Ma­gi­ja na dir­ka­ma

- BI­LA mi je in­spi­ra­ci­ja i za­do­volj­stvo da svi­ram ov­de u Be­o­gra­du. Ova sa­la, pu­bli­ka, go­sto­prim­stvo lju­di iz or­ga­ni­za­ci­je, osta­će kao je­dan od ne­za­bo­rav­nih i naj­bo­ljih mo­me­na­ta u mom ži­vo­tu - re­kao nam je is­tak­nu­ti ru­ski pi­ja­ni­sta Jev­ge­nij Ki­sin po­sle prek­si­noć­njeg kon­cer­ta u pre­pu­noj Ko­lar­če­voj za­du­žbi­ni. - Naj­vi­še me je odu­še­vi­lo to što je do­šao ve­li­ki broj mla­dih, uop­šte, lju­di svih ge­ne­ra­ci­ja.
Opi­su­ju­ći kon­cert ovog kla­vir­skog "su­per­sta­ra", ne kao do­ga­đaj se­zo­ne, već kao do­ga­đaj ko­ji će pam­ti­ti či­tav ži­vot, pu­bli­ka je Ki­si­na je­dva po­sle če­ti­ri bi­sa pu­sti­la da ode na za­slu­že­ni od­mor.
Dav­no je bi­lo, pri­se­ća­li su se oni sta­ri­ji, ot­ka­da je sva­ki ku­tak na­še naj­sta­ri­je kon­cert­ne dvo­ra­ne bio is­pu­njen do po­sled­njeg me­sta. Ne sa­mo što su sva se­di­šta bi­la po­pu­nje­na, već je zbog ne­za­pam­će­nog in­te­re­so­va­nja, još i na sce­nu iz­ne­to na de­se­ti­ne sto­li­ca. Bal­kon - kr­cat. Ni­je bi­lo me­sta ni za sta­ja­nje.
Ki­sin je kon­cert za­po­čeo Be­to­ve­no­vom "So­na­tom". Na­dah­nu­tom in­ter­pre­ta­ci­jom de­la ču­ve­nog kom­po­zi­to­ra, pre­pu­nom emo­ci­ja, bu­kval­no je oma­đio pu­bli­ku, ko­ja je ne­tre­mi­ce po­sma­tra­la ovog ge­ni­ja za kla­vi­rom, upi­ja­ju­ći sva­ku no­tu. Pre­la­ze­ći pre­ko kla­vir­skih dir­ki za­tvo­re­nih oči­ju, jer mu za Be­to­ve­na, a ka­sni­je i Šo­pe­na, kao sva­kom istin­skom umet­ni­ku not­ni tekst ni­je tre­bao, od­u­zi­mao je dah svim pri­sut­ni­ma na Ko­lar­cu.
- Stvar­no je van­ze­ma­ljac - ču­lo se iz pu­bli­ke.
Ono što je Ma­do­na za po­klo­ni­ke po­pa, po­ka­za­lo se da je Ki­sin, bar ka­da je reč o be­o­grad­skoj pu­bli­ci, za lju­bi­te­lje kla­sič­ne mu­zi­ke. Po­sle kon­cer­ta na de­se­ti­ne de­voj­či­ca, de­ča­ka, sta­ri­jih go­spo­đa bu­kval­no je "op­ko­li­lo" ve­li­kog pi­ja­ni­stu u Ga­le­ri­ji Ko­lar­ca tra­že­ći auto­gra­me i sli­ka­ju­ći se sa svo­jim lju­bim­cem.
Šta još umet­nik kao što je on mo­že da ura­di, pi­ta­li smo ga?
- Uvek mo­že vi­še! Stal­no tre­ba usa­vr­ša­va­ti ono što zna, ne­ma dru­ge al­ter­na­ti­ve.
S ob­zi­rom da su ga pro­gla­si­li za "po­sled­njeg ro­man­ti­ča­ra kla­vi­ra", in­te­re­so­va­lo nas je da li je i po pri­ro­di ro­man­ti­čan. Sa sme­škom je od­go­vo­rio:
- De­fi­ni­tiv­no!