Branko Rašović: Nisam dobio šansu u mom Partizanu

BRANKO Rašović (11. 4. 1942, Podgorica) je od onih štopera za koje možete da tvrdite da bi danas bili bolji nego što su bili juče. Jer, uz visinu (187 cm), skočnost i hrabrost, posedovao je i znanje, koje prevazilazi limite odbrambenih igrača.

o Počeli ste da trčite za loptom u Podgorici, gde ste i rođeni, naravno, u ekipi Budućnosti (preko 100 utakmica).

- To se nekako podrazumevalo, zaigrao sam 1957/'58. za omladince, prvi ugovor sam potpisao dve godine kasnije, debitovao sa 18 godina...

o Malo ko zna da ste u omladinskom uzrastu bili najbolji, ali na mestu centafora, i da ste voleli i da driblate.

- Još dok smo igrali na livadama, pa mali fudbal za školu i na mnogobrojnim turnirima, tresao sam mreže kao od šale, a zaista sam bio i odličan dribler. Međutim, onda sam odjednom iždžigljao i trener Špiro Mugoša me je vratio na mesto centarhalfa. U to vreme nikome nije padalo na pamet da protivreči treneru, podrazumevalo se da slušaš, ćutiš i radiš. To je bio i deo kućnog vaspitanja. Tako sam se i ja ponašao. Ali vreme dok sam bio napadač mi je mnogo pomoglo kasnije u karijeri, jer sam znao kako da čuvam najisturenije igrače, poznavao njihove kretnje, kako reaguju...

o Izjavili ste svojevremeno da biste više postigli kao zadnji vezni, jer vam je ta uloga najviše odgovarala?

- To mi je bila želja. Mislim da bih bolje iskoristio svoje znanje i da bih napravio još bolju karijeru. Jer, u moje vreme centarhalfovi se nisu ubacivali, uzmeš loptu i dodaš je prvom do sebe, pa nazad na svoje mesto.

Pročitajte još Slobodan Marović: Stanković mogao da mi uništi karijeru

o Kako ste došli u Partizan?

- Te, 1964. godine, ja sam već bio omladinski reprezentativac, a igrao sam i za B reprezentaciju. Međutim, da bi stigao do one najbolje, morao si da igraš u nekom klubu "velike četvorke". Bio sam partizanovac, i bilo je normalno da dođem u Partizan. Mada je nas klince u omladinskoj reprezentaciji trenirao Miljan Miljanić, uvek je imao lepe priče, ali nikada nije zaboravio da one najlepše veže za Crvenu zvezdu. Ipak, nikada nisam imao dilemu.

o U početku vam nije bilo lako?

- Tada su centarhalfove igrali Debeli Jovanović, koji je odmah otišao, kao i Mika Milutinović. Ali za dva mesta konkurisali smo Zoki Miladinović, Velibor Vasović, koji se vratio iz Zvezde, i ja. Kao provincijalac, znao sam da neću biti u prvom planu, bio sam svestan toga da šansu moram da zgrabim. Tako je i bilo, odmah sam postao standaradan, a half-linija: Bečejac, Rašović, Vasović, dugo je igrala zajedno. Zoki je igrao na drugim mestima, pošto je maltene mogao da bude odličan na svakoj poziciji u timu.

o Na crno-belom delu Topčiderskog brda proveli ste pet godina (210 utakmica - dva gola), i već u prvoj godini osvojili ste titulu šampiona.

- Prvu i jedinu. Jer, konkurencija je bila žestoka, a i ekipa se preplovila već posle druge sezone i finala Kupa evropskih šampiona.

o Polufinalni dvomeč sa Mančester junajtedom u Kupu evropskih šampšiona ostaje zapisan za sva vremena. Posle pobede od 2:0 u Beogradu, preživeli ste pakao u revanšu, izgubili sa 1:0, plasirali se u finale, a izveštači su pisali da ste Vasović, Šoškić i vi 80 minuta bili u vazduhu.

- Pakao je prava reč. Jer, u ono vreme Englezi su igrali - engleski. I zaista smo Vaske, Šole i ja izneli tu utakmicu. Borili se, skakali, ma zemlju nismo ni doticali. A u timu Mančestera, Džordž Best, Denis Lou, Bobi Čarlton, pa onaj zvrk Krirend. Prvi put sam tada, odmah posle utakmice, na njihovoj TV gledao snimak utakmice. I nisam mogao da verujem kakvu smo utakmicu odigrali. Sećam se, prilazi mi prgavi i pirgavi Škot Lou, i iskezi se na mene, onako bez proteze, udari mi šamar, ja mu vratim, i obojica nastavimo da igramo kao da se ništa nije dogodilo.

Pročitajte još Jovica Nikolić: Đelmaš mi nije namerno slomio nogu

o Dobili ste i nadimak "div sa Old Traforda", ima li šta lepše u karijeri?

- Nema, pogotovo što je to napisao legendarni novinar "Sporta" Miša Vasiljević. Taj naslov i danas svetli iznad moje glave kao oreol, za sva vremena.

o O izgubljenom finalu od Real Madrida se pričalo i pisalo naširoko. Možete li vi sa ove distance da u najkraćem kažete kako ste i zašto izgubili u finalu KEŠ-a?

- Od početka mnogo toga nije štimalo. Bili smo smešteni u nekom zamku 20 kilometara od Brisela. Opasani zidom, gledali smo te kule koje paraju nebo, labudove koji plene elagancijom dok plivaju po jezeru, žalosne vrbe koje su nas "gledale" s neba. A mi nismo navikli na taj luksuz. Posle su počeli da dolaze i navijači, pa menadžeri "Adidasa" i "Pume", bili smo maksimalno opušteni. Ali i to bi se zaboravilo da Vaske nije pogrešio, mogao je da sruši Amansija i ostalo bi 1:0 za nas. Kada smo mu posle utakmice zamerali i pitali ga zašto ga nije oborio, a u to vreme nije bilo žutih kartona i sigurno bi ostao na terenu, Vaske nam je odgovorio na onaj njegov dominantan način: "Mogao sam, naravno, ali to ne dolikuje jednom Veliboru Vasoviću."

o Mnogi su tada otišli u inostranstvo, a vi ste morali da čekate?

- Da, morao sam da napunim 28 godina, pa je propao transfer na Ostrvo. A Englezi su me procenili na 100.000 funti, u ono vreme to je bio basnoslovan novac za odbrambenog igrača.

Pročitajte još Zvonko Varga: Napravio sam glupost veka

o I tako ste prešli u Borusiju i u Dortmundu ostali pet godina (109-4)?

- Bilo je to lepo vreme, i tada je, kao i sada, Borusija imala uvek pun stadion, samo što je onaj stari primao 35.000 gledalaca. Rudarska je to oblast, fudbal im je sve. Igrao sam dobro, a podatak da nikada u karijeri nisam bio zamenjen, ni u Partizanu ni i Borusiji, govori sam za sebe.

o Dres A reprezentacije ste nosili samo 10 puta. Da li je razlog tome jaka konkurencija ili nešto drugo?

- Konkurencija je zaista bila žestoka, ali bilo je i drugih stvari. Morali su da se zadovolje svi klubovi velike četvorke, pa se dosta "šaralo". Mogao sam da igram više, to nije sporno, ali i ovako sam zadovoljan. I ne bih, naravno, nikoga prozivao, takvo je vreme bilo i - tačka.

o Posle penzionisanja, počeli ste da se bavite trenerskim poslom.

- Počeo sam u Galenici sa Ivanom Čabrinovićem, sjajnim čovekom i trenerom. Onda sam se vratio u Partizan i bio pomoćnik Mići Duvančiću, pa radio u mlađim kategorijama. Zatim sam, zajedno sa Blagojem Paunovićem, bio pomoćnik Ivice Osima. Švaba je svetski trener, igrali smo perfektan fudbal...

o Nikada niste postali šef stručnog štaba u voljenom klubu?

- Dirate me u ljutu ranu. Dobro, ne krijem, ostaće mi večno žal što nisam samostalno trenirao moj Partizan. Jednostavno, nisam dobio šansu, a uveren sam da sam je zaslužio. Pre mnogih koji su sedeli na crno-beloj klupi. Ali to je sve što bih rekao, ne bih se vraćao na to vreme, jer protiv Partizana nikada neću reći nijednu ružnu reč.

o I dalje ste u Partizanu, kao član Skupštine, da li ste zadovoljni sadašnjom situacijom?

- S obzirom na velike turbulencije, mogu reći da je veliki uspeh sačekati proleće u Evropi. U prvenstvu smo zaostali, ali ima još dosta da se igra.

o Pominjete turbulencije, gde ste vi u tom "ratu ruža"?

- Bez obzira na dve struje koje postoje, i koje su uvek egzistirale u Partizanu, mene interesuje samo Partizan. I kada sam došao u Humsku, postojale su dve struje, na jednoj strani su bili Galić, Jusufi, Vukelić i Bečejac, drugu su predvodili Vasović i Zoki Miladinović, a ja sam, zajedno sa Ćurkovićem i Pirmajerom, bio neutralan. I sada sam u istom položaju, navijam za Partizan i za sve što je u njegovom interesu. Ni sa kim se nisam svađao, nisam konfliktna ličnost, ali držim do sebe i uvek ću činiti sve što je u mojoj moći, da pomognem klubu.