ОНЛАЈН КЛИНИКЕ НЕ МОГУ ДА ЗАМЕНЕ АМБУЛАНТЕ: Доктор Горан Милашиновић о новим начинима комуникације у медицини

У ДИГИТАЛНИМ клиникама пацијенти, посебно у време епидемије ковид 19 виде могућност да брже и на комфорнији начин добију медицинску помоћ, али истовремено и зазиру да ће она бити адекватна, и да ли ће обећано "експертско мишљење", заиста бити - експртско?

Професор др Горан Милашиновић / Фото: П. Милошевић

Колико је, и у којим случајевима применљиво "лечење на даљину", када оно може да замени директан контакт лекара с пацијентом, шта су овом случају предности, а шта мане? О томе у у интервјуу за "Новости" говори професор др Горан Милашиновић, кардиолог-електрофизиолог, директор Пејсмејкер центра Универзитетског клиничког центра Србије, и некадашњи председник Републичке стручне комисије за израду и имплементацију водича добре праксе:

- Дигиталне клинике служе да брже доведу у везу пацијента и лекара, а не да обезбеде бољу дијагнозу или лечење. Савремена медицина подразумева експерте за веома уска поља те је увек најважније доћи неком таквом "у руке", али то за просечног пацијента није лако. Савремено доба није поништило потребу пацијента и за типом лекара који сагледава здравље шире од једне дијагнозе, са којим може да разговара без журбе и да му се повери, а то дигиталне клинике нису у стању да обезбеде. Било би погрешно веровати да ћете увек када приступите некој дигиталној клиници добити уистину најбоље експерте за оно што вас занима; најчешће ћете добити "најбоље" по њиховом избору, а то не мора да буде и уистину најбољи избор.

* У којој мери дигиталне клинике могу да замене класичан однос лекара и пацијента?

- О апсолутној замени нема говора; телемедицина треба да остане помоћно средство које побољшава клиничку праксу, а не да у потпуности замени "директан" контакт лекара и пацијента. У препорукама за телемоторинг пацијената са имплантираним пејсмејкерима, на пример, стоји да пацијент који се контролише "на даљину" обавезно треба да дође на амбулантни преглед једном годишње, будући да медицина и лечење нису само технички подаци о болести или функцији апарата, него је медицина брига о интегралној индивидуи, човеку у телесном и менталном тоталитету.

* За кога је тај директни контакт важнији, за лекара или пацијента?

-Разговор лекара и пацијента је од непроцењивог значаја за обоје. Веома често пацијенту је неопходан разговор са лекаром насамо ради стицања поверења, будући да је здравље најзначајнији посед који сви имамо, а који треба да ставимо на располагање неком другом. Неким пацијентима је контакт са лекаром толико значајан да одбијају да буду контролисани онлајн, што треба увек прихватити и поштовати.

* Шта се онда мења увођењем дигиталних клиника?

- Телемедицина и дигиталне клинике мењају начин комуникације лекара и пацијента, али не и суштину лечења, које није могуће спровести без конкретне медицине и медицинара. То је исто као и са дигиталним књигама: ако једног дана скроз превагну, суштина, коју чине писање и читање, ће остати. Дакле, лекар је и даље ту, као окосница лечења, само је уз помоћ дигиталних клиника приступачнији пацијенту. Било би погрешно веровати да ће дигиталне клинике које омогућавају видео консултацију са специјалистима омогућити бољи и сигурнији третман него одлазак у амбуланту. Овде је реч пре свега о комфору за пацијента, могућности да чује мишљење стручњака, до којих не би могао доћи другим путем, и о уштедама.

* Колико може да буде поуздан суд који лекар доноси само на основу онлајн прегледа, макар имао на увид и анализе лабораторијске?

- Поузданост је битан фактор, који сам лекар треба да процени. Тежиште је ту мање на технологији, а више на стручности и моралу лекара.

* Које прегледе је могуће урадити онлајн, које није?

- Није могуће некога оперисати онлајн, али је могуће прегледати све анализе које су неопходне као преоперативна припрема, као и пратити постоперативну рану и друге физичке знакове опоравка или компликације. Ако је неком ко има ковид-19 неопходан респиратор, онлајн медицина му неће помоћи, он мора хитно у болницу; међутим, код лакших форми, онлајн комуникација може да буде од користи за праћења тока болести и лечење. Психијатрија је у неким сегментима идеална за телемедицину, а и неуролошки пацијенти могу да добију квалитетне консултације са експертма онлајн.У данашњој ери "паметних" телефона са камерама, сви већ функционишемо по принципима телемедицине, будући да је лако снимити налазе и послати их лекару путем интернета и савремених интернет апликација.

* Да ли би, можда, дигиталне клинике требало ограничити, рецимо на пружање експертског мишљења?

- Не, "друго мишљење", као право пацијента, не треба да буде једини вид телемедицине. На држави и Министарству здравља је да уз помоћ стручних саветника дефинише облике телемедицине које ће да подржава организационо и финансијски, водећи рачуна о потенцијалним уштедама за здравствени систем, али још више о користи за пацијента.

* Ви имате искуства са праћењем пацијената са пејсмејкером на далљину, помоћу апликација, колико се то, као једна од предности медицине, разликује од онлајн лечења?

- Не разликује се. Ми пацијенте и пратимо и лечимо уз помоћ телемониторинга. Уколико нам ујутру стигну на клинику подаци из нечијег пејсмејкера који нас брину, назовемо пацијента, разговарамо о његовим симптомима, дамо му савет шта да ради, да ли да узме неку додатну таблету, или треба да дође на преглед и пре раније заказаног термина. Проблем је што због финансијске ситуације нисмо у могућности да већини пацијената обезбедимо телемоторинг те за сада вршимо селекцију, руководећи се клиничким и другим критеријумима, али надамо се да ће се ово захваљујујући разумевању државе променити у будућности јер верујем да ће доминантни део контрола пејсмејкера убууће да се обавља "на даљину", а не амбулантно.

* Како је у другим земљама?

- Званичне америчке и европске препоруке за телемониторинг пацијената са пејсмејкерима,рецимо, поготово у светлу најновијих средстава, "блутут" технологије и "паметних" телефона, постоје од 2015, али многе економски напредне државе их или још нису имплементирале у своје здравство, или то раде убрзано сада, од ситуације са ковидом-19. Кина је започела 2009, Индија 2007, а Аустралија И Нови Зеланд још 2001. године. Иста ситуација је и са нама: телемониторинг се спроводи од пре седам година, али само спорадично и без организоване и законски регулисане процедуре.

* Који је по вашем мишљењу највећи ризик онлајн лечења?

- Највећи ризик сваког лечења, па и онлајн, су нестручни и неморални лекари, а то су они који раде оно за шта нису обучени или недовољно добро умеју да раде свој посао, који се претерано саморекламирају, који на пацијента гледају као на ствар, а не као човека, и који пате од комплекса "трибунализма", мислећи да им је мисија да и у данашње време буду здравствени народни трибуни који све најбоље знају и у све се разумеју, па био то ковид -19 или рецепт против старења. Када је реч о крађи и злоупотреби података који се преносе онлајн и могу да буду предмет хаковања неопходан је велики опрез и одговорност је ту на дигиталним клиникама.

* Да ли се иста опасност везује и за праћење стања пацијента "на даљину"?

- Код "блутут" технологије за праћење рада пејсмејкера путем "паметних" телефона, сигурност је доведена до нивоа заштите највећих светских банака. Немогуће је да неко злонамеран "хакује" нечији пејсмејкер, а још мање да му онлајн приступи и промени рад, намерно угрожавајући нечији живот.

КОРИСТ И ЗА ЗДРАВСТВЕНИ СИСТЕМ

* Могу ли нови начини комуникације у медицини да буду и нека врста замки, нарочито за пацијенте?

- Уколико се телемедицина спроводи у складу са препорукама главних светских лекарских удружења, водећи рачуна и о етичким аспектима (криптогеност и заштита података у односу на "трећу" страну), нема замки него само корист, и то обострана, и за пацијента и за медицинаре, а такође и за здравствени систем, како у економском смислу (штедња због избегнутог транспорта), тако и због редуковања гужви и проблема са заказивањем и листама чекања. Јер, дигиталне клинике могу да имају и сервис електронског заказивања за процедуре у болницама.

И ДИЈАГНОСТИКА, И ТЕРАПИЈА

* Можда сада доживљава процват, али пренос података на даљину постоји већ дуго.

- Да, још од 1924. годинеи коришћење радија за медицинске консултације, а 1961.су Алану Шепарду за време пута са Земље телеметријски мониторисани ЕКГ и респирације. Ипак, масовна примена телемедицине је почела деведесетих година прошлог века, од изума Интернета, од када не служи само слању РТГ, скенерских, лабораторијских и снимака магнетне ресонанце, него омогућава да пацијент остане код куће, а истовремено прима одговарајући медицински третман, дијагностички или терапеутски.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације