Naše duše nagrađene su njihovim osmehom (VIDEO)

Sve miriše i sve je “pod konac”. Sve je zagrljaj, dodir. Nekad, negde zaboravljeni, zaustavljeni, a kao da su sad, upravo sad eksplodirali.

Pročitajte još - Zaborav je najteža kazna

Reči su nerazgovetne. A, one bi želele da ih razumemo, onako, kako ih razumeju monahinje koje s njima dele i dan i noć u nemoći.

Pročitajte još - Baklja ljudskosti

U njihovim rukama su najsigurnije. Njihov pogled ih umiruje. Prate taj pogled. Vole taj osmeh. Osećaju čisto srce i uzvraćaju mu gotovo opipljivom ljubavlju.

Dani i noći... Decenije tako teku za odrasle zaustavljenog detinjstva i sputanog koraka, u manastirskom Domu Svete Petke Izvorske kod Paraćina, u kome su ova “deca” našla utočište. Mnoga potpuno zaboravljena od najbližih i najdražih, mnoga dovedena ovde, a tek prohodala, ovde ostavljena i dočekala starost i...

Osamdeset šest je danas, ovde žena od 20 do 80 godina sa raznim oštećenjima uma i tela. O njima brine šesnaest monahinja, od jutra do sutra, dobrovoljno i bez pomisli na ikakvu nagradu, bez trunke mrzovolje i umora.

Mati Anisija

Neverovatna je ova posvećenost monahinja bespomoćnim ženama, a niko se nikad nije setio da ih nagradi, kakvim, značajnim društvenim priznanjem. One su u ovom Domu i vaspitačice i higijeničarke i radnice u kuhinji, kad je potrebno, pre svega - negovateljice koje ljubavlju bude zarobljena detinjstva, pa se na trenutak stekne utisak da je sva ova kuća - kuća dece koja crtaju svoju prošlost koloritom želja zatamnjenih u svesti davnog i dalekog.

Iz ovih nekoliko rečenica čitav je, gotovo nepregledan niz obaveza monahinja kako bi ovoj “deci” pružile sve ono čega nije lišena njihova generacija bez “belega”. One ih vode u pozorište, u bioskop, na izlete, u manastir Ravanicu u čijoj je nadležnosti Dom čistog srca u Svetoj Petki Izvorskoj.

Mati Glikerija

Otuda donesu fotografije za uspomenu, daruju ih onima koji im dođu u posetu, jer većina od njih odavno ne zna adrese na koje bi ih uputili.

- Naročito je, ipak, odgovoran rad monahinja sa našim nepokretnim štićenicama - govori mati Glikerija. - taj rad podrazumeva posebnu pripremu i način hranjenja, održavanja higijene, raspremanja. To vam kažem, jer sam upitana da odgovorim... Ali, to je naša svakodnevica koja traje. A ona je takva decenijama.

ISKRENA POVEZANOST

IZMEĐU dece i monahinja je iskrena i međusobna, odana povezanost. Zasnovana je, kaže nam starešina manastira, na velikom poverenju i uzajamnoj ljubavi, kao u prirodnoj porodici. Uz brigu o štićenicama doma, monahinje, naravno, imaju i obaveze, da uz molitve održavaju imanje, voćnjak i baštu i sve oko manastira. Obaveza prema deci je, ipak, najvažnija.

MANASTIR, VEČNA KUĆA

MANASTIR Svete Petke kod Paraćina nije u našoj crkvi poseban samo po utočištu za decu zarobljenog detinjstva i sputanog koraka. Saznajemo da se iz ovog manastira monahinje, od primanja monaškog postriga, ne vraćaju nikada rodnom ognjištu. Služe ovoj svetinji do - večne kuće.

- Da, naši bližnji mogu da dođu, da nas posete, ali mi... mi se nikada ne vraćamo tamo odakle smo krenule - potvrđuje mati Glikerija.