ФЕЉТОН - ЗЛАТО ПЛОД ДОБРЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ: Тренер је само карика у ланцу, успех стиже кад се на сваком месту налази прави човек

НИКАДА се не прави нова репрезентација. Она је увек континуитет, који се наслања на оно претходно. Тако сам желео и да почнем. Увек сам помало романтичар. То је потребно за успех, јер мора да постоји нека додатна мотивација. Та романтичност је повезана с рационалношћу и одговорношћу према онима који су те поставили. Наравно, у националном тиму је другачије него у клубу. Прво емотивно, јер браниш боје своје земље. Друго, у Србији је кошарка необично популарна. Иза репрезентације стоји озбиљан покрет. Постоји барем педесет оних који около "праве своје репрезентације".

Светислав Пешић Кари / Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

После толико година у Немачкој, рекли су: "Ајде да видимо шта тај немачки тренер тражи овде и шта може". Наравно, не постоји ниједан тренер на свету - то и данас важи - који не би пожелео да буде селектор у "земљи кошарке". Тренери који су некада били у репрезентацији стварали су кошарку и на тај начин све нас мотивисали да једног дана дођемо на њихово место. Нису они само побеђивали. Њихова мисија била је шира. За играче увек можеш да кажеш да је најбољи на својој позицији у Европи, али како вредновати квалитет тренера. Да ли се успех тренера мери по трофејима или по томе шта је остало иза њега: у клубу, репрезентацији, у смислу развоја играча и средине у којој је стварао. Генерације пре моје су увек остављале нешто иза себе.

КАДА смо освојили злато у Бормију 1987, било ми је логично да наставим с том генерацијом. Ти играчи су били доста везани за мене, али и ја за њих. Та веза није се градила само на победама, већ су ти млади људи хтели некога да с њим поделе своје планове и емоције. Био сам им тренер за време тренинга, али и пре и после тренинга. Међутим, било је то неко чудно време у кошаркашкој организацији, које је Радомир Шапер објаснио сликовито, у неколико речи: "Овде код нас се ништа не зна!"

Те године се можда ништа није знало или Шапер није знао. Или није хтео да се меша у планове Мирка Новосела, чији ауторитет је био пресудан за одлазак Крешимира Ћосића с места селектора, што је довело до тога да Ранко Жеравица напусти Стручни савет КСЈ. Догодило се то на једном састанку - у мом присуству (ја сам један од оних који највише памти а и најдуже сам био ту) - кад су од Ћосића тражили тоне писмених извештаја после Европског првенства у Атини 1987. Ранко после тога више није долазио у Савез. Вратио се тек када сам ја постао селектор.

НИСАМ био најсрећнији кад ми је Шапер рекао у Бормију да се "код нас ништа не зна". После тога нисам више желео да се распитујем. Ниједан други југословенски тренер није био тамо кад се стварала највећа европска генерација. Само Бора Станковић, Радомир Шапер, Бранислав Рајачић и ја. За разлику од осталих репрезентација, где су разни тренери били присутни, нас нико није пратио. А после су, како обично бива, заслуге почеле да се деле на много више делова. Отишао сам за Немачку, некако недоречен, али решен да се једног дана вратим на место које ми је, у то сам дубоко веровао, припадало.

Европско првенство у Истанбулу 2001. био је огроман изазов за мене. Из више разлога. Можда понајмање да бих показао да и "бундес тренер" зна нешто, мада ми је и то негде стајало у глави...

СЕЋАМ се једног од првих састанака Стручног савета, чији председник је био Драгиша Вучинић, где сам поднео извештај како видим рад с младима, укупан систем млађих националних селекција. Варајић и ја смо представили концепт школе кошарке где би живели и тренирали најбољи млади играчи Југославије и тај пројекат и дан-данас постоји у Сазоновој 83. Кошарашки савез је прихватио тај концепт, али се ништа није дешавало. На срећу, том састанку је присуствовао и Небојша Човић. Он је творац баскет колеџа, јединственог на просторима Југославије. Сада са ове временске дистанце радује ме што је препознао и реализовао овај пројекат који је у овим временима актуелан на нивоу КСС. После тог састанка Вучинић ме је позвао у страну: "Кари, ово што си изнео је фантастично. И тај колеџ који би требало да се направи је сјајна идеја. Тако нешто нисмо имали, а сада је то потребније него пре, пошто смо се смањили као држава. Али, морам да ти кажем: неће се твоји резултати мерити по таквим стварима, већ по медаљама!"

После тога сам био мало разочаран, али и захвалан Вучинићу што ми је то рекао. Увидео сам да се тражи победа по сваку цену, а да је све остало секундарно и да ће се можда некада десити. А када ће се десити? Видећемо!

ЗНАО сам за неке негативне околности у репрезентацији. Жељко Обрадовић ми је као колега указао на неке проблеме с којима се он борио, што се и одразило на резултат на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. Поврх тога, Ђорђевић и Ребрача су се заситили, а Даниловић је завршио каријеру. О много тога је морало да се води рачуна. Пре свега бити свестан да је прошло време великог заноса, да су многи играчи постали милионери, до крајње мере оптерећени у клубовима. Многи од њих су и даље хтели у репрезентацију, али на неки други начин. То је захтевало и другачији приступ читавој ствари.

Нисам много жалио кад сам остао без Ђорђевића и Ребраче. Зато што сам имао свој план. Веровао сам и у млађе играче (Јарић, Ракочевић, Стојаковић, Вујанић..) и знао сам да су спремни да замене јаку спољну линију. Тако да се ту нисам бавио именима, већ сам хтео да правим репрезентацију. Иако је била прва година олимпијског циклуса, тај Евробаскет је ипак био веома важан. Замишљао сам га као темељ за будуће велике ствари.

ВЕЋИНА кандидата за репрезентацију је респектовала оно што сам замислио. Дуго пре мене били су селектори који су радили истовремено и у клубовима и у репрезентацији па нису имали времена за обиласке играча и разговоре. Зато сам и у том смислу био новина за њих. Хтео сам да направимо добру организацију, да играчи не буду репрезентативци само у мају кад их позовемо, већ да имају осећај да о њима неко у Србији размишља 365 дана у години. Тај део посла смо изузетно добро организовали. Варајић и Богосављев су ту до краја били посвећени. Имали смо подршку свих структура, и у кошаркашкој организацији, али и у држави. Имали смо менаџмент који је свакодневно бринуо о репрезентацији. То је била моја идеја. Наш главни спонзор "Синалко" нам је дао снажан ветар у леђа, захваљујући директору Војину Ђорђевићу који је заслужио пола те медаље.

Када се све ствари поставе на своје место успех је загарантован. У нашем систему видело се да је тренер само карика у дугом ланцу. Успех у спорту данас зависи од свих структура, а ми смо за сваку улогу имали правог човека. То је играчима давало мирноћу. Осетили су да је све на високом нивоу, од путовања, хотела, организације мечева. А то су све били играчи који су навикли на високе стандарде па су могли да упореде и процене.

ЗЕЧЕВИЋЕВ ЕНТУЗИЈАЗАМ

МОЈ пријатељ и саиграч из Партизана Жарко Зечевић се већ налазио у Председништву КСЈ кад сам стигао. Био је задужен за репрезентацију. Радио је то с великим ентузијазмом и својим искуством знатно помогао. Млађи играчи га нису познавали као играча, али је за њих био ауторитет јер су знали да је био један од најбољих фудбалских менаџера у Европи, да је фудбалски клуб Партизан захваљујући њему организован на модеран начин.

СУТРА: ЗЛАТО У ТУРСКОЈ СЕ ПОДРАЗУМЕВАЛО

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НАЈЗАД СТИЖЕ ПОЗИВ ИЗ БЕОГРАДА: Домаћа јавност није Светислава Пешића дочекала оберучке

24. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - У АМЕРИКУ ПО НОВО ИСКУСТВО: После боравка у Сакраменту рекао сам себи - "На добром си путу!"

23. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СТАСАВА "БЕЛИ ХАРЛЕМ“: Тријумф у Бормију донео је неописиво славље

22. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СТЕПЕНИЦЕ ЗА УСПОН НА ВРХ СВЕТА: Млад играч је као трска - брзо расте, али се и брзо ломи!

21. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације