Radanović: Miloš mi spasao karijeru!

LjUBOMIR Radanović (21. 6. 1960, Cetinje), kremen-kamen centarhalf mekog srca. Koliko god da je imao uspešnu i bogatu karijeru, jedan gol je obeležio 18 ponosnih fudbalskih godina.

Smeta li vam što svaki razgovor s vama počinje podsećanjem na onaj kultni komentar Mladena Delića sa nezaboravnim: "Ljudi, pa da li je to moguće? Ludnica."

- Ne, ne smeta mi, ali mi često i ne prija. Jer, dobro je ono što je umereno. Ljubivoje Ršumović je rekao: "Nije važno biti najbolji, već je važno biti prvi." A kada je ta utakmica u Splitu u pitanju, kada smo pobedili Bugare (3:2) mojim golom, što bi se danas reklo u nadoknadi vremena, koji nas je odveo na EP 1984. godine, samo se o tome pričalo, kao da sam igrao samo pet minuta. I danas je to lepa priča, onako uz kafu.

Da li ste i kada poslednji put pogledali taj snimak?

- Iskreno, ne sećam se. Nisam ja iz te priče. Jedino ako slučajno naletim na taj snimak na nekoj TV.

Da se vratimo na početak: sa Cetinja pravac u Humsku?

- Ja sam u odnosu na moje vršnjake u Partizan došao drugim putem, što je imalo svoje mane, ali i prednosti. Prednost je to što sam u dresu Lovćena igrao u izuzetno jakoj Drugoj ligi, protiv Trepče, Rabotničkog, Napretka, Bora, Sutjeske... Svaka utakmica je bila ozbiljna, igralo se "na nož". Zato sam i taktički i fizički bio spreman kada sam došao u Partizan.

Šta vas seća na četiri godine u Lovćenu (36-1)?

- Mali grad, pa je put u Aranđelovac, Čačak ili Skoplje bio kao izlazak. Sećam se, igramo sa Teteksom u nedelju, a ja moram da polažem maturski u ponedeljak. Prevezu mog kuma i mene "mercedesom" do Prištine, tamo uhvatim autobus i pravo na maturu. I maturiram, naravno.

Kako ste došli u Partizan (342-35)?

Pročitajte još Milko Đurovski za “Novosti” prvi put otvoreno o prelasku u Partizan: Da je htela Zvezda bi me zadržala

- U bivšoj Jugoslaviji postojala je neverovatna mreža, bilo je nemoguće da neko dobro igra i da se ističe a da se ne zna ko je i šta je. Imao sam 19 godina i počela je da kola ona priča: ima jedan mali, talentovan je. I tako ti ja preko nekog bivšeg sudije, nekako na mala vrata, stignem u Beograd. Da me vide. Gledaju oni mene, ali gledam i ja njih. Nikada nisam video toliko ljudi, novinara... Konkurencija, naravno, žestoka, a 20. jula igrao se Beogradski turnir, stadion pun, tim vodio Branko Rašović. A prvi trener Toma Kaloperović nije imao poverenja u mene, govorio je: "Polako, da vidimo kako će Beograd da deluje na njega." A onda meč sa Zvezdom na Stadionu JNA, ništa posebno nisam prikazao osim što je bilo uočljivo da imam sprint, motoriku. Ali stavili su me više napred, valjda da nešto ne pokvarim. Posle utakmice me pohvalio Miljan Miljanić, a onda je počela priča o tome da je to govorio po crnogorskoj liniji.

Ipak, izborili ste se za to da ostanete u Humskoj?

- Jesam, i prve godine kod Tome sam bio među 22-30 igrača. Povredim onda koleno, bio je to težak period za mene. Međutim, uvek sam bio realan. Verovao sam da ću uspeti, to je lepo, ali trebalo je to dokazati na terenu. Novo vatreno krštenje doživeo sam na turniru u Skoplju. Vardar mi je nekako bio srećne ruke i 1982. godine. Bio je TV prenos, dao sam gol iz voleja i slavili smo sa 1:0. Ipak, čitavu polusezonu sam igrao "na kašičicu".

Spas je došao sa Milošem Milutinovićem?

- Na moju sreću, Tomu je zamenio Miloš, koji je bitno uticao na moju karijeru. Međutim, nije krenulo sjajno i bajno. Novi trener, ista priča. Nisam bio ni među 22 kandidata. A bio sam već oženjen, imao dete, pa sam bio drugačiji od ostalih. Malo zabrinut, ali i ubeđen da nešto moram da promenim. A onda se desi utakmica u Košutnjaku, kombinovani tim, na klupi Milutin Šoškić, a ja protiv Pelistera igram desnog beka. A onda, sa tribina siđe glavnokomandujući Miloš Milutinović, dođe do mene i kaže mi: "Ovo nazad je dobro, ali ti sada igraj više gore. Briši napred i stalno idi napred."

Sledilo je novo iznenađenje?

Pročitajte još Branko Rašović: Nisam dobio šansu u mom Partizanu

- Igramo sa Loznicom, a Miloš čita tim: Zalad, Radanović, Stojković... Slušam i ne verujem, pitam se da li je to mene pročitao. Potom smo gostovali u Dortmundu, ja opet u timu... Tako je počelo, tako sam postao standardan, a Milošu dugujem večnu zahvalnost. Praktično, spasao mi je karijeru.

Sedam godina u Humskoj, da li ste zadovoljni postignutim?

- Ja nikada nisam zadovoljan. Bila su dva lepa perioda, u jednom smo se osećali zaista moćno. Jedino mi je žao što mislim da smo u Evropi mogli više.

Prešli ste u Standard iz Liježa (62-3)?

- Morao sam da sačekam 28 godina. Otišao sam u Standard, koji je bio veoma sličan Partizanu. Imao je sjajne navijače, stadion za 25.000-30.000 gledalaca je stalno bio pun. Imali su imidž velikog kluba, ali ne i ekipu za velike domete.

Sledi selidba na Azurnu obalu, uživali ste godinu dana u Nici (33-3)?

- Plaćen sam u ono vreme milion maraka, što je bila lepa suma. Imali smo dobar tim, na kraju završili četvrti ili peti.

Usledio je povratak u Lijež, ali za godinu dana samo četiri utakmice?

- Vratio sam se u Standard, a tamo me je dočekao holandski trener Ari Han. I prvi put sam se osećao loše, gledali smo se sve vreme "preko nišana". I rešio sam da odem u Švajcarsku.

Poslednje odredište - Belinconu?

- Bilo je to prelepo vreme, mirno, familijarno, bez trzavica. U 35. godini sam rekao - dosta je.

Ostali ste u fudbalu, ali kao menadžer?

Pročitajte još Ivan Ćurković: Partizan je moj životni pogodak

- Vratio sam se u Lijež, gde i danas živim. Otvorio sam Centar za mlade igrače, koji sam sam finansirao. Posle pet-šest godina počela su nova kretanja. U burnim menadžerskim vodama sam već 30 godina. Dosta putujem, Francuska, Belgija, Holandija, to je neki moj profesionalni trougao. Odem, popričam, završim razgovor, ili kao direktan izvršilac ili kao savetnik. Dakle, nisam onaj klasičan menadžer, za mene je to više pitanje smisla života.

Vaša reprezentativna karijera je za respekt (34-3). Šta vam je nedostajalo da budete potpuno zadovoljni?

- Nikada nisam radio na svojoj promociji. Nisam do pred kraj osećao neke struje, nameštaljke, neke ružne stvari su se pojavile krajem osamdesetih. Dotle, postojao je respekt, konkurencija, ako si bio bolji, igrao si. Nije ni selektorima bilo lako da se odluče između Zajeca, Rožića, Elznera, Stojkovića, Vermezovića, Hadžibegića, Jozića, Matijaševića... Jedno vreme sam ja bio jedini među prvih 11 iz Beograda! Kada se sve sabere i oduzme, nisam nezadovoljan, mada sam vam već rekao da ja nikada nisam bio zadovoljan postignutim, jer sam smatrao da sam uvek mogao i bolje i više.