Da li je ovo bruka srpskog pravosuđa? Radnici centra za socijalni rad prisvojili stanove starih, sude im - 17 godina!

Istraga je pokrenuta u maju 2003. godine pred nekadašnjim beogradskim Četvrtim opštinskim sudom. U međuvremenu je dat u rad Prvom sudu, gde je vođen postupak, ali bez donošenja presude. Prvostepena odluka još nije doneta ni pred Višim sudom, koji je 2013. godine postao nadležan za ovaj slučaj, nakon izmene pravne kvalifikacije na teži oblik zloupotrebe službenog položaja, i to malo pre nego što će nastupiti zastarelost krivičnog dela.

Od momenta započinjanja, postupkom je bilo obuhvaćeno deset osoba. U međuvremenu, njih troje je preminulo, dok je u odnosu na jednu okrivljenu postupak razdvojen zbog bolesti. Šestoro optuženih sada čeka nastavak suđenja, jer je pretres prekinut zbog bolesti sudije. Odlaganje je usledilo pre oko godinu dana, kada je proces bio pri kraju, uoči zakazivanja završnih reči.

Tužilaštvo ih tereti da su od 1995, pa do 2002. godine u slučajevima troje štićenika Centra, protivno pravilima, dve socijalne radnice, kao i zeta jedne od njih, odredili kao staratelje i tako im omogućili da sa tim štićenicima zaključe ugovore o doživotnom izdržavanju u zamenu za ustupanje stanova i na taj način reše svoja stambena pitanja. U optužnici se dalje navodi da su ta tri stana nezakonito prešla u svojinu spornih staratelja, a sve na štetu zakonskih naslednika.

Optuženi od samog početka tvrde da ništa nisu uradili protivzakonito i da su tvrdnje Tužilaštva neosnovane. Pored toga, poseban akcenat stavljaju na činjenicu da proces traje skoro dve decenije i da im je samim tim povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Kako ističu, Centar za socijalni rad ima propisano pravilo da se za staratelje osoba, kojima je to potrebno, prvo pokušava odrediti neko iz porodice. Ali, kada nema nikoga ili niko za to nije zainteresovan, onda to može biti osoba koju poznaju, za koju veruju da će se starati o njima u najboljem interesu.

- Radnici Centra koji su u ovom slučaju bili određeni za staraoce nisu dodatno za to primali novac, već im se to računalo kao radna dužnost - navodi naš izvor.

- Niko od njih nije na prevaru uzeo imovinu i okoristio se. Ljudi koji su određeni za staraoce su otkupili stanove za koje su štićenici imali stanarsko pravo i nisu uzeli njihovo vlasništvo.

Ti štićenici, kako se naglašava, živeli su u strašnim uslovima, nisu bili u mogućnosti da za sebe obezbede ono najosnovnije za život. Pozivani su i članovi njihovih porodica, ali oni nisu bili spremni da se prihvate brige:

- Radnici Centra za socijalni rad su morali nešto da učine za te ljude, zbog čega su ih smeštali u domove za stare. Ali, pošto su njihove penzije bile manje od troškova smeštaja u domu, trebalo je obezbediti dodatna sredstva, kao i sredstva za njihove ostale potrebe. Zbog toga su radnici ulazili u zakup stanova za koje su štićenici imali stanarsko pravo. To su, inače, bili zapušteni stanovi, više ruine. Jedan je bio uništen u požaru, pa ga je jedna od optuženih renovirala i narednih 15 godina brinula o toj ženi.