OSVETLJAVAO PUTEVE SVOM NARODU: Pre 110 godina u Kućancima, u Slavoniji, rođen patrijarh Pavle

ČUVAJMO se neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi; Nije važno ko odakle potiče, nego u šta izraste; Proći će sve, ali duša, obraz i ono što je dobro ostaje zauvek; Ne branimo se od tuđeg zla zlom u sebi; I sebi i drugima kažem: mene može da ponižava ko god hoće, ali da me ponizi može samo jedan čovek, a to sam ja. Kad to zna, čovek ima stabilnost; Budimo ljudi.

Patrijarh Pavle / Arhvia

Ove reči patrijarha Pavla (1914-2009) odzvanjaju i danas kao svetionik hrišćanske etike, ali i kao opomena. Omiljeni poglavar SPC, rođen na današnji dan, pre 110 godina u Kućancima, postao je simbol skromnosti, duhovnosti i istinske posvećenosti. Životni put bio mu je ispunjen iskušenjima. Čovek koji će postati duhovni otac srpskog naroda, ostao je bez oca još u kolevci. Detinjstvo bez roditelja ga je povezalo sa Crkvom i verom.

Novosti

- Celoga života potucao se od nemila do nedraga, bez svoje kuće i kućišta, živeći više nebom nego hlebom - kaže protođakon dr Ljubomir Ranković. - Što je govorio, to je i tvorio. Umanjen telom, bio je gorostas duhom. Svojim svetim životom bio je svetlo u tami. Osvetljavao je puteve svome narodu kroz guste tmine i pomračine, bio svetiljka koja se ne meće pod sud nego na svećnjak, da svetli svima koji su u kući. Opominjao je, dozivao rečju i životom sebe i druge, činom i položajem bio je prvi, a živeo je kao poslednji. Celim svojim životom bio je učitelj smirenja.

Foto B. Subašić

Gojko Stojčević, kako je bilo svetovno ime patrijarha Pavla, završio je nižu gimnaziju u Tuzli. Stanovao je kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici. U školi je bio sklon "predmetima gde ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika", sedeo je u klupi sa muslimanom i Hrvatom. Iako je iz veronauke imao dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov izbor za nastavak školovanja bio je bogoslovija. Završio je šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu kojom je upravljao mitropolit Petar (Zimonjić). Bio je zapažen kao dobar pojac.

Bogoslovski fakultet u Beogradu upisao je 1936, a ava Justin Popović predavao mu je dogmatiku. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine, Bogosloviju je završio. Na početku Drugog svetskog rata izdržavao se radeći na građevinama, ali, kako je bio slabog zdravlja, otišao je u ovčarsko-kablarski manastir Svete Trojice. Zamonašen je u manastiru Blagoveštenja 1948. i dobio ime Pavle. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 1957. U ovoj eparhiji gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja. Kao vladika raško-prizrenski svedočio je u UN pred mnogim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pisao je izveštaje Svetom sinodu o teškom položaju Srba i pravoslavne crkve na KiM. Po svojoj eparhiji je uglavnom išao peške, od Peći do Pećke patrijaršije, od Prištine do Gračanice.

- Bio sam đak Prizrenske bogoslovije kada sam prvi put sreo patrijarha Pavla - kaže sveštenik Mihailo Vukčević iz Manastira Rakovica, gde patrijarh počiva. - Često je obilazio Bogosloviju, internat, služio liturgije. Kakav je bio tad, takav je bio i kasnije. Bio je nepromenljiv. Sećam se da smo uvek, na početku raspusta, zajedno putovali u Beograd vozom. Pomagao sam mu da utovarimo one njegove čuvene kofere, a on je mene zvao da sednem pored njega. Pamtim njegovu blagost.

Foto B. Subašić

Za patrijarha SPC ustoličen je početkom decembra 1990.

Viđena je Njegova svetost u šetnji ulicom i kako se vozi gradskim prevozom, kako s ranog proleća bere koprivu uz zakorovljene zidine Kalemegdana i kako sa zanimanjem zagleda naslove novih knjiga u knjižarama duž Knez Mihailove ulice. Viđan je na ulazu u zgradu Skupštine, Vlade, Predsedništva i Belog dvora, sa belom patrijarškom panom na glavi, a u noćnim satima viđali su ga u neverici retki prolaznici, kako sa ubogom sirotinjom i beskućnicima prilazi kontejnerima tražeći bačene cipele, stare čizme, kožnu torbu ili kakvu drugu isluženu i odbačenu stvarčicu, koja može poslužiti u njegovom kućnom rukodelju.

- Kao patrijarh nije primao platu. Živeo je od svoje skromne penzije - kaže Ranković, autor knjige "Evo čoveka" koju su objavili "Glas Crkve" i "Novosti". - Nije bio ni škrtac, ni cicija. Za sebe nije tražio ništa. Bio je čuvaran i štedljiv. Noću je obilazio veliku zgradu Patrijaršije i gasio zaboravljena svetla po hodnicima i kancelarijama. Sebi je pravio i krpio cipele, šio i ušivao, prao i peglao odeću, spremao hranu. Video je to ceo Beograd i sav srpski rod. Širila se u narodu istina "o svecu koji hoda". Patrijarh se na kraju zemnoga veka telesno skućio u manastiru Rakovica, a duhovno u domu Oca Nebeskoga, i u duši i srcu svoga naroda.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije