Zmaj iz Vasovog plemena

JUNAK o kome se i posle više od jednog veka ispredaju priče, legende - vasojevićki samuraj, poručnik, pa kapetan, Aleksandar Lekso Saičić, našao se između korica poznatog književnika Čeda Baćovića, praunuka glasovitog crnogorsko-hercegovačkog vojvode Maksima Baćovića. Knjiga "Crnogorski samuraj Aleksandar Lekso Saičić" je objavljena nedavno i veliki je doprinos čuvanju od zaborava čoveka koji je napravio podvig kao učesnik Rusko-japanskog rata 1904/1905. godine. On je u dvoboju pod Jung-džu-anom posekao samuraja i svrstao se u red besmrtnika koga slave Crna Gora i Rusija. Njegova sablja čuva se u vojnom muzeju u Moskvi.

- U mojim knjigama čuvam od zaborava neke zaslužne i značajne ličnosti na koje je pala patina vremena. Iz tih maglina izvlačim ih na svetlo dana. Jer, šta bismo bili bez njih nego duhovna sirotinja. Oni su naša tapija - kaže za "Novosti", Čedo Baćović. - I upravo na osvitu dvadesetog veka, Crnogorci kao oficiri u ruskoj carskoj vojsci, pečalbari koji su se zatekli u Rusiji, nenadno su se našli u vihoru strašnog i krvavog Rusko-japanskog rata od 1904. do 1905. godine. Na bojištima daleke Mandžurije, kod Vladivostoka, Port Artura, Mugdena, i drugih znanih i neznanih mesta, crnogorski dobrovoljci su pokazali besprimernu hrabrost čineći čuda od junaštva. Rat koji je vođen na kopnu i na moru, završio se porazom Rusije, i time su joj bili zatvoreni svi izlazi na Tihi okean.

Pročitajte još: Ko zaboravi svoje pretke, izgubiće i potomke

Gubici na obe strane procenjuje se da su bili po 200.000 ljudi. Crnogorski dobrovoljci, jedni od junaka ovog rata, a među njima možda i ponajveći Aleksandar Lekso Saičić, nisu zaboravljeni. O njima i danas žive legende, priče, pesme i predanja, i ova je knjiga samo jedan mali spomen na te divove, koji su tako smelo i nepokolebljivo stajali onamo "đe prah gori pred oči junačke".

A O SAIČIĆU uvek stižu nove priče, kakve su sabrane u novom Baćovićevom ostvarenju. Zanimljiv je zapis Petra Milatovića o dvoboju u Mandžuriji:

- Komandant japanskih jedinica, preko svog izaslanika s belom zastavom, zahtevao je od ruskog kolege da izabere jednog ratnika koji će, pre bitke, izaći na dvoboj njihovom samuraju. Ruske štablije bile su, najblaže rečeno, zapanjene. Sede glave sa epoletama nisu mogle da veruju da se Japanci i na početku 20. veka pridržavaju svog starog običaja. Većanje je dugo trajalo: ako ne pošalju megdandžiju, sramota je, a ako odluče da prihvate japanski izazov, koga poslati da se suprotstavi njihovom veštom i iskusnom ratniku. Znali su da pobeda u takvom dvoboju znači i te kakvu psihološku prednost pred predstojeću bitku. I odluka je pala: naći dobrovoljca koji će hteti i smeti da se suprotstavi samuraju. Našli su ga odmah ili, bolje reći, našao je on njih. Čim je po logoru zaječao glas da se traži dobrovoljni zatočenik koji bi trebalo da brani čast i slavu ruskog oružja i borilačke veštine, pred šator komandanta gotovo u trku stigao je visok i mršav poručnik. - Aleksandar Saičić iz Berana, Crna Gora - oštro je salutirao. - Podanik knjaza Nikole, sad u službi Njegovog carskog veličanstva, spreman sam da iziđem na megdan mrskom neprijatelju...

Čedo Baćović potpisuje svoju knjigu

Pitomac knjaza Nikole propisno je salutirao i odmah se dao u potragu za konjem i sabljom koji bi mu najviše odgovarali. Sablju je brzo našao, od ponuđenih konja izabrao je tek trećeg. Onog koji je, na komandu jahača, umeo da krene levo pa desno, da na vreme izbegne napad neprijatelja. U nestvarnom okruženju, nalik onom iz naših epskih pesama, Saičić je izjahao nasred polja. Uz pratnju muzike vojničkog marša. Iz suprotnog tabora, veli priča, izišao je ratnik obučen u crno krzno. Strah božji. Dvoboj na život i smrt. Glasovi vojski utihnuli su kad su megdandžije krenule jedan na drugog. Zaprštala je zemlja ispod konjskih kopita. Onda jeka posle udara čelika o čelik. Obojica i dalje u sedlu. Potom ponovo zalet. Namerio se junak na junaka. Pesnik je to ovako vide: "Jedan drugom poletješe/Ko orlovi udariše/ A sablje se zavitlaše/ Prema Suncu prelivaše..." Kako kakav antički hor, uzdasi vojske, čas s jedne čas s druge strane. Onda je Saičić osetio žestok bol i nešto toplo krenulo mu je s čela u oči. Rukavom mundira uspeo je da za trenutak otre krv i vidi zloslutno sečivo tik nad glavom. U magnovenju se sagnuo i zamahnuo sabljom. Čuo je urlik pored uveta, pa onda urnebesno "živeo" na ruskom. Stravično njištanje nateralo ga je da se okrene: samurajev konj pomamno je bežao vukući gazdu metar pred prvim redovima japanske vojske. Saičić je odjahao do nepomičnog tela, poklonio se i galopom krenuo nazad, prema svojima. Dočekala ga je muzika i komanda "miiirno". Potom se, kažu, ruskom vojskom razlegao gromoglasan aplauz. Među prvima mu je čestitao admiral ruske flote Roženstvenko, jedan od njihovih tada najsposobnijih vojskovođa, a ubrzo je, s posebnom pratnjom, stigao i admiral japanske flote Togo i lako se naklonio pobedniku.

Pročitajte još: Vasojevići su potomci Nemanjića

POSLE pobede u dvoboju Lekso Saičić postao je kavaljer Ordena Svete Ane, najvećeg ruskog odlikovanja. Uz to, ruska vlada mu je odredila lepu svotu od četrdeset napoleona u zlatu godišnje, i to do kraja života. U dalekoj Mandžuriji unapređen je u čin kapetana i do kraja vojne komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog dragonskog puka.

Po povratku na Cetinje Lekso se bavio prevodom sa ruskog, pisao je pesme, sve do kobnog dana, kada je vatra zahvatila prizemlje Dvora na Cetinju. Spasao je mnoge dragocenosti, a kada se našao na gornjem spratu gde se vatra već bila razbuktala nije imao kud - skočio je na pločnik i teško se povredio oba bubrega. Leka mu nije bilo, a 7. arila 1911. umro je u cetinjskoj bolnici "Danilo I" u trideset osmoj godini. Iza njega ostao je sin jedinac Vladimir kome je više bastalo da piše, nego da ratuje. Bio je poznat kao novinar-reporter lista "Zeta".

PESMA O CRNOGORSKIM JUNACIMA

ČEDO Baćović je napisao pesmu o crnogorskim junacima iz Rusko-japanskog rata:

Vitezovi iz kamenih brda

Đe je riječ još stamena tvrda.

U zlom vaktu još gorem zemanu

Nađoste se na strašnom megdanu.

Kad zarati Japan sa Rusijom

I krv linu ravnom Mandžurijom

S golom sabljom u desnici ruci

Potekoste kao mrki vuci

Bojeva je vele bilo dosta

Ali megdan crnogorski osta.

Saičiću Lekso od Berana

Najboljega iz zemlje Japana

Samuraja njina posiječe

I besmrtnu slavu tada steče.

Za svoj podvig od ruskoga cara

Dobi sablju što imanja valja.

A Lav Tolstoj iz Jasne Poljane

Posla svoje knjige odabrane

I napisa posvetu na njima

Kakvu niko do tada ne ima

Sve u slavu crnogorskog zmaja

Što pogubi strašnog samuraja

Neumrli vitezovi naši

Od kojih se svaki katil plaši

Vi ste svoje upisali ime

Pokolenja da se diče njime

Vaša djela živjeće dok bude

Naše slavne crnogorske grude.

Vitezovi iz kamenih brda

Za svoj podvig od ruskoga cara

Đe je riječ još stamena tvrda.

Dobi sablju što imanja valja

U zlom vaktu još gorem zemanu

A Lav Tolstoj iz Jasne Poljane

Nađoste se na strašnom megdanu.

Posla svoje knjige odabrane

Kad zarati Japan sa Rusijom

I napisa posvetu na njima

I krv linu ravnom Mandžurijom

Kakvu niko do tada ne ima

S golom sabljom u desnici ruci

Sve u slavu crnogorskog zmaja

Potekoste kao mrki vuci

Što pogubi strašnog samuraja

Bojeva je vele bilo dosta

Neumrli vitezovi naši

Ali megdan crnogorski osta.

Od kojih se svaki katil plaši

Saičiću Lekso od Berana

Vi ste svoje upisali ime

Najboljega iz zemlje Japana

Pokolenja da se diče njime

Samuraja njina posiječe

Vaša djela živjeće dok bude

I besmrtnu slavu tada steče

Naše slavne crnogorske grude.