Svetozar Cvetković: Muka nas ne spaja, već razdvaja

U ATELjEU 212, pozorišnoj kući Aleksandra Popovića, večeras će premijerno biti izveden njegov jedanaesti komad: "Mrešćenje šarana", u režiji Milana Neškovića. Veliki ansambl predvodi Svetozar Cvetković, umetnik koji pripada jednoj od poslednjih generacija koja je Popovića i igrala i lično poznavala, samim tim - bogatija za jedno nezaboravno iskustvo. Poznati glumac, kako kaže, želeo bi da ulogom svog antijunaka profesora Borka Gracina, nešto od piščevog duha prenese na publiku i mlađe kolege.

- Diplomirao sam s njegovim komadom "Ljubinko i Desanka", predstavom koju je on gledao. Potom sam igrao isti naslov na Godo festu u režiji Ljubiše Ristića, a onda i u "Mravljem metežu" u postavci Radmile Vojvodić - objašnjava Svetozar Cvetković. - Ta predstava je u Acinoj organizaciji išla na gostovanje u SSSR. Bio je zaljubljenik u Rusiju i tamošnji sistem, odan do kraja, bez obzira na sve ono što je kao informbirovac osetio na sopstvenoj koži. Verovao je da se bolji život krije u Moskvi i želeo je da se baš tamo njegov komad izvede. Kao naš vođa puta, toliko toga lepog nam je o ovoj zemlji usput ispričao, da smo svi bili poneseni...

U godini kada se obeležavaju dve decenije od piščeve smrti, Cvetković se priseća:

- Pamtim da je uvek bio odeven u crno, kakvo god da je godišnje doba. U leto je nosio običnu, fiskulturnu majicu, u zimu crni džemper, s crnim šalom... Popović je poput svojih likova voleo da se predstavlja kao putnik voza treće klase. Skretao je pažnju na ljude koji su se nalazili na rubu (ne)interesovanja javnosti: na margine društva, svet za koji mislimo da nije tako važan.

Prošlo je više od tri decenije od praizvedbe "Mrešćenja šarana", a prostor na društvenoj margini još se više povećao:

- U međuvremenu, zemlja se promenila, promenilo se društvo, ekonomija, imovinsko stanje. Ali ljudi i karakteri ostali su isti! Zato su tako dugovečni i prepoznatljivi na ovom našem podneblju. Odlikuje ih ljudska slabost, kao duhovitost. I to na sopstveni račun.

I dok je Aca Popović govorio da muka ne spaja ljude nego ih razdvaja, Slobodan Selenić verovao je da vreme ne leči već razara:

- Protekli period potvrdio je obe ove sentence. Muka za koju smo pre dvadesetak godina mislili da će spojiti sve narode na Balkanu, razdvojila ih je i dovela do ratova. Kada su oni prošli, mislili smo da će vreme da zaleči rane. A ispostavilo se ne samo da ih nije izlečilo, nego ih je još dublje razderalo. A ono što se među nama činilo spojivo - postalo je nespojivo.

* Koliko današnje generacije, uopšte, mogu shvatiti priču o Informbirou, kada je sve manje živih golootočana koji s njima mogu podeliti neposredno iskustvo?

- Za njih je to daleka istorija i prošlost, o kojoj malo mogu naučiti iz školskih knjiga. S današnje distance izgleda smešno da se jedan komad može zabraniti (kao što je to bio slučaj sa praizvedbom "Mrešćenja šarana" u Pirotu osamdesetih godina), da ne može sve da se kaže na sceni. Danas se ništa ne zabranjuje niti bi trebalo, ali ne sme se sve ni dozvoliti! To zahteva od nas dobar ukus. Ono što je nekada bila filmska pornografija, danas je duhovna: vulgarizacija svega i svačega. Acin nekadašnji narodski i priprosti govor, danas je prilično intelektualan u odnosu na sve što na TV možete da čujete. Sada je subverzivno sačuvati upravo taj i takav jezik, koji se bitno razlikuje od onog kojim govore ulica, štampa i televizija.

PLANOVI

ZAVRŠIO sam film Dejana Zečevića "Izgrednici", a s Goranom Markovićem radim nešto što tek treba da se razvije. Tim povodom, nedavno smo snimali pet-šest dana na Kosovu. Imam i dva projekta s Mišom Radivojevićem, a postao sam i programski urednik jubilarnog, 30. Grad teatra, i za koji dan ćemo saopštiti i festivalski repertoar.