DAĆE BOG DA OVE GODINE ZVONA OPET ZAZVONE: Sveštenik Nenad Stojanović, o obnovi crkve i svom životu u južnom delu Kosovske Mitrovice

ŽIVIMO ovde osam i po godina, skromno i nadamo se boljim danima. Ne želimo da privlačimo pažnju okoline, a ja kada izlazim pešice izvan porte - skidam mantiju.

Foto: D. Zečević

Ovako govori jerej Nenad Stojanović (42), sveštenik Crkve Svetog Save u južnom delu Kosovske Mitrovice. Dugo smo ga čekali da se vrati iz severnog dela grada, gde je bio otišao u nabavku namirnica. Na razgovor je nevoljno pristao, jer ne želi, kaže, da se eksponira. Ipak, reč po reč, govori nam kako je biti sveštenik u svetinji koja se još obnavlja i vida rane od paljenja i stradanja u Martovskom pogromu 2004.

Sa suprugom Tatjanom i petoricom sinova: Dimitrijem (16), Filipom (14), Markom (12), Lazarom (10) i troipogodišnjim Stefanom, čine jedinu srpsku porodicu koja živi u južnom delu Kosovske Mitrovice. Zato na pitanje, kako je "biti" u albanskom delu grada, jerej Nenad odgovara:

- Navikli smo se na takav život! Navikli smo se i pokušavamo da se ponašamo u skladu sa svim okolnostima i pravilima postavljenim od Prištine, koja nam se ne dopadaju, ali koja moramo da istrpimo zarad opstanka nas samih i naše svetinje. Prinuđeni smo da prihvatimo sve stvari koje nam se nameću da bismo mogli ovde da živimo koliko-toliko normalnim životom - priča otac Nenad.

Na pitanje kako izgleda jedan njegov dan kazao nam je da kada je u toku školska godina odvozi svoju decu školarce do škola u Zvečanu i severnom delu Kosovske Mitrovice, gde i sam predaje veronauku u Srednjoj tehničkoj školi...

Ne zadržava se, ipak, mnogo na detaljima svog i svakodnevnog života svoje porodice već nastavlja priču o svetinji zapaljenoj marta 2004.

- U tom Martovskom pogromu zapaljen je ikonostas, mermerni pod u svetinji je pukao, zapaljeni su parohijski dom, zvonara i krstionica, skinuta su zvona, a staro groblje, na kojem su se sahranjivali sveštenici je oskrnavljeno, spomenici su porušeni.... Sve je to većim delom obnovljeno zahvaljujući zalaganju našeg mitropolita Teodosija i Eparhije raško-prizrenske, ali i humanitarnih organizacija. Preostaje nam da završimo freskopisanje, da uradimo zid, grejanje u parohijskoj kući... Zvonaru smo obnovili i od ove godine, daće Bog, počećemo opet da zvonimo - objašnjava otac Nenad i dodaje da svetinju posećuju vernici nedeljom i praznicima...

Pitamo ga ima li strepnje i straha jer se iza zida koji ograđuje svetinju i njenu portu, nalazi kasarna tzv. kosovskih bezbednosnih snaga, odgovara nam da sa njima ne komuniciraju, ali nas i upozorava da ne fotografišemo prema tom delu porte.

- Kada ima neko njihovo dešavanje mi to čujemo, ali ne gledamo tamo, niti vidimo od zida. A nadamo se da shvataju da mi njima ne predstavljamo nikakvu pretnju - kaže otac Nenad, rodom iz Gnjilana, a kojem je hram u južnom delu Mitrovice prva parohija.

I dok naglašava da se ne žali i da je srećan što služi Bogu, svojoj crkvi i vernom narodu, jerej Nenad na pitanje šta im najviše nedostaje ovde u južnom delu grada iz kojeg su Srbi proterani 1999 godine, odgovara:

- Neodstaju mi komšije pa da imam u komšiluku sa kim da prozborim, više dece, da mogu slobodno da se krećem i sa mantijom... Za sada to mogu jedino sa porodicom i prijateljima u severnom delu grada, i sa pripadnicima tzv. kosovske policije čiji se punkt nalazi u samoj porti. Neki od njih ni ne znaju srpski jezik, ali prema meni su korektni...

Dodaje i da naš narod, gde god da je, treba da se vrati starim, tradicionalnim vrednostima:

- Da se porodica sačuva, da pobedimo sva iskušenja i da širimo mir u sebi i oko sebe. To je poruka i ovih božićnih praznika. Da se vratimo našim korenima, veri, da postimo, da odlazimo na liturgije, da se pomirimo sa kojima nismo u dobrim odnosima, da imamo mir pre svega u našim srcima. A mi Srbi na Kosovu i Metohiji da izdržimo i ove poteškoće koje su nas snašle, jer, sve nedaće moraju proći kad-tad...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije