Tvorac dinara prizivao duhove: Raskošna beogradska vila Čedomilja Mijatovića slavi 145 godina postojanja

KUĆA jednog od najobrazovanijih Srba 19. veka, diplomate i čuvenog ministra finansija u šest mandata i premijera u tri, Čedomilja Mijatovića, u Ulici kneza Miloša 3 u Beogradu, ove godine puni 145 godina. Prekoputa nekadašnje dvorske bašte, a današnjeg Pionirskog parka, to je najstarija sačuvana kuća u komšiluku starog i novog Dvora, Skupštine i Glavne pošte. Mijatović je tu sa suprugom, Engleskinjom Elodijom Loton, koja je kuću i kupila, živeo jednu deceniju.

Plac je, po rečima aktuelnog vlasnika, oftalmologa Petra Markovića, prvo pripadao čuvenoj porodici Simić. Stojan Simić, kum kneza Miloša, predsednik državnog suda, zaverenik u Miletinoj buni i trgovac, uz pomoć brata Alekse isušio je baru između današnje Skupštine grada i Predsedništva, gde se išlo u lov na patke. Četrdesetih godina 19. veka centar je bio između Kalemegdana i Stambol kapije, a to je bila periferija. Podigao je raskošnu vilu, koju će država otkupiti za dinastiju Obrenović 1843. Ovaj konak je srušen 1904. godine, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage.

Simići su posedovali i placeve prekoputa kraljevskog parka.

- Moj plac pripadao je Stojanovom sinu Đorđu Simiću. Od građevina u blizini postojala je samo kafana na mestu češke ambasade, sa velikim dvorištem. Tu su se parkirali svi koji su dolazili u Beograd da kupuju - kaže Marković.

Vlasnici imanja i kuće, od Simića nadalje, bili su značajne osobe svoga vremena, i gotovo svi danas imaju ulice u Beogradu. Đorđe Simić je plac 1871. prodao kapetanu Marku Kataniću, čiji je bratanac Mihailo bio junak srpsko-turskih i srpsko-bugarskog rata, i po kom je prozvana Katanićeva ulica. Čedomilj i Elodija kupuju zemljište i grade vilu 1875.

- Svakog vikenda na ručak im dolazi čuveni Škot Frensis Mekenzi, koji je od Simića kupio zemlju od Slavije pa sve do iza današnjeg Hrama Svetog Save. Punih 22,4 hektara, koje je isparcelisao - kaže Marković, i dodaje da je plac za hram Mekenzi poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

U Mijatovićevoj vili, posle nedeljnog ručka, Čedomilj svira Mekenziju i Elodiji harmonijum. Elodija je sa prijateljem tu organizovala humanitarnu pomoć za najugroženije slojeve stanovništva. Ali ne samo to, ima indicija da su organizovane i spiritualističke seanse.

Porodica Marković, sadašnji vlasnici kuće,Foto Privatna arhiva

Mijatović je, naime, osim što je bio sekretar kralja Milana, diplomata, predsednik Srpske kraljevske akademije, osnivač Narodne stranke, Narodne banke i dinara, potpisnik Bukureštanskog mira i obrenovićevac, bio i spiritualista, što je u celoj Evropi bilo moderno u ono vreme. U memoarima, između ostalog, navodi da ga je, u martu 1903. godine, u Londonu, prijatelj i novinski urednik Vilijem Sted pozvao da prisustvuje seansi prizivanja duhova u hotelu "Norfak". Traženo je da ponese predmet koji je pripadao kralju Milanu ili kraljici Nataliji Obrenović, a medijum je bila izvesna gospođa Buršel. Umesto toga, on je poneo potpis kralja Aleksandra. Gospođa Buršel je tokom seanse dobila viziju ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, a kraljevski par je ubijen samo tri meseca kasnije.

PROČITAJTE JOŠ: Sveti grob - srce hrišćanske tajne: Od jutra do mraka duga kolona hodočasnika koji čekaju na poklonjenje

Zaslužan je i za najkraći mir potpisan u istoriji - Bukureštanski mir, sklopljen između Srbije i Bugarske 1886. Pred sam kraj pregovora Bugarska je tražila da joj Srbija isplati 25 miliona franaka ratne odštete. Mijatović je ustao od stola i rekao da se rat nastavlja sutra u šest ujutru. Na samom izlazu zaustavio ga je posrednik, Madžid-paša, pokušavajući da "ispegla" situaciju. Prihvaćen je Mijatovićev uslov "da se smatra da zahtev za odštetu nije ni predložen", a kompletan tekst mirovnog ugovora na kraju je glasio: "Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske."

Detalj iz kuće Markovića, Foto Privatna arhiva

- Mijatović je ostavio iza sebe zapis da je, posle sklapanja Bukureštanskog mira, došao u Beograd i rešio da obiđe kraljicu Nataliju. U razgovoru, ona mu je navodno ispričala da joj je kao maloj Ciganka prorekla da će biti kraljica i da će za nju biti fatalno drvo. Kad je kočijama išla kroz Topčider stalno je pazila da na nju ne padne neka grana. Mada je kraljica ovo demantovala, zanimljivo je da se njen brak raspao zbog kćerke trgovca drvetom Artemize Hristić, u koju se kralj zaljubio i sa njom dobio vanbračnog sina Đorđa - kaže Marković.

Čedomilj i Elodija su kuću prodali 1885. godine, jer su već živeli u Londonu. Sve do 1906. ona se vodila na Nikolu Antulu, a pare za kupovinu dao je Jovan Antula, njegov brat, direktor Narodne banke. Mijatović je bio svedok na potpisivanju testamenta Ilije Kolarca, a Jovan, pošto je država izgubila spor oko osporavanja tog testamenta, tutor koji je pazio na Kolarčeve pare. Kuću 1906. kupuje Dušan Vujić, sekretar Uprave fondova, upravnik Dvora i ministar policije, a, osim njega, tu žive i njegova sestra Milica, Karađorđeva čukununuka, i zet Petar Mišić, general srpske Kraljevske vojske i komandant Šumadijske divizije u Velikom ratu, koja je probila Solunski front. Mišić je bio jedan od organizatora Majskog prevrata i član Bele ruke, na čelu sa generalom Petrom Živkovićem, kao pandan Apisovoj Crnoj ruci.

Detalj iz kuće Markovića, Foto Privatna arhiva

- Vujić je umro 1913. i pošto nije imao direktnih naslednika, kuću dobija moja baka, dok je njena rođena sestra obeštećena - kaže Marković, koji je u njoj rođen, tu je proveo detinjstvo i mladost, i živeo sa suprugom Dianom i decom Isidorom i Milošem.

Čuvena vila, koja krije vek i po istorije, i deo je Udruženja Stare kuće Srbije, s vremena na vreme otvara vrata posetiocima u Danima evropske kulturne baštine.

PRVA SRPSKA ISTORIČARKA

ELODIJA Loton Mijatović, supruga Čedomilja, rođena je u Londonu, ali je neko vreme živela u Americi, borila se za prava crnaca i radila u advokaturi abolicionističkog pokreta, u Bostonu. Iako 17 godina starija, 1864. udala se za Mijatovića, kog je upoznala u Lajpcigu. Važi za prvu srpsku istoričarku.

U Londonu je 1872. objavila "Istoriju moderne Srbije", a zatim i "Srpski folklor". U Njujorku je prevela na engleski jezik deset srpskih narodnih bajki i pesme iz Kosovskog ciklusa. Na srpski je prevela "Nešto o nezi bolesnika" Florens Najtingejl, prve medicinske sestre. Oduševljeni knez Mihailo naredio je ministru finansija da otkupi svih 500 primeraka i podeli po Srbiji.

NEPOTKUPLjIV

MIJATOVIĆ je važio za izuzetno nepotkupljivog. Jednom mu je Ežen Bontu, čelnik francuske Generalne unije, koja je želela da gradi prugu Beograd-Niš, na koju se Srbija obavezala posle sticanja nezavisnosti 1878, ponudio mito od milion franaka da bi dobio posao. Mijatović je odbio i prijavio kralju Milanu, ali mu na dvoru nisu verovali.

Čedomilj Mijatović

Ubrzo Bontu nudi ček na dva miliona. Mijatović je zatražio ček "da razmisli", pa sa njim odjurio do dvora, da pokaže kralju da govori istinu. Mito je, naravno, opet odbio.

Zbog moralnih vrlina i izuzetne religioznosti, 1914. ponuđeno mu je da bude skopski arhiepiskop, a kasnije i patrijarh. Odbio je, uz obrazloženje da ne može da bude na čelu crkve "u čije sve dogme ne veruje".