ВЕСТИ о доласку имућног младог српског властелина на Атос су већ почеле да муте и дотадашње складне односе међу светогорским лаврама, јер је духовно вођство једне од најугледнијих међу њима, грчког манастира Ватопеда, тад одлучило да га по сваку цену привуче себи.
Када се не користе примарни историјски извори онда је у наслову поглавља „Србија постала независна држава“, а у самом тексту је „самостална држава Рашка“. Први пут, „епископа Србије“ (полувазални статус унутар византијског комон велета, кнежевски период) спомиње Цар Лав VI (9.в); у 10. веку Порфирогенитову Србију чине Далмација, Босна, Захумље, Травунија, Диоклитија, са својим кнежевима и жупанима, којима је надређен „Велики жупан српски“ са седиштем у Стону, а који одговара „стратегу теме“ Далмације у Задру. Рас се први пут спомиње код Кинама (12.в) као „тврђава у Далмацији“ (мисли се на тему Далмацију, „Србију-Далмацију настањену Србима-Далматима, како пишу Ана Комнина и Скилица), на граници тема Србија-Далмација и Бугарска коју су Срби први пут на кратко освојили 1129. а трајно 1149. и када је област предата на управу жупану рашком Стефану Немањи (1149-1166). Године 1166. жупан рашки Стефан Немања преузима управљање Србијом Лава VI или Српском земљом Порфирогенита, или Србијом-Далмацијом Скилице, Комнине, Хонијата и Кинама, премешта српску престоницу из Стона у Град Котор носећи титулу – Великог жупана српског Далмације, Босне, Захумља, Травуније, Диоклитије и Раса (Теодосије, 1236). У Јерусалимској патријаршији Србију-Далмацију називали су и „Западном земљом царства“. Ниједна од српских провинција из великожупанске и краљевских српских титула није била међународно призната независна држава. У титули, са жичких зидина, првог међународно признатог српског краља Стефана Првовенчаног не налазе се ни Босна ни Рас, јер се подразумева да је то Србија. Због тога у дубровачким аналима Немањиће називају „босанским краљевима“. Држава Рашка и држава Диоклитија нису постојале у средњем вијеку!
Коментари (1)