ФЕЉТОН - УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА ЈЕ НЕКА ВРСТА УТОПИЈЕ: Евро кључни инструмент деструкције ЕУ

ПОСЛЕ Јединственог европског акта, 1986, који је у привреде чланица интеграције увео јединствене стандарде, чиме ЕЕЗ и формално постала Европска заједница (ЕЗ), уследио је кључни тренутак историје, највећа криза у Европи још од Другог светског рата, која ће из темеља променити не само европску интеграцију него и историју Европе.

Потписивање Споразума у Лисабону 2007. године, Фото "Википедија"

Дошло је до  рушења Берлинског зида, 1989, и уједињења две Немачке у једну, економски најмоћнију и по броју становника најмногољуднију европску земљу, а потом и рушење комунистичког блока и растакање Совјетског Савеза као државе.

Земље ЕЕЗ дословно су биле у шоку, неспремне за тако важан и брз развој догађаја. ЕЕЗ је као целина лутала у ставовима, од захтева да се Совјетски Савез сачува као држава, па до противљења уједињењу Немачке и идеје да, ако и буде уједињења, у бившој Источној Немачкој и даље остану совјетски војници. Прва је поклекла Француска и, упркос дотадашњем снажном противљењу, прихватила уједињење Немачке. Тако отпор осталих више није имао смисла. Од тог часа, европска интеграција и дословно постаје француско-немачко средство, све је постало француско-немачки диктат. Убрзо је на примеру распада бивше Југославије и каснијих грађанских ратова у тој земљи постало јасно да се иза француско-немачке осовине крије, у ствари, само Немачка. То је почетак немачке Европе.

УПРКОС разобличавању дубоких подела унутар европске интеграције и неспособности решавања криза, убрзано су се одвијале припреме за нови споразум о интеграцији. Године 1992. потписан је Споразум из Мастрихта који је ударио темеље још дубљој интеграцији, која поприма форму квазисупердржаве, и коначном увођењу јединствене валуте. Тим споразумом, Европска заједница је постала Европска унија (ЕУ).

И, кренуло се даље, као да се ништа није догодило. Био је то врхунац (зло)употребе кризе, избегавања решавања проблема и суочавања са реалношћу, врхунац онога што је од самог почетка европске интеграције постао њен основни принцип. И - поново проширење као замагљивање проблема. Аустрија, Финска и Шведска 1995. постају нове чланице Европске уније а годину дана раније Норвешка је на референдуму одбила чланство. Потом се, 1999, установљава јединствена валута - евро - која је као новчаница уведена 1. јануара 2002. године али нису је прихватиле све чланице. То је и формално поделило ЕУ у две групе земаља.

Затим је, 2003, уследила америчко-британска инвазија на Ирак, што је до тада највише продубило не само разлике између земаља учесница интеграције него и између кључних чланица, Француске и Немачке, на једној, и „европског ментора и заштитника", Америке, на другој страни. На ту кризу одговор је био:„Још више Европе" те је отпочет рад на уставу ЕУ и њеном убрзаном проширењу. Тако су 2004. у чланство примљене: Чешка Република, Естонија, Мађарска, Летонија, Литванија, Словачка, Словенија, Пољска, Кипар и Малта. Касније, 2007, придружују се Румунија и Бугарска а 2013. и Хрватска. ЕУ је постала интеграција са петсто седам милиона људи и највећим тржиштем на свету.

МЕЂУ старим чланицама, јер новопримљеним није дозвољено учешће у раду на Уставу, владао је велики отпор доношењу устава Уније. И пре него што је званично предложен, десет земаља је прогласило да ће поводом тог документа организовати референдум. Прва два одржана су у Француској, 29. маја 2005, и Холандији, 1. јуна 2005. године. Гласачи у обе земље одбацили су Устав ЕУ. И, одустало се од Устава, а његов текст је само преформулисан - суштина није измењена - у Лисабонски споразум, који је потписан 13. децембра 2007. а на снагу ступио две године касније. Док се узајамна честитања ЕУ лидера још нису ни смирила, избила је до тада највећа и најозбиљнија финансијска и економска криза, која је погодила пре свега земље еврозоне.

Показало се да евро не само што није решење будућности европске интеграције него је постао и највећи проблем ЕУ, кључни инструмент њене деструкције. Неколико земаља, Ирска, Шпанија, Португалија и Грчка, практично су биле пред банкротством и ЕУ је, да би сачувала евро, била принуђена да интервенише и финансијски помогне.

ВЕЋ  НА почетку се испоставило да ЕУ у ствари спасава велике европске банке а не те државе. Европска унија се још једном у пуној величини показала као клуб елите а не грађана и довела је себе на руб пропасти. У тој намери, срушено је и правно устројство ЕУ јер Споразум из Лисабона, као нова Библија ЕУ, изричито забрањује такву врсту помоћи земљама чланицама. Међутим, правила, очигледно, не важе за елиту која је од првог дана стварни власник европске интеграције, као ни за политичке лидере који по сваку цену желе да задрже илузију постојања европске интеграције.

Најновија криза, овога пута стварна и неизбежна, дуго траје али привид ЕУ некако се одржава. А затим, 23. јуна 2016, у Великој Британији је одржан референдум на коме је већина грађана гласала за излазак из Уније. Нови шок. Уместо суочавања са реалним питањем зашто су Британци гласали за излазак из ЕУ, јер такозвани Брегзит (Brexit) није узрок већ последица кризе ЕУ, лидери у Бриселу су реаговали агресивно, обећавајући даљу и дубљу интеграцију оних који су остали у чланству клуба.

Званична саопштења и целоноћни хитни састанци лидера ЕУ не могу променити реалност а реалност је да европска интеграција, ипак, није успела. Европски пројекат је, после више од шездесет година, доживео потпуни крах и ЕУ је у стању између дијагнозе терминалне болести и смрти. Нико не може да каже колико ће тај период мучења трајати, једино је крај известан.

ИЗ УГЛА читаоца новина и реципијента европске пропаганде то, наравно, звучи као изненађење али стварност је управо таква - ЕУ није успела и пројекат је пропао.
Зашто је то тако, могући одговор траже многи, у уверењу да је европски пројекат савремена утопија, па ЕУ и зову ЕУтопија, Европска утопија. Ханс Кунднани (новинар и публициста, виши сарадник Маршаловог фонда )  оцењује да ЕУ јесте нека врста утопије, као одраз амбиције стварања идеалног европског друштва, али истовремено и није утопија јер, ако ништа друго, има новац. Чак и они махом традиционални левичари, који су подржавали стварање ЕУтопије, сада гаје сумњу јер, како каже немачки социолог Волфганг Штрек, европски утопијски пројект потиснут је неолибералном визијом Европе, а најбољи израз тога јесте стварање јединствене валуте. Маргарет Тачер је својевремено писала да је ЕУ „класичан утопијски пројекат, споменик таштине интелектуалаца, програм чији је неуспех неизбежна судбина".  Сличног је мишљења и Џон Греј ( Jоn Gray,  енглески политички филозоф, бави се  историјом идеја)   али он упозорава да се „велики утопијски пројекти ретко пажљиво и свесно демонтирају" па зато страхује да ЕУ не само што неће успети у стварању идеалног друштва него ће, када неизбежно пропадне, изазвати хаос.

ОД ИДЕЈЕ ДО ПРОБЛЕМА

КЉУЋНО питање гласи: Како се десило да највећи европски пројекат доживи неуспех и од сањане идеје постане проблем број један савремене Европе? ЕУ је заиста највећи проблем Европе у 21. веку. Како је могуће да није научена ниједна лекција, да није усвојено сазнање да интеграција не функционише и да на време треба нешто да се мења ако идеја интеграције жели да се сачува?

СУТРА: ГРАЂАНЕ ЕВРОПЕ НИКО НИ ЗА ШТА НЕ ПИТА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - УЈЕДИЊЕЊЕ СПАС ЗА ОБОЛЕЛИ КОНТИНЕНТ: Де Гол, „Европска интеграција је настала у страху од празнине"

01. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ПРОЈЕКАТ ЕВРОПСКЕ ЕЛИТЕ ПОДРЖАН ОД АМЕРИКАНАЦА: Де Гол је био најљући противник дубље интеграције и „супердржаве"

02. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН ЕУ ПРОТИВ ЕВРОПЕ: Уједињење спас за оболели континент

01. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН – ЕУ ПРОТИВ ЕВРОПЕ: Унија постала кочница развоја Старог континента

30. 09. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације