GRANADA - GRAD FLAMENKA, GITARE I VELIČANSTVENE ALHAMBRE: Srednjovekovni mavarski biser gde danas živi duša Španije

BOABDIL, poslednji vladar maorske muslimanske dinastije Nasrida koja je vekovima vladala Andaluzijom, poražen, u pratnji majke, napuštao je Granadu 1492. Na konju se ispeo na brdo i poslednji put pogledao grad i zelenu dolinu oko njega, pa duboko uzdahnuo i zaplakao. Majka mu je odbrusila: "Plači kao žena zbog onoga što nisi mogao da odbraniš kao muškarac".

Foto: J. Matijević

Ovako govori predanje po kojem se uzvišenje gde se to desilo danas naziva Uzdah Mavarina. Baobdil je tada zauvek otišao pred španskim katoličkim kraljevima Izabelom i Fernandom, ali je zauvek ostavio uzdahe svima koji vekovima posećuju Granadu: uzdahe oduševljenja, divljenja, iznenađenja, uzdahe pred lepotom grada i danas tajanstvenog poput pogleda Mavarke ispod zara, uzdahe zbog silovitih i nežnih zvuka gitare i one od strasti što ih izmamljuju žustre dame koje plešu flamenko, uzdahe sećanja i poštovanja na nesrećnog Federika Garsiju Lorku...

Foto: J. Matijević

Do Granade se stiže za samo sat vožnje auto-putem koji vodi od Malage na moru kroz nepregledne plantaže maslina ponegde prošarane nekim udaljenim potpuno belim selima, prema uvek snežnim vrhovima Sijera Nevade. Baš tu gde se sudaraju sneg i more baškari se grad čije ime u prevodu znači "nar". Ali, ta lepota mu nije bila dovoljna nego je prigrabio i reke: Daro, Henil i Biro, i svu baštinu iznedrenu na granici Evrope i Afrike u veličanstvenoj mešavini hrišćanske, islamske i jevrejske kulture začinjene neodoljivim šarmom nasleđa od andaluzijskih Cigana.

Foto: Shutterstock

Može se u Granadi, gde živi oko 250.000 stanovnika, od odredišta do odredišta ići gradskim prevozom ili taksijem, ali - grehota je jer se svuda može stići peške i usput videti sto čuda i u modernom delu grada i u istorijskim kvartovima. Ali, ovi drugi su duša Granade, oni u ovaj grad godišnje "namame" više od 3.000.000 turista: ulice "porubljene" kaktusima, stablima pomorandži, nara i palmi, dvorišta iz kojih mame mirisi jasmina i novozavetne mirte, tapas barovi prepuni gostiju i razgovora, trgovi na kojima se pleše flamenko i svira gitara.

Ti vekovni kvartovi ušuškani su na dva uzvišenja. U Albaisanu, staroj mavarskoj četvrti kaldrmisane ulice vijugaju između belih kuća sa prozorima koje ukrašavaju rešetke od kovanog gvožđa, a otuda vas mame mirisi arapskih čajeva i kolača. Na svakom slobodnom kutku nastupaju ulični svirači i umetnici. Drugo, obližnje brdo Sakromonte, čuveno je po Ciganima koji su živeli u kućama - pećinama ukopanim u njega, i dan-danas je centar flamenka. Ako ikada poželite da vidite ljude kojima vatra teče venama naći ćete ih baš tu.

Foto: Фото: Ј. Матијевић

POGLEDAJ GALERIJU

Svi putevi u Granadi, ipak, vode prema njenoj "kraljici" Alhambri - "crvenoj tvrđavi", remek-delu islamske arhitekture na Iberijskom poluostrvu, sazidanoj u 13. i 14. veku na Sabiki, šumovitom brdu 150 metara iznad grada. Pisali su o njenoj magičnoj lepoti mnogi pisci i pesnici. Nazivali je "otelotvorenje raja na zemlji", "biser među smaragdima", "mavarski Versaj", "kula od cimeta", "čarobnjakovo zdanje", kazivali "da u životu nema strašnije kazne nego biti slep u Granadi", da ju je "Bog stvorio u slučaju da mu njegovo prebivalište jednog dana dosadi", ali sva lepota njihovih stihova i reči, i svako poređenje i opis čini se da nisu dovoljni spram sve lepote koja se vidi u Alhambri. Jednostavno, nemoguće ju je opisati. I nju i sve veštine, remek-dela mavarskih neimara koji su je podizali i ukrašavali. Ne čudi što ju je Unesko, 1984. uvrstio na listu svetske baštine.

Foto: Shutterstock

Tvrđavu od 142.000 kvadrata, nekadašnje sedište muslimanskih vladara Granade, čine zidine okićene kulama, palate, vrtovi i - izobilje vode. Zanimljiva je Kula zatvorenice, lepa su Vrata pravde, ali dah zastaje od veštine majstora koji su kamen pretvarali u čipku, pa se ne stiče utisak da su ukrasi na zidovima, stubovima, lukovima..., klesani nego da su heklani. Reklo bi se sa lakoćom, ali daleko je to od istine. U tu lepotu besprekorno se uklapaju mermer, pločice, arabeske, stihovi mavarskih pesnika... Lagano vas vode kroz Dvoranu sve sestre, Dvorište mirti, Dvorište lavova... Pored bazena koji se pretvaraju u ogledala neba i Alhambrinih rukotvorina, pored fontana čiji žubor osvežava i po najvećoj vrućini...

Foto: Shutterstock

Uspela je Alhambra, iako se istoričari slažu da je to pravo čudo, da preživi špansku inkviziciju. U to vreme bila je zapuštena, sklonište beskućnika, ali protiv njene lepote čak je i inkvizicija bila nemoćna. Posle nje u Alhambri su podignuti katedrale i dvorci katoličkih kraljeva, ali su zadržana arapska obeležja.

Obnova je započela u 19. veku. Danas, dnevno je poseti 8.500 ljudi, ali karte se moraju kupiti onlajn, bar sedam dana ranije. Za obilazak dvorskog kompleksa Nasrida mora se doći tačno u vreme naznačeno na ulaznici, dok drugi delovi Alhambre mogu da se obilaze po ličnom redosledu i izboru.

Foto: J. Matijević

Da bi se sve videlo treba oko tri sata, a za to vreme shvati se zašto se kaže da "ko nije video Granadu i Alhambru - nije video ništa". 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije