ли среће да је мој ђед Симеун био тако прогоњен. Па путовао по Француској, Грчкој тј. по целој Европи. И, још да лепо баци пасош и онда му тај пасош - у Паризу - врате. Али, ето, ђеду се није тако посрећило, неко је цео живот био прогоњен од посла, некакве глупе комунистичке фабрике и бабе Милосавке. Како ми прича отац, хтео је ђед да иде у Немачку, али баба није хтела ни да чује за тај комунистички пасош. Тако, ето, мој ђед није видео света, а био је баш онако фабрички прогоњен. Али, када год сам ја нешто написао о мом ђеду, Новости ми то нису пустиле. Ред би био да ме бар једном пустите. Јер за мог ђеда Симеуна, сав наш комшилук је имао само лепе речи.
Коментари (1)