Ostali sportovi

DRAGI GOST U SVIM DOMOVIMA: Lazo Bakmaz, ključar banke epiteta

Слободан БАЈИЋ

16. 12. 2021. u 11:50

JA u penziju, a vi ostanite uz RTV Vojvodina i mlade novinarske lavove i lavice Vojvodine ravne i Srbije cele!

ДРАГИ ГОСТ У СВИМ ДОМОВИМА: Лазо Бакмаз, кључар банке епитета

Foto: Privatna arhiva

Tim rečima Lazo Bakmaz, doajen, čuveni novinar vojvođanskog javnog servisa, obratio se i oprostio sa gledaocima u "Dnevniku" 8. decembra, i stavio tačku na karijeru, dva leta dužu od četiri decenije.

Za to vreme, profesionalnim odnosom, uobičajenim, redovnim uključenjima sa lica mesta, komentarima sa utakmica, biciklističkih trka, strastvenim izveštajima u kojima je aktere po pravilu stavljao u prvi plan bogatim epitetima... dosegao je popularnost gledališta i laku prepoznatljivost kao drag gost u svakoj kući.

Kao crtu pod radni vek podvlači činjenicu da je novinarstvo doživljavao kao način života i smatra da novinari jedino na taj način mogu opstati u medijskom prostoru.

- Kada bih ponovo počinjao, ulagao bih više u sebe i porodicu, a malo manje u program - ipak je sa druge strane iskren Bakmaz.

Prvi izveštaj uradio je sa stadiona na Detelinari, septembra 1980. godine, u vreme Olimpijskih igara u Moskvi, kada je RFK Novi Sad u prvom kolu Vojvođanske lige remizirao sa zrenjaninskim Radničkim. Zanimljivo, sada je predsednik Skupštine popularnih "kanarinaca" i ne krije privrženost klubu koji ove godine obeležava vek postojanja, kao i tom delu grada, u kojem živi sa suprugom Jasminom, ćerkom Ivanom, sinom Jovanom, unukom Hanom i snajkom Melindom.

PESNIK JE ŽIV, A MI?

- Radio sam dvadesetominutni dokumentarni film "Pogled iz daljina - Pesnik je živ, a mi?", i to je priča o postavljanju spomenika Jovanu Dučiću u Trebinju 1996. godine, četiri godine pre njegovog preseljenja. Veoma sam ponosan na to svoje delo, zato što smo tom pričom nagovestili ono što će se desiti 2000. godine, kada je Dučić stigao u Trebinje i kada je napravljena hercegovačka Gračanica - kaže Bakmaz.

Prvo penzionersko jutro proveo je sa komšijom i najboljim drugarom Bobanom Jovanovićem u šetnji Detelinarom uz neizbežnog psa Pašu. Prepričavao mu je veličanstven ispraćaj u penziju, koji su mu dan ranije priredile kolege u RTV Vojvodina i rado se sećao nekih detalja iz veoma bogate karijere u kojoj, kako ističe, nikada sportove nije delio na "velike i male", već su mu svi bili podjednako važni.

Foto: Privatna arhiva

 

Međutim, u poslu, u kojem se oprobao i kao "pisani novinar" novosadskog "Dnevnika" i izveštač Radio Novog Sada, kao radijski novinar, najvažnija mu je bila sportska redakcija, i na tom polju je veoma dobro znao za podelu.

- Sportska redakcija je moja matična redakcija, a pored toga sam radio mnogo toga vezanog za novinarski posao na televiziji, od prognoze vremena, pa do priloga iz politike. Bio sam i spiker u Dnevniku, zatim radio autorske emisije, "Nedeljno popodne"... Uređivao i vodio emisiju "Srpska Atina noću", autorsku sportsku emisiju "Treće poluvreme"... Istina je, svaki posao sam prihvatao oberučke, ali jedini uslov je bio da mi sportska redakcija bude i ostane matična. Recimo, radio sam i jutarnji program, što je bio veliki izazov.

GOLMAN NA BICIKLU

LAZO Bakmaz je kao mladić trenirao fudbal i bio golman omladinske ekipe Leotara.

- Biciklizmu sam se okrenuo dolaskom u ravni Novi Sad. To je bio i jedan od sportova u mom sektoru još od 1980. godine, kada sam prvi put izveštavao sa Trke kroz Vojvodinu. Tada mi je to ušlo u krv i ostao sam veran biciklu i biciklistima. Radio sam i trke kroz Jugoslaviju, od Triglava do Đevđelije, kroz Srbiju, kroz Vojvodinu i jedino mi je ostala neostvarena želja da odem na "Tur d Frans".

Kada je u redakciji dočekivao mlade kolege, kao prvu lekciju sugerisao je da je najznačajniji uvod, kojim se gledaocima skreće pažnja na događaj, i završetak priloga, u kojem se stavlja tačka. A ono između, može kako se hoće. A to, kako se hoće, značilo je da bude profesionalno urađeno. Putovanja obožava i ne krije da mu je novinarski posao omogućio da ispuni dve želje, da vidi Japan i Rio de Žaneiro.

- U Tokiju sam bio 1991. godine, na Svetskom prvenstvu u atletici, na kojem je jugoslovenska štafeta osvojila četvrto mesto i trčala četiri puta 400 metara brže od tri minuta. Tada su svi mediji u svetu izvestili da je to prva bela štafeta koja je trčala ispod tri minuta, a to bi danas bilo smatrano rasizmom. Međutim, to se fakat desilo prvi put u istoriji. U Riju sam bio 2016. godine zahvaljujući Paraolimpijskom komitetu Srbije kao jedini novinar iz Srbije izvan Beograda, koji je prisustvovao velikom događaju. Tamo sam doživeo prelepe trenutke, mogućnost da izveštavam sa sportskih borilišta na kojem je svirala srpska himna i na najvišem jarbolu se vijorila srpska trobojka. Naši paraolimpijci u stonom tenisu, predvođeni Borislavom Perić Ranković, koja je bila šampionka, a srebro i dve bronzane medalje su osvojile Kineskinje, tu su bili Zlatko Kesler, Nada Matić, Mitar Palikuća.... To je bila jedna velika pobeda.

Foto: Privatna arhiva

 

U tom društvu parasportista je osetio mnogo pozitivne energije, od njih je mnogo naučio.

- Doživeo sam zahvaljujući njima i Rio de Žaneiro, i išao na vrh do statue Hrista, odakle je, kažu, najlepši pogled na svetu. Međutim, meni je ipak lepši pogled sa Petrovardinske tvrđave ili sa Trebinjske Crkvine, pored Dučićevog počivališta. S druge strane, mnogo mi je žao što nisam išao u Švedsku na Evropsko prvenstvo u fudbalu 1992. godine, kada smo imali sjajnu generaciju reprezentativaca. Tada su uveli sankcije Jugoslaviji. Najpre je bila priča da će izostaviti sport i kulturu, da bi se na kraju ispostavilo da su sankcije uvedene za sve, pa i za sportiste.

DRES

KOLEGE iz RTV Vojvodina Lazi Bakmazu su poklonili i dres-majicu sa obeležjima fudbalskih klubova čiji je simpatizer i o kojima je izveštavao.

- Omiljeni klub bio mi je Velež, bio sam njegov vatreni navijač. Međutim, jednom sam iz Mostara izveštavao sa utakmice Velež - Vojvodina, i u želji da budem objektivan, više pažnje poklanjao Novosađanima, a kritika Mostarcima, pa su mi domaćini rekli "Ajde malo nemoj za nas da navijaš, molimo te". Raspadom Jugoslavije Velež je prestao da bude klub "iz mog vremena". Naravno, sve svoje simpatije usmerio sam ka Vojvodini, klubu u gradu u kojem živim. Znam da nosim epitet kao jedan od omiljenih novosadskih "slaninara". Svakako, tu je neizostavan RFK Novi Sad sa moje Detelinare.

Dobitnik mnogobrojnih strukovnih priznanja, čiju karijeru je krunisalo Udruženje sportskih novinara Srbije nagradom za životno delo, ističe da mu je jedan od najomiljenijih sportskih heroja Slobodan Kačar, bokser čiju je blistavu karijeru ispratio od početka do kraja.

- Olimpijski šampion i prvak sveta u boksu, Slobodan Kačar je prvi sportista kojeg sam ispratio od početka do kraja. Najlepši trenuci su bili njegove pobede. Naravno, Ivanu Španović pratim od njenih početaka pa do bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru. Ona je u međuvremenu postala četvorostruka evropska šampionka i svetska šampionka u dvorani. Prvu vest o njenim skokovima preko šest metara sam ja preneo. Zanimljivo je da je Ivana na Evropskom prvenstvu u Beogradu osvojila evropsku titulu i pored svih novinara koji su je čekali, najpre dotrčala pred mikrofon i kameru Radio-televizije Vojvodine. To je bio jedan od najlepših trenutaka moje sportske novinarske pobede. Pored svih domaćih i inostranih novinara prvo je dala intervju mojoj kući, mojoj ekipi i na kraju krajeva meni. To je za mene bila istinski velika stvar.

Foto: Privatna arhiva

 

Bakmaz je poznat kao novinar koji je izveštavao i sa mnogobrojnih, takozvanih malih događaja.

- Istina je, od školske olimpijade u Novom Sadu 1985. godine i Radničke olimpijade u Vrbasu, dve godine kasnije, pa ceo radni vek, bio sam nosilac posla na svim školskim i radničkim olimpijadama. Pitali su me, šta ti to treba, već si profilisan novinar, zašto se još baviš školskim i radničkim olimpijadama? Kažem, sportove i događaje sa kojih sam izveštavao nikad nisam delio na velike i male, već su mi svi bili profesionalno značajni i jednako važni.

ISPRAĆAJ U PENZIJU

KOLEGE u RTV Vojvodina su Lazi Bakmazu upriličili veličanstven ispraćaj u penziju. Višečasovno druženje uz "živu muziku" obeležili su gotovo svi zaposleni u toj kući kao i kolege iz drugih redakcija. Pregršt poklona za penzionerske dane krasi jedinstvena poema koleginice Mirele Mitrić, "Doajenu Lazi Bakmazu - poema od 390 reči", koja ga je veoma dirnula. Kolege su mu poklonile i muški bicikl "okićen" raznim darovima, među kojima i "tablet" da ostane "u materiji".

Rođen je Dubrovniku, odrastao u Trebinju i kao veoma mlad se doselio u Novi Sad, koji je zavoleo kao srednjoškolac na ekskurziji, kada se sa Petrovaradinske tvrđave, kako kaže, zaljubio u pogled na grad i poželeo da jednog dana tu živi.

- Ne mogu reći da sam došao slučajno, ali znam da sam ostao sasvim namerno - zaključio je Bakmaz.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
SRBIJA DOBILA NOVOG SELEKTORA! Terziću ugovor na četiri godine

SRBIJA DOBILA NOVOG SELEKTORA! Terziću ugovor na četiri godine