Alchajmer lakši u poznatom okruženju

Kako se ispostavilo, Draganova supruga je promašila zgradu. U početku nije želela da ode kod lekara, ali je ipak na kraju pristala, na nagovor supruga i sina koji je došao iz Amerike.

- Najteži trenutak u životu mi je bio kad joj je dijagnostikovan "alchajmer" i kada sam shvatio u kom pravcu će to da ide - kaže Pjevač.

U početku je njegova žena mogla sama da se hrani i da ostaje u kući. Pre tri godine, međutim, bolest je ušla u težu fazu, i on je morao da se penzioniše da bi stalno bio uz nju. Najteže joj je pala dvoipomesečna izolacija, tokom epidemije korone, kada nije mogla u svakodnevne šetnje. Nakon što je konačno izašla, bila je potpuno dezorijentisana.

- U braku smo 40 godina i veliki izazovi su pred nama. Meni i sličnim parovima potrebna je pomoć društva. Recimo, da država potpuno finansira lekove za ovu bolest, a ne samo sa 40 odsto. Do sada sam potrošio više od 300.000 dinara na njih. Takođe, imao sam tehničkih problema u banci zbog njenog potpisa. Tražili su da je u sudskom postupku potpuno lišim poslovne sposobnosti. Samo veštačenje košta 300.000 dinara, a gde su takse i drugi troškovi... Bilo bi dobro kada bi se našao način da se ovo reši bez potpunog lišavanja poslovne sposobnosti - kaže naš sagovornik.

Procene su da u Srbiji ima između 84.000 i 142.000 dementnih osoba, a, kako tvrdi Nadežda Satarić iz Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest i udruženja "Emiti", bolešću je pogođeno još najmanje 400.000 članova njihovih porodica. Broj obolelih od Alchajmerove bolesti rapidno raste s produženjem ljudskog veka, ali se i starosna granica spustila sa 65 na 50 godina.

- Ukupno jedan odsto svih starijih koristi usluge pomoći u kući i još oko jedan odsto usluge u ustanovama za smeštaj. Dnevni centri za dementne osobe nisu razvijeni u lokalnim zajednicama, ne postoji tzv. predah smeštaj, a nema ni savetovališta za neformalne negovatelje (članove porodice), izuzev u Subotici i beogradskoj opštini Zvezdara - kaže Satarićeva.

U porodicama, neformalni negovatelji su u 79 odsto slučajeva žene, supruge, kćerke, unuke ili snahe obolelih. Jedna od njih je i Aleksandra Jovanović, koja je negovala oca do smrti, pre šest godina:

- Kada se neko od vaših najdražih razboli od Alchajmerove bolesti, ne znate šta vas je snašlo. Da sa ocem nešto nije u redu shvatila sam kad su ga pokupili onesvešćenog sa poda mesare, u drugom naselju. Bio je obučen u zimski kaput, a napolju je bilo plus 40. Ništa dotad nisam primetila, jer je sa mnom normalno razgovarao. Trebalo mi je vremena da shvatim da nisu u pitanju starački hirovi i zaboravnost.

Posle toga bilo je mnogo tužnih scena za oboje. Recimo, kad ga je ostavila samog na dva sata, jer je morala nešto da završi. Ušao je u kadu, ali je zaboravio kako da iz nje izađe. Vikao je u pomoć. I njemu i njoj bilo je neprijatno i tužno što ga prvi put vidi nagog.

- Patio je jer je mislio da mi priređuje muku i bol. Zaticala sam ga kako se udara rukama po glavi, besan na sebe. Pokušavala sam svakog dana da proizvedem malo čudo da bi što duže ostao funkcionalan. S vremenom, i negovatelji, ako nemaju pomoć, počinju da pucaju po šavovima - kaže Aleksandra.

Upravo zato, novoformirno Srpsko udruženje za Alchajmerovu bolest zalagaće se za formiranje dnevnih boravaka, savetovališta i drugih usluga obolelima od demencije i članovima njihovih porodica, u lokalnim samoupravama.