Marko Nikolić: Igrao sam Karađorđa, sad sam na strani Miloša

GLUMAČKOM prvaku u svim "kategorijama" Marku Nikoliću (71), na Dan državnosti i pravoslavni praznik Sretenje, predsednik Republike Aleksandar Vučić uručio je Zlatnu medalju za zasluge u oblasti kulture i umetnosti. Tog dana Srbija se seća dva značajna istorijska događaja (Prvog srpskog ustanka i Sretenjskog ustava), u čemu ima i neke lepe simbolike: čak tri puta naš poznati glumac igrao je slavnog Karađorđa - na filmu, televiziji i u teatru.

Odličje mu je pripalo i za druge bravurozne uloge, zbog kojih je postao jedan od najomiljenijih srpskih glumaca, ali je srce publike trajno osvojio likom čestitog i dobrodušnog oca porodice Dragiše Popadića. Prošlo je od "Boljeg života" mnogo godina u kojima su se, s pravom i razlogom, "pozlatile" sve njegove glumačke zasluge.

- Nisam navikao na državna priznanja, stvarno sam bio zatečen. Vest sam saznao tri dana pre dodele. Kad me je telefonom o tome obavestio Nikola Selaković, pomislio sam da je skrivena kamera. Posle sam shvatio da se tako ne bi baš neko šalio - iskren je Marko Nikolić. - Usledilo je, s druge strane, jedno vrlo kulturno pitanje: "Da li želite da prihvatite priznanje?" Rekao sam, naravno, da ne vidim razloga zašto ne bih primio tako ugledno odličje. Tek kad sam završio razgovor shvatio sam da u trenutno uzavreloj situaciji, naročito pred beogradske izbore, to nije tako jednostavno kao što izgleda. I počeo da glasno razmišljam pred suprugom kako svako navija za ponekog, nekima će se dopasti taj čin, nekima ne... Ona je prekinula moju dilemu, rekavši da odličje ne dobijam ni od jedne stranke već od države Srbije i da je najvažnija to da li ja smatram da sam ga zaslužio.

* Za razliku od mnogih kolega, u politiku se nikad niste mešali, niti ste učestvovali u bilo čijoj kampanji?

- Tome me je naučio pokojni otac, koji je još u Titovo vreme bio direktor Drvnog kombinata u Kraljevu, koji je kasnije prerastao u fabriku "Jasen". On je, naime, verovatno bio jedini rukovodilac u Srbiji koji u tim posleratnim godinama (pa sve do penzije) nije bio član Saveza komunista. Bio je odličan rukovodilac i niko mu ništa nije mogao. Nije znao da ću postati glumac, ali mi je rekao: "Šta god budeš radio u životu, nemoj se baviti politikom!" To ne znači da nemam svoj sud o tome šta je dobro za narod a šta ne, ali već dugo godina ne govorim čak ni za koga u sportu navijam.

Pročitajte još: Marko Nikolić: "Bolji život" mi je bio kao lopta na penalu

* Na dodeli je, između ostalog, rečeno da su odličja dobili ljudi koji doprinose ugledu zemlje... Kako se čuva ugled Srbije?

- Čuo sam da sam za ulogu Zmaja u "Kordonu" Gorana Markovića, filmu koji je dobio Gran pri u Montrealu, bio jedan od kandidata za najbolju mušku ulogu. Pre dvadesetak godina, posle pozorišne premijere "Zagonetnih varijacija", pisac Erik Emanuel Šmit mi je vrlo ozbiljno rekao da mu se moje izvođenje lika Abela Znorka više svidelo od interpretacije Alena Delona i Donalda Saderlenda. I ovakav kompliment smatram priznanjem i doprinosom ugledu zemlje... To se donekle može uporediti sa onim što čine naši sportisti. Kad neko vidi Novaka ili neku od naših reprezentacija, ne može ni da pomisli da se takva deca rađaju u jednoj "genocidnoj" zemlji. Celog života sam sanjao, znajući da nikad ne može da mi se desi, da kao oni stojim ispod državne zastave i primam medalju dok svira himna. To je za svakog rodoljuba valjda najuzvišenije osećanje. Jedno od to troje mi se ostvarilo: medalju sam primio lično od predsednika države, a svečani trenutak himne i zastave podelio sa ostalim laureatima. Meni je to dovoljno.

* Igrali ste vođu Prvog srpskog ustanka u filmu "Karađorđeva smrt", seriji "Vuk Karadžić" i predstavi "Vožd Karađorđe i knjaz Miloš"?

- Ne mogu da tvrdim da sam ga sasvim autentično odigrao. Bio je gromada od čoveka, ali je imao vrlo piskutav glas. Ipak, to i nije važno koliko ono što je, takođe nesporno, a to je da Karađorđe za trpezom nikada nije prvi počinjao da jede. Svojom čakijom odsekao bi komad mesa ili parče hleba i pružio drugom, pa tek onda uzeo za sebe. I to ne iz straha da će biti otrovan! Između ostalog, poznata je činjenica da je bio vaspitavan u austrougarskoj frajkorskoj školi u Petrovaradinu. Zato mu maniri nisu bili "čisto" šumadijski, ali narav jeste. Imao je "kratak fitilj" i umeo brzo da plane. Prvo bi potegao kuburu, pa tek onda čuo druge kako mu kažu (ako smeju) da je pogrešio. Inače, posle opsežnog upoznavanja s tom materijom i uz malu raspravu s mojim najbližima - "prešao" sam na Miloševu stranu. Iako je posekao kuma, spasao je veliki broj drugih srpskih glava sprečavajući Treći srpski ustanak. Kažu, da nam se to desilo, bilo bi nas danas dva miliona manje.

Pročitajte još: Siniša Pavić: Danas ne može da se piše "Bolji život"

* Klaker je bila vaša prva velika uloga u velikom filmu, "Užičkoj republici", a igrali ste i u drugim poznatim ratnim ostvarenjima?

- Jesu bili ratni, ali već od 1974. počeli su da se snimaju filmovi koji se više bave ljudskim patnjama i dilemama nego ideologijom. Doduše, bilo je još takvih na počecima posleratne kinematografije, ali je retko ko imao priliku da ih vidi. A i glumac je uverljiviji kad prepozna istinsku životnu priču. Eto, Klaker je autentična ličnost, imao sam priliku da upoznam i njegovu sestru.

* Koje kreacije izdvajate u dugoj i bogatoj karijeri?

- Glumcu se obično dese tri uloge po kojima će ga zapamtiti i publika i kritika. Meni su se desile dve: Karađorđe i Giga Moravac. Treću još čekam.

* Zašto nas vaš Giga, svaki put iznova, osvaja svih ovih godina?

- Jer su se u njemu svi muževi, očevi i kolege vešto spakovali u jednu ličnost. U svim situacijama ostajao je svoj, jedinstven. Prema svima se ponašao različito, a opet dosledno. I u skladu sa sopstvenim karakterom. Mnogi su se u Srbiji identifikovali sa ovim likom, pa i dobili nadimak Giga.

* Da li ste i vi imali "nekog Gigu" za uzor u građenju lika?

- Ja na njemu ništa nisam radio. Kad sam pročitao prvih dvanaest epizoda, rekao sam sebi: "Imaš loptu na penalu, biraj koji ćeš ugao!" Jedva sam čekao da dobijem sledeću epizodu i da ga "nađem" u nekoj novoj situaciji, uživajući na sceni, ne znajući ni sam unapred kako će Giga da se snađe.

* Ćerka Mina pošla je vašim stopama. Završila je glumu u klasi prof. Dragane Varagić?

- Ja sigurno ne mogu objektivno da procenim veličinu njenog dara, ali sam siguran da je izuzetno posvećena, vredna i scenski obučena mlada glumica. Zasada ide po kastinzima, igra u nekim ad hoc predstavama po Dorćolu, ima jedan naslov u Narodnom pozorištu ("Elektra", u režiji Ive Milošević) i radi u kafe restoranu "Od usta do usta".

* A starija kći Senka?

- Posle nestanka Radio Jugoslavije, u kojem je bila urednik unutrašnjopolitičke redakcije, pre desetak dana zaposlila se u "Rodi" kao aranžer gondole.

Pročitajte još: Marko Nikolić: Rano za podvlačenje crte

* Osećate li zbog toga neku gorčinu, uprkos svemu?

- One su uradile što je do njih, ja šta je do mene. Ostalo je stvar sudbine... Ratovi devedesetih doneli su puno zla, a mom sinu Nikoli, tada desetogodišnjaku, mogućnost da s majkom ode na Siciliju, gde je danas uspešni agent za nekretnine jedne velike firme. Iako je u Italiji završio slikarsku akademiju i poseduje diplome zubotehničara i majstora za pice, ne radi nijedan od ta tri posla. Dakle, i tamo je, izgleda, sve stvar sudbine. Ima novca, ima divnu ženu, sjajne drugove, ali nema otadžbinu. A šta je čovek bez otadžbine...

* Možemo li da najavimo neki vaš novi angažman?

- Možemo. Novu sezonu pecanja. Šalim se, čekam onu treću ulogu...